Antigona

O ANTIGONI
Mit koji je Sofokle dramatizovao u Antigoni pripada krugu tebanskih legendi i ne može se naći u Homerovim epovima; možda ga je Sofokle preuzeo iz nekog epa za koji mi ne znamo. Posle Edipovog odlaska iz Tebe, njegovi sinovi, blizanci Polinik i Eteokle, izabrani su za tebanske vladare. Trebalo je da Tebom upravljaju kao suvladari koji će se svake godine smenjivati. Međutim Eteokle, koji je prvi stupio na vlast, odbio je da bratu ustupi presto kad je godina istekla. Uz pomoć svog tasta Adrasta, Polinik je sakupio vojsku i krenuo na Tebu. Opseli su grad, ali ih sreća nije poslužila. Videvši da njegova vojska gubi bitku a da bi sprečio dalje krvoproliće, Polinik je predložio da o pitanju vlasti u Tebi odluči dvoboj između njega i Eteokla. U tom dvoboju su, međutim, obojica poginula. Njihov ujak Kreont preuzeo je komandu nad vojskom i uspeo da odbije napadače. Teba je odbranjena, Kreont je postao novi vladar. On nije dozvolio da se pokopaju mrtvi napadači – dakle, ni Polinik, Antigonin brat. Izdavanjem zapovesti da Polinik ostane nesahranjen, Kreont sledi atinski zakon koji ne dozvoljava pokop neprijatelja države, zatim onih koji skrnave hramove ili kradu žrtvene darove iz njih. Porodica preminulog ima, međutim, obavezu prema njemu: mrtvi moraju da budu sahranjeni, makar simbolično, kako to i Antigona čini, pokrivanjem tela tankim slojem zemlje. Mrtvi pripadaju podzemnom svetu i bogovima koji onde vladaju, a da bi se duša umrlog smirila u svetu mrtvih, sahrana je neophodna. Duša nesahranjenog ne može da dođe do Hada, carstva mrtvih, nego luta unaokolo kao avet. Otud je moguće da se gnev takve duše usmeri prema onima koji nisu izvršili svoju obavezu, pa zabrana sahranjivanja ima gore posledice za onoga ko sahranu sprečava nego za onoga kome je uskraćena. Tu obavezu mora da izvrši porodica preminulog.
Tu počinje Antigona...
Sofokle, Antigona, „Zavod za udžbenike“, priredio Zoran Milutinović, Beograd, 2009.

... Antigona se suprotstavlja Kreontu, odlučivši da prenebregne njegovu zabranu o nesahranjivanju njenog brata Polinika, koji je udario na rodnu Tebu, a suprotstavljajući se svome bratu Eteoklu. Žena ustaje protiv muškarca. I protiv vladara. Usuđuje se da, u ime večnih, božanskih zakona, prekrši ljudske zakone sile i vlasti, zbog čega biva kažnjena. Ali, još surovije će biti kažnjen njen sudija. Na ovaj način se zatvara krug hibrisa, čovekovog prekoračenja određenih mu granica i njegovog zalaženja u božje atare, nakon čega usleđuje neminovna kazna: progonstvo ili smrt. Često smrt...
Sofokle, Antigona, „Stubovi kulture“, priredio Gaga Rosić, Beograd 2011.

...Tragedija je sva kondenzirana, nabijena, uzvišena, traži adekvatnu gestu i ton...
...Antigona je uzvišena figura junakinje, koju već za života stavljaju među heroje... Antigona je jedna od najslavnijih grčkih junakinja. Hrabra, ustrajna, puna ljubavi, s ogromnim osećajem dužnosti – svjetao i uzvišen karakter. Velika vjera u bogove, plemenitost i požrtvovanost koje je pokazala prema svom nesretnom ocu Edipu, prateći ga slijepog godinama po svijetu – sve je to u očima naroda čini božanskim likom. A ipak je prati naslijeđeno prokletstvo, koje se mora ispuniti!
...Ona mora pokopati mrtvoga brata, jer joj to nalaže sestrinska, rodbinska, rodovska dužnost... Ona se smrti ne boji, jer od nje ionako nema lijeka, a sad joj smrt dolazi kao spas od svih muka i jada što ih trpi opterećena prokletstvom koje leži na njenom rodu. „Bolja je smrt nego jadan život“...
„Ja znam kome ugodit treba najviše“ – Antigona je to zaista znala. Znala je, jer je rođena da zna. Voljela je mrtvog brata mimo svih zakona na kugli zemaljskoj...
Antigonina ekstaza otvara Kosmos i širi dah slobode iznad svakidašnje nužnosti... „Za ljubav, ne za mržnju ja sam rođena.“ I to je poezija izvan dana i noći.
Marija Crnobori:  Svijet glume, Sterijino pozorje, Novi Sad 1991.

BELEŠKA O PESNIKU - SOFOKLE (oko 496-406)
Pored velikoga i plodnoga pesničkoga rada, Sofokle je služio i državi, i u atinskom društvu imao visoke položaje... 
Sofokle je prvu pobedu na tragičarskim nadmetanjima odneo još vrlo mlad, po svoj prilici Triptolemom, god. 468. za vreme arhonta Apsefiona, i to protiv Eshila. Dok je Eshil prvu pobedu odneo 13 puta, Euripid samo 5 puta, Sofokle je prvu pobedu odneo 24 puta, dakle više nego ikoji drugi helenski tragičar... Aristofan Vizantinac poznavao je 130 Sofoklovih drama, od kojih nam je oko 114 poznato po imenu. Od celog Sofoklovog dela doprlo je do nas, kao od Eshila, samo ovih sedam potpuno sačuvanih tragedija: Ajant, Elektra, Car Edip, Antigona, Edip na Kolonu, Trahinjanke, Filoktet....
Kao tragičar, Sofokle je uglavnom produžio Eshilovu tradiciju... Jezgru mita on menja i preudešava samo utoliko ukoliko u mit unosi shvatanja svoga vremena. Od Eshila, Sofokle se razlikuje po tome što on ne peva prostu tragediju, u kojoj se situacija produžuje i svagda stoji pod vlašću jedne religiozne ideje i jednog jedinog dubokog utiska, nego složenu, zapletenu tragediju, u kojoj se situacije menjaju od scene do scene, pa tako i utisci gledalaca... Pri tome, on zadržava moć i uticaj bogova ili im umanjuje značaj, i ono što nosi i razvija događaje on prenosi u ljudsku ličnost, svedenu na njene sopstvene snage... Ono, dakle, što obeležava Sofoklovu dramu jeste karakter, i taj karakter iscrpljuje on psihološki do poslednjih dubina, ne spuštajući se do realizma svakodnevnoga života kao Euripid... U karakterisanju svojih ličnosti, Sofokle voli da pored glavnog junaka crta karaktere suprotne prirode, da bi na taj način, u oštru kontrastu, što bolje istakao jačinu karaktera glavnoga junaka... Slikar prirodne raznovrsnosti osećanja, Sofokle, prvi je tragičar koji je u svoje drame kao glavna lica uveo junakinje, a njih nije bilo u Eshila, koji je bio muško svim bićem svojim. To se vidi već i po tome što je broj Sofoklovih drama koje se zovu po junakinjama dvaput veći od broja takvih Eshilovih drama. On je dao žensku nežnost i požrtvovanost (Antigona), nemirnu ljubav (Tekmesa), živahnost i lakoumnost (Jokasta), osionost i oholost (Klitemestra), osvetničku ogorčenost (Elektra), preljubničku ljubav (Fedra), ulazio u njihovu ljubomornost (Dejanira, Hermiona, Prokrida), ali nije prikazivao patološki fenomen same ljubavi, nego njene razorne posledice...
Što se tiče dikcije, Sofokle i tu, upoređen sa Eshilom, pokazuje novine... Kad čitalac posle snažne i originalne dikcije Eshilove obrati pažnju na Sofoklov izraz, prvo što zapaža jeste sunčana jasnost Sofoklove dikcije, njena lakoća i savršena gipkost, njena konkretnost i izrazitost... Dok je Eshilov jezik više sredstvo liričara i muzičara, Sofoklov je sredstvo dramatičara... Sofoklu se pripisuju i različne pozorišne novine. Prva je uvođenje scenografije, tj. pozorišnog slikarstva. Druga je uvođenje trećega glumca. Ovaj broj ostao je onda normalan ne samo u tragediji nego i u komediji... Treća novina sastoji se u povećanju hora od 12 na 15 članova. U Sofokla se promenio i razvitak hora... Sofoklov hor ne utiče više na radnju, on je samo pasivan posmatrač, koji je, doduše, s interesovanjem prati, ali se u svome shvatanju obično ne uzdiže nad obične ljude. Ako je Eshil veći pesnik i religioznik, Sofokle je veći dramatičar i umetnik... Dok je Eshil još sam glumio svoje drame... elegantni Sofokle po svome društvenom položaju nije mogao biti glumac. Igrao je u Nausikaji da pokaže svoju veštinu u loptanju, i u Tamiridu, jer je voleo da peva uz liru...
Miloš N. Đurić: Sofokle,  Antigona, „Gutembergova galaksija“, Valjevo 1998.

JAGOŠ MARKOVIĆ
Jedan od naših najistaknutijih pozorišnih reditelja, Jagoš Marković, diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića. Među 50-ak Markovićevih režija su i: Bogojavljenska noć, Govornica, Skup, Sumnjivo lice (Jugoslovensko dramsko pozorište); Kokoška (JDP i Grad-teatar Budva); Gospoda Glembajevi, Porodične priče, Dom Bernarde Albe, Tulumbus (Atelje 212); Čarapa od sto petlji (Beogradsko dramsko pozorište); Kraljica Kristina (Kraljevsko dramsko pozorište Dramaten, Stokholm); Galeb, Filumena Marturano i opera Karmen (Hrvatsko narodno kazalište Ivana pl. Zajca, Rijeka); Komedija zabune (Crnogorsko narodno pozorište); Hekuba (Kraljevsko pozorište „Zetski dom“); Romeo i Julija, San letnje noći, Čarobnjak iz Oza (Pozorište „Boško Buha“); Kate Kapuralica (Narodno pozorište Sombor), Dekameron, dan ranije (koprodukcija NP Sombor i Grad-teatar Budva)...
Komad Jagoša Markovića Govornica igran je u Bugarskoj, u režiji nekoliko reditelja i na nekoliko jezika, na Festivalu „Balkan čita Jagoša“. Dobitnik je svih strukovnih, festivalskih i državnih nagrada, (ukupno skoro pedeset), među kojima se izdvajaju: Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada, Nagrada za sveukupan doprinos stvaralaštvu Crne Gore, Nagrada za dramsko stvaralaštvo „Grad teatar“ na Festivalu u Budvi, Nagrada „Davidoff“;više Sterijinih nagrada, „Zlatnih ćurana“, nekoliko „Ardaliona“, Nagrada za režiju na Festivalu u Kotoru...
Prilikom dodeljivanja Nagrade „Mića Popović“, juna 2004, Ljubomir Simović je između ostalog rekao o ovom vrsnom umetniku: „U delu koje postavlja na scenu, Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On nam i stare i poznate stvari otkriva kao nove i nepoznate. On napravi neki neprimetan gest, ali tim gestom preobrazi sve (...) Jagoš radikalno, i s najvećom smelošću, menja metaforu koju nalazi u tekstu. Pri tom, on to ne radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je i četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa. On je sve to, možda samo zato da bi nam kazao da je svet bez ljubavi samo isušeno, slano i jalovo morsko dno, što, opet, nije ništa drugo do ono što o ljubavi u Prvoj poslanici Korinćanima kaže apostol Pavle“. 
Prva Markovićeva predstava na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, bila je Učene žene (1990), a danas su na repertoaru našeg nacionalnog teatra njegove postavke dramskih predstava Hasanaginica, Gospođa ministarka, Pokondirena tikva, Dr, kao i opere Pepeljuga i Figarova ženidba.