Антигона

О АНТИГОНИ
Mит који је Софокле драматизовао у Антигони припада кругу тебанских легенди и не може се наћи у Хомеровим еповима; можда га је Софокле преузео из неког епа за који ми не знамо. После Едиповог одласка из Тебе, његови синови, близанци Полиник и Етеокле, изабрани су за тебанске владаре. Требало је да Тебом управљају као сувладари који ће се сваке године смењивати. Међутим Етеокле, који је први ступио на власт, одбио је да брату уступи престо кад је година истекла. Уз помоћ свог таста Адраста, Полиник је сакупио војску и кренуо на Тебу. Опсели су град, али их срећа није послужила. Видевши да његова војска губи битку а да би спречио даље крвопролиће, Полиник је предложио да о питању власти у Теби одлучи двобој између њега и Етеокла. У том двобоју су, међутим, обојица погинула. Њихов ујак Креонт преузео је команду над војском и успео да одбије нападаче. Теба је одбрањена, Креонт је постао нови владар. Он није дозволио да се покопају мртви нападачи – дакле, ни Полиник, Антигонин брат. Издавањем заповести да Полиник остане несахрањен, Креонт следи атински закон који не дозвољава покоп непријатеља државе, затим оних који скрнаве храмове или краду жртвене дарове из њих. Породица преминулог има, међутим, обавезу према њему: мртви морају да буду сахрањени, макар симболично, како то и Антигона чини, покривањем тела танким слојем земље. Мртви припадају подземном свету и боговима који онде владају, а да би се душа умрлог смирила у свету мртвих, сахрана је неопходна. Душа несахрањеног не може да дође до Хада, царства мртвих, него лута унаоколо као авет. Отуд је могуће да се гнев такве душе усмери према онима који нису извршили своју обавезу, па забрана сахрањивања има горе последице за онога ко сахрану спречава него за онога коме је ускраћена. Ту обавезу мора да изврши породица преминулог.
Ту почиње Антигона...
Софокле, Антигона, „Завод за уџбенике“, приредио Зоран Милутиновић, Београд, 2009.

... Антигона се супротставља Креонту, одлучивши да пренебрегне његову забрану о несахрањивању њеног брата Полиника, који је ударио на родну Тебу, а супротстављајући се своме брату Етеоклу. Жена устаје против мушкарца. И против владара. Усуђује се да, у име вечних, божанских закона, прекрши људске законе силе и власти, због чега бива кажњена. Али, још суровије ће бити кажњен њен судија. На овај начин се затвара круг хибриса, човековог прекорачења одређених му граница и његовог залажења у божје атаре, након чега услеђује неминовна казна: прогонство или смрт. Често смрт...
Софокле, Антигона, „Стубови културе“, приредио Гага Росић, Београд 2011.

...Трагедија је сва кондензирана, набијена, узвишена, тражи адекватну гесту и тон...
...Антигона је узвишена фигура јунакиње, коју већ за живота стављају међу хероје... Антигона је једна од најславнијих грчких јунакиња. Храбра, устрајна, пуна љубави, с огромним осећајем дужности – свјетао и узвишен карактер. Велика вјера у богове, племенитост и пожртвованост које је показала према свом несретном оцу Едипу, пратећи га слијепог годинама по свијету – све је то у очима народа чини божанским ликом. А ипак је прати наслијеђено проклетство, које се мора испунити!
...Она мора покопати мртвога брата, јер јој то налаже сестринска, родбинска, родовска дужност... Она се смрти не боји, јер од ње ионако нема лијека, а сад јој смрт долази као спас од свих мука и јада што их трпи оптерећена проклетством које лежи на њеном роду. „Боља је смрт него јадан живот“...
„Ја знам коме угодит треба највише“ – Антигона је то заиста знала. Знала је, јер је рођена да зна. Вољела је мртвог брата мимо свих закона на кугли земаљској...
Антигонина екстаза отвара Космос и шири дах слободе изнад свакидашње нужности... „За љубав, не за мржњу ја сам рођена.“ И то је поезија изван дана и ноћи.
Марија Црнобори:  Свијет глуме, Стеријино позорје, Нови Сад 1991.

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ - СОФОКЛЕ (око 496-406)
Поред великога и плоднога песничкога рада, Софокле је служио и држави, и у атинском друштву имао високе положаје... 
Софокле је прву победу на трагичарским надметањима однео још врло млад, по свој прилици Триптолемом, год. 468. за време архонта Апсефиона, и то против Есхила. Док је Есхил прву победу однео 13 пута, Еурипид само 5 пута, Софокле је прву победу однео 24 пута, дакле више него икоји други хеленски трагичар... Аристофан Византинац познавао је 130 Софоклових драма, од којих нам је око 114 познато по имену. Од целог Софокловог дела допрло је до нас, као од Есхила, само ових седам потпуно сачуваних трагедија: Ајант, Електра, Цар Едип, Антигона, Едип на Колону, Трахињанке, Филоктет....
Као трагичар, Софокле је углавном продужио Есхилову традицију... Језгру мита он мења и преудешава само утолико уколико у мит уноси схватања свога времена. Од Есхила, Софокле се разликује по томе што он не пева просту трагедију, у којој се ситуација продужује и свагда стоји под влашћу једне религиозне идеје и једног јединог дубоког утиска, него сложену, заплетену трагедију, у којој се ситуације мењају од сцене до сцене, па тако и утисци гледалаца... При томе, он задржава моћ и утицај богова или им умањује значај, и оно што носи и развија догађаје он преноси у људску личност, сведену на њене сопствене снаге... Оно, дакле, што обележава Софоклову драму јесте карактер, и тај карактер исцрпљује он психолошки до последњих дубина, не спуштајући се до реализма свакодневнога живота као Еурипид... У карактерисању својих личности, Софокле воли да поред главног јунака црта карактере супротне природе, да би на тај начин, у оштру контрасту, што боље истакао јачину карактера главнога јунака... Сликар природне разноврсности осећања, Софокле, први је трагичар који је у своје драме као главна лица увео јунакиње, а њих није било у Есхила, који је био мушко свим бићем својим. То се види већ и по томе што је број Софоклових драма које се зову по јунакињама двапут већи од броја таквих Есхилових драма. Он је дао женску нежност и пожртвованост (Антигона), немирну љубав (Текмеса), живахност и лакоумност (Јокаста), осионост и охолост (Клитеместра), осветничку огорченост (Електра), прељубничку љубав (Федра), улазио у њихову љубоморност (Дејанира, Хермиона, Прокрида), али није приказивао патолошки феномен саме љубави, него њене разорне последице...
Што се тиче дикције, Софокле и ту, упоређен са Есхилом, показује новине... Кад читалац после снажне и оригиналне дикције Есхилове обрати пажњу на Софоклов израз, прво што запажа јесте сунчана јасност Софоклове дикције, њена лакоћа и савршена гипкост, њена конкретност и изразитост... Док је Есхилов језик више средство лиричара и музичара, Софоклов је средство драматичара... Софоклу се приписују и различне позоришне новине. Прва је увођење сценографије, тј. позоришног сликарства. Друга је увођење трећега глумца. Овај број остао је онда нормалан не само у трагедији него и у комедији... Трећа новина састоји се у повећању хора од 12 на 15 чланова. У Софокла се променио и развитак хора... Софоклов хор не утиче више на радњу, он је само пасиван посматрач, који је, додуше, с интересовањем прати, али се у своме схватању обично не уздиже над обичне људе. Ако је Есхил већи песник и религиозник, Софокле је већи драматичар и уметник... Док је Есхил још сам глумио своје драме... елегантни Софокле по своме друштвеном положају није могао бити глумац. Играо је у Наусикаји да покаже своју вештину у лоптању, и у Тамириду, јер је волео да пева уз лиру...
Милош Н. Ђурић: Софокле,  Антигона, „Гутембергова галаксија“, Ваљево 1998.

ЈАГОШ МАРКОВИЋ
Jедан од наших најистакнутијих позоришних редитеља, Јагош Марковић, дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду, у класи проф. Борјане Продановић и Светозара Рапајића. Међу 50-ак Марковићевих режија су и: Богојављенска ноћ, Говорница, Скуп, Сумњиво лице (Југословенско драмско позориште); Кокошка (ЈДП и Град-театар Будва); Господа Глембајеви, Породичне приче, Дом Бернарде Албе, Тулумбус (Атеље 212); Чарапа од сто петљи (Београдско драмско позориште); Краљица Кристина (Краљевско драмско позориште Драматен, Стокхолм); Галеб, Филумена Мартурано и опера Кармен (Хрватско народно казалиште Ивана пл. Зајца, Ријека); Комедија забуне (Црногорско народно позориште); Хекуба (Краљевско позориште „Зетски дом“); Ромео и Јулија, Сан летње ноћи, Чаробњак из Оза (Позориште „Бошко Буха“); Кате Капуралица (Народно позориште Сомбор), Декамерон, дан раније (копродукција НП Сомбор и Град-театар Будва)...
Комад Јагоша Марковића Говорница игран је у Бугарској, у режији неколико редитеља и на неколико језика, на Фестивалу „Балкан чита Јагоша“. Добитник је свих струковних, фестивалских и државних награда, (укупно скоро педесет), међу којима се издвајају: Награда „Бојан Ступица“, Награда ослобођења Београда, Тринаестојулска награда, Награда за свеукупан допринос стваралаштву Црне Горе, Награда за драмско стваралаштво „Град театар“ на Фестивалу у Будви, Награда „Davidoff“;више Стеријиних награда, „Златних ћурана“, неколико „Ардалиона“, Награда за режију на Фестивалу у Котору...
Приликом додељивања Награде „Мића Поповић“, јуна 2004, Љубомир Симовић је између осталог рекао о овом врсном уметнику: „У делу које поставља на сцену, Јагош увек види нешто што пре њега није видео нико. Он нам и старе и познате ствари открива као нове и непознате. Он направи неки неприметан гест, али тим гестом преобрази све (...) Јагош радикално, и с највећом смелошћу, мења метафору коју налази у тексту. При том, он то не ради само као редитељ, јер он у позоришту и није само редитељ. Он је у позоришту све; он је и глумац, он је цео ансамбл, он је и публика, он је и сцена, и ложа, и прва, друга и трећа галерија, он је и позоришна библиотека, он је и четка и боја, и чекић и ексер, и конопци и рефлектори, и свила и ватра, и кулиса и завеса. Он је све то, можда само зато да би нам казао да је свет без љубави само исушено, слано и јалово морско дно, што, опет, није ништа друго до оно што о љубави у Првој посланици Коринћанима каже апостол Павле“. 
Прва Марковићева представа на сцени Народног позоришта у Београду, била је Учене жене (1990), а данас су на репертоару нашег националног театра његове поставке драмских представа Хасанагиница, Госпођа министарка, Покондирена тиква, Др, као и опере Пепељуга и Фигарова женидба.