Andre Šenije
opera Umberta Đordana
UMBERTO ĐORDANO (1867-1948)
Umberto Đordano je italijanski kompozitor iz razdoblja verizma i neoromantizma. Rođen je na jugu Italije, a studirao je na Napuljskom konzervatorijumu gde mu je mentor bio Paolo Serao. Još kao student, komponovao je svoju prvu operu, Marinu 1888. povodom takmičenja za najbolju jednočinku koje je organizovao izdavač Sonconjo. Iako je pobedio Maskanji sa Kavalerijom Rustikanom, šestoplasirana Marina ipak Đordanu donosi prvi ugovor. Sonconjo mu naručuje Težak život (Mala Vita), verističku operu o radniku koji se zaklinje kako će pomoći prostitutki ako se izleči od tuberkuloze, koja je bila prikazana sa uspehom u Rimu 1892. Sledeća opera Kraljica Dias (Regina Dias) je doživela neuspeh, i skinuta je sa repertoara posle samo dva izvođenja. Đordano se ubrzo preselio u Milano, gde se vraća verizmu. Prava slava dolazi tek 1896, sa Andreom Šenijeom, koji je trijumfalno pozdravljen na premijeri. Đordano je savršeno prikazao atmosferu u Parizu onog vremena, kroz muziku koja uključuje popularne revolucionarne pesme poput La Carmagnole i Marseljeze. Opera se odmah raširila van granica Italije, stigla do Berlina i Londona, gde je izvedena na engleskom. Godine 1898, na vrhuncu uspeha, Đordano komponuje Fedoru, zasnovanu na komadu Viktorijena Sardua, koja takođe doživljava uspeh. Nakon nje su usledile mnoge, sada već zaboravljene opere, među kojima Madam San-Žen (Madame Sans-Gêne), i Večera poruga (La cena delle beffe) Sema Benelija, prikazana u Skali 1924. Đordano je naslednik Maskanjijevog verizma, i uspeh i slava su mu bili naklonjeni dok je trajalo interesovanje za verističku dramu. Umro je u Milanu, 1948. godine, u 81. godini života.
ANDRE ŠENIJE
TRAGIČNI REVOLUCIONAR
Opera Andre Šenije je strastvena ljubavna priča inspirisana životom francuskog pesnika – Andre Mari Šenijea koji je stradao tokom Francuske revolucije. Njegova senzualna i emotivna poezija čini ga pretečom pokreta Romantizma, a njegova književna reputacija u najvećoj meri počiva na posthumno objavljenim delima. Nažalost, njegova karijera je naglo prekinuta kada je pogubljen na giljotini optužen za „zločine protiv države“, krajem Vladavine terora. Lik Žerara je delimično zasnovan na Lamberu Talijenu, jednom od vođa Revolucije. Andre Mari Šenije (30. oktobar 1762 – 25. jul 1794) je rođen u Konstantinopolju, gde je njegov otac, Luj Šenije, bio u konzularnoj službi; u Francusku su se vratili kada je Andre imao tri godine. Majka mu je bila grčkog porekla. Tokom 1783. godine, Andre se pridružio Francuskom puku u Strazburu, ali je ubrzo izgubio interesovanje za vojnu karijeru. Po povratku u Pariz, 1784. počinje da piše pesme u tada preovlađujućem neoklasičnom stilu. Najveću inspiraciju je našao u svom putovanju u Rim, Napulj i Pompeju ranije te godine. Pisao je uglavnom idile, elegije i pastorale, uveliko oponašajući Teokrita, Biona od Smirne i druge grčke pesnike. Eksperimentisao je stihovima, naročito didaktičkim i filozofskim; svojim delom Hermes, na primer, želeo je da sažme Enciklopediju D. Didroa u poemu nalik Lukrecijevim. Ta poema danas postoji samo u fragmentima, a bavi se čovekovim mestom u univerzumu – kao pojedinca i kao društvenog bića. Fragment pod naslovom L'Invention prikazuje Šenijeov stav o poeziji: „Pišimo antičke stihove od novih misli“. U novembru 1787, prijatelj porodice koji je postavljen za ambasadora u Britaniji, poveo je Andrea kao sekretara. On je u Engleskoj bio nesrećan, prezirao je britansko licemerje: „... ovi Englezi. Narod koji se prodaje onome ko da više. Idući od države do države širom sveta, nude svoje niske vrednosti i svoju grubu eleganciju...“ Revolucija i veliki uspeh njegovog mlađeg brata, Mari-Žozefa, kao politički angažovanog dramskog autora i pisca pamfleta, podstakli su ga da se vrati u Francusku. U Pariz dolazi 1791. godine i postaje pristalica revolucije, ali kao deo umerene struje koja se zalaže za ustavnu monarhiju. Ipak, njegovo stvaralaštvo postaje agresivno i opasno: umesto nežnih idila, počeo je da piše oštre satire: prozno delo Avis au peuple français (24. avgust 1790) i retoričko delo Jeu de paume (u kojem se obraća radikalnom slikaru Žak-Luju Davidu). Često piše za „Pariski žurnal“, gde oštrim stihovima kritikuje zagovornike stvaranja republike. Pobuna od 10. avgusta 1792. je uništila njegovu partiju, novine i prijatelje, a on je izbegao septembarski masakr sklonivši se kod rođaka u Normandiju. Mesec dana nakon ovih događaja, njegov brat Mari-Žozef je ušao u anti-monarhističku skupštinu. Andre je oštro protestovao protiv napada na monarhiju, i na zahtev Malešerbea, advokata kralja Luja XVI, piše argumente za odbranu kralja. Posle pogubljenja Luja XVI, u januaru 1793, Šenije je našao utočište u Versaju i izlazio je samo noću. Tu je napisao svoju sjajnu Odu Versaju. Par meseci nakon egzekucije kralja, počinje period poznat pod nazivom Vladavina terora, koji traje od septembra 1793. do jula 1794. Predvodnici revolucije, na čelu sa Maksimilijanom Robespjerom, preduzimaju drastične mere protiv onih koje su smatrali protivnicima revolucije (plemiće, sveštenstvo, monarhiste..). Ukidajući optuženima pravo na javnu odbranu, osudili su na smrt po kratkom postupku oko 1400 Parižana. Šenije je uhapšen 7. marta 1794. i odveden najpre u palatu Luksemburg, a kasnije u zatvor Sen-Lazar. Tokom 140 dana zatočenja, napisao je seriju stihova koji „sikću i probadaju kao otrovni meci“, a u kojima se odriče skupštine; te stihove je jedan od čuvara prokrijumčario i dostavio njegovoj porodici. U zatvoru je napisao i svoju najpoznatiju pesmu, Mladi zatočenik, inspirisanu nesrećom drugih zatvorenika. Deset dana pre Šenijeove smrti, slikar Žozef-Benoa Suve je dovršio njegov dobro poznati portret. Robespjer se setio da je Šenije autor otrovnih stihova objavljivanih u „Pariskom žurnalu“ i uredio da mu bude suđeno pred revolucionarnim sudom koji ga je osudio na smrt. Šenije je bio jedna od poslednjih Robespjerovih žrtvi: pogubljen je na giljotini 25. jula 1794, kao izdajnik, zajedno sa Fransoaz-Terez de Šoazel-Stanvil i princem Žozefom od Monaka. Robespjer je uhvaćen i pogubljen tri dana kasnije. Šenijeu je bila samo 31 godina, a sahranjen je na groblju Pikpu. Kritički osvrt na Šenijeova dela je bio veoma raznolik. Poigravao se sa klasičnim nasleđem pretočenim u stih na francuskom jeziku u većoj meri nego njegovi savremenici; s druge strane, nespokoj i melanholija u njegovoj poeziji najavljuju romantizam, što je Šarl Ogisten Sen-Bev primetio 1828. (on je „inspirisao i odredio“ pokret romantizam), nazvavši ga prethodnikom Viktora Igoa. Bilo je i drugih kritičara koji su pisali o Šenijeu kao o inovativnom i pred-romantičarskom pesniku. Međutim, Anatol Frans je tvrdio da je Šenijeova poezija jedan od poslednjih izdanaka klasicizma 18. veka i da njegov rad ne treba porediti sa Igoovim i pesnicima Parnasa, već sa filozofima poput Andrea Morejea. Pol Morijo je tvrdio da Šenije ne zadovoljava uobičajene karakteristike romantizma iz perioda 20-ih godina 19. veka (sklonost ka književnosti Severa, srednjeg veka, novinama i eksperimentima). Pesnik Hose Marija de Eredia je veoma cenio Šenijea („Ne znam za prefinjenije stihove na francuskom jeziku od ove tri stotine stihova Bukolika“) i slagao se sa Sen-Bevovim stavom da je Šenije bio pesnik ispred svog vremena. Bio je veoma popularan u Rusiji, gde je Aleksandar Puškin napisao pesmu o njegovim poslednjim trenucima, a Ivan Kozlov je preveo Mladog zatočenika na ruski. Nekoliko Šenijeovih pesama je bilo veoma popularno i kod kritičara sa engleskog govornog područja: njegova ljubav prema prirodi i političkim slobodama je poređena sa Šelijem, a njegova sklonost ka grčkoj umetnosti i mitovima ih je podsećala na Kitsa. Šenijeova sudbina je postala tema mnogih dramskih dela, slika i pesama. Pored opere Andre Šenije Umberta Đordana, tu su i pesma Pravda Sili Pridoma, roman Stello Alfreda de Vinjija, nežna statua Denisa Puha u Luksemburgu i poznati Milerov portret Poslednji dani Vladavine terora.
Jovan Tarbuk
ĐORĐE PAVLOVIĆ
Rođen u Loznici 1965. Studije dirigovanja kao i poslediplomske studije završio je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi prof. Jovana Šajnovića. U Operi Narodnog pozorišta radi od 1992, gde diriguje opere Slepi miš, Seviljski berberin, Trubadur, Travijata, Rigoleto, Atila, Nabuko, Don Karlos, Aida, Adrijana Lekuvrer, Boemi, Evgenije Onjegin, Melanholični snovi grofa Save Vladislavića i balete Uspavana lepotica, Ukroćena goropad, Bajadera. Sa Horom Opere, u periodu od 2000–2006, Pavlović premijerno izvodi tri obimna dela, Nebesna liturgija, Liturgija Sv. Jovana Zlatoustog i Praznično večernje, Svetislava Božića. Pored rada na operskom repertoaru, aktivan je i u koncertnoj delatnosti, u našoj sredini i u inostranstvu, gde je veoma zapažen i u promovisanju srpske muzike. Od nastupa u inostranstvu mogu se izdvojiti oni sa Orkestrom Ukrajinskog radija na Kiev Music Fest-u, kao i sa orkestrom Oxfordphilomusica, na koncertu u Regent Hall u Londonu. Stalni je gost dirigent Državnog simfonijskog orkestra iz Zaporožja, sa kojim je pored velikog broja koncerata snimio i jedan CD. Od maja 2006. radi na mestu šefa dirigenta Filharmonije mladih Borislav Pašćan, sa kojom je ostvario veliki broj koncerata i osvojio priznanje Zlatna plaketa Kolarčeve zadužbine povodom 130 godina postojanja ove institucije kulture (2008). Nagrade: Zlatni beočug Kulturno prosvetne zajednice, za trajni doprinos kulturi (2009) i Vukova nagrada (2016). Pripada generaciji srpskih dirigenata koja svoje duhovno i umetničko stasavanje gradi na neiscrpnom izvoru nacionalne muzike dograđujući svoj repertoar delima duhovno srodnih muzičkih kultura.
ĐANDOMENIKO VAKARI
Đandomeniko Vakari je operski reditelj iz Italije. Tokom karijere je radio kao umetnički direktor u Teatru San Karlo u Napulju, Verdi teatru u Trstu i Verdi teatru u Salernu, te kao umetnički savetnik u rimskoj Operi. U periodu 2005-2012, bio je predsednik odbora i umetnički direktor Teatra Petručeli u Bariju. Radio je i kao umetnički sekretar u Teatru u Bolonji i Teatru Karlo Feliče u Đenovi. Trenutno je umetnički direktor u Operi u Pulji i upravnik orkestra Oles. Dobitnik je nagrade „Luiđi Ilika“ za produkciju opere Plamen (La Fiamma) O. Respiđija. Vakari je počeo da radi kao operski reditelj 1982. godine u Lečeu, gde je režirao Seviljskog berberina. Sarađivao je sa velikim italijanskim rediteljima, kao što su Mauricio Skaparo i Mauro Bolonjini. Vakari se 2011, vraća rediteljskom poslu te režira Karmen u Torontu. Tokom 2013. i 2014. režirao je opere Kći Zapada i Don Đovani na festivalu u Kastletonu u Virdžiniji, SAD. Vakari je 2014. godine otvorio sezonu u Teatru Pavaroti u Modeni sa postavkom Rigoleta. Tokom 2014. i 2017. godine, Vakari je režirao Tosku i Pajace u Seulu u Južnoj Koreji, gde je dirigovao maestro Dejan Savić. Tokom 2016. godine je režirao Normu u Teatru Belini u Kataniji i Nabuko u Salernu, gde je naredne 2017. postavio i Normu. Postavio je operu Kavalerija rustikana u Operi u Skoplju 2017. godine. Postavka Andrea Šenijea u Narodnom pozorištu je Vakarijeva prva režija u Beogradu.
SADRŽAJ:
I ČIN
Proleće 1789. godine; dvorac Koanji. Žerar, sluga grofice de Koanji, podsmeva se aristokratiji. Posmatrajući kako se njegov otac muči da pomeri komad nameštaja, Žerar žali sudbinu i patnju svih sluga koje služe uobražene gospodare (Son sessant’ anni). Pojavljuje se Madalena, grofičina ćerka, a Žerar shvata koliko je voli. U užurbanim pripremama za predstojeću zabavu, grofica grdi Madalenu zato što se nije spremila. Madalena se žali svojoj sluškinji, Bersi, na neudobnost odeće koja je u modi, a zatim odlazi da se presvuče. Među gostima je pisac Flevij, koji je sa sobom doveo pesnika u usponu, Andrea Šenijea. Nakon depresivnih vesti iz Pariza, Flevij zabavlja prisutne pastoralom koju je napisao specijalno za tu priliku. Madalena zatim izaziva neodlučnog Šenijea da smisli pesmu (Un dì all’azzurro spazio). Na iznenađenje prisutnih, Šenije kritikuje nezainteresovanost sveštenika i aristokratije za patnje siromašnih. Žerar prekida ples dovevši grupu gladnih seljaka. Grofica naređuje Žeraru da ode zajedno sa njima. Ona zatim poziva goste da nastave sa plesom, ali oni odlaze, te grofica ostaje sama.
II ČIN
Proleće, 1794. god, šetalište pored Sene u Parizu. Revolucija je počela i Vladavina terora je u najvećem zamahu. Da bi se odbranila od Inkredibila, Bersi, predstavlja se kao ćerka Revolucije (Temer? Perchè?). Inkredibile joj ne veruje, a primećuje da Šenije čeka nekoga u kafeu. Šenijeu se pridružuje njegov prijatelj Ruše, koji mu donosi pasoš da bi Šenije mogao bezbedno da napusti zemlju. Šenije kaže da je njegova sudbina da ostane i da pronađe ljubav koju nikad nije imao i da otkrije ko mu piše anonimna pisma (Credo a una possanza arcana). Njihov razgovor prekida prolazak vođa Revolucije koje predvodi Žerar. Inkredibile poziva Žerara na stranu da bi ga pitao o ženi koju traži. Žerar opisuje Madalenu. U međuvremenu, Bersi je zamolila Šenijea da ostane u kafeu i da sačeka nekoga ko želi da ga upozna. Madalena dolazi i otkriva Šenijeu da mu je ona pisala pisma. Zaklinju se jedno drugom na ljubav do smrti (Ora soave). Videvši Šenijea i Madalenu zajedno, Inkredibile dovodi Žerara. Žerar biva ranjen dok Šenije brani Madalenu. Žerar međutim prepoznaje Šenijea i moli ga da zaštiti Madalenu. Kada se narod okupio oko Žerara i pitao ga ko ga je ranio, on odgovara da je počinilac nepoznat.
III ČIN
Sudnica Suda Revolucije, 24. jul 1794. god. Matije, revolucionar, se obraća narodu i neuspešno ga moli da priloži novac za cilj. Žerar, koji se oporavio od rane, drži srčan govor o domovini. Madlon, starica koja je već izgubila sina i unuka u ratu, nudi svog jedinog preostalog unuka za vojnika (Son la vecchia Madelon). Kako se narod razilazi, Inkredibile dolazi i tvrdi da ukoliko Žerar želi da ima Madalenu mora prvo da uhapsi njenog ljubavnika, Šenijea. Dok Žerar piše optužnicu, ispunjen je žaljenjem zbog krvi koju je prolio dok se uzdizao na vlast. Izjavljuje da je strast njegov novi gospodar (Nemico della patria). Madalena dolazi čim je predao Šenijeovu optužnicu sudskom službeniku. Žerar priznaje da joj je postavio zamku i da je voli. Madalena nudi sebe Žeraru pod uslovom da on spasi Šenijea. Ona je begunac, njena majka je stradala u Revoluciji i njen dom je spaljen (La mamma morta). Dirnut njenom ljubavlju za Šenijea, Žerar obećava da će pokušati da ga spase. Sud zaseda, u sudnici je neobuzdana gomila. Šenije moli za svoj život (Sì, fui soldato), a Žerar priznaje sudijama da su optužbe koje je napisao lažne. Uprkos tome, Šenije je osuđen na smrt i odveden.
IV ČIN
Ruševine pariskog zatvora Sen Lazar, 25. jul 1794. god. Šenije čita poslednju pesmu (Come un bel dì di maggio) svom prijatelju Rušeu, koji se poslednji put pozdravlja sa njim. Žerar i Madalena se sreću sa tamničarem, Šmitom, kog Madalena podmićuje draguljima da joj dozvoli da zauzme mesto neke mlade žene osuđene na smrt. Žerar odlazi da pokuša još jednom da moli Robespjera za Šenijea. Madalena saopštava Šenijeu da je došla da bi umrla zajedno sa njim. U svitanje, oni su zajedno (Vicino a te) i uskoro ih odvode na giljotinu.
Premijerno izvođenje
Premijera 23. juna 2018.
Velika scena
Umberto Đordano
ANDRE ŠENIJE
Dirigent Đorđe Pavlović
Reditelj Đandomeniko Vakari, k.g.
Scenograf Kuzman Popov, k.g.
Kostimograrf Asja Stojmenova, k.g.
Premijerna podela:
Andre Šenije, pesnik Dušan Plazinić / Janko Sinadinović / Aleksandar Dojković
Žerar, sluga Miodrag D. Jovanović / Dragutin Matić
Madalena de Koanji Ana Rupčić / Jasmina Trumbetaš Petrović
Bersi, njena služavka Ljubica Vraneš
Kontesa de Koanji Dubravka Filipović / Tamara Nikezić
Flevil, romanopisac Marko Pantelić*
Matije Mihailo Šljivić
Abate/Opat, pesnik Siniša Radin*
Enkroajabl, špijun Darko Đorđević
Ruše, Šenijeov prijatelj Vuk Matić
Šmit Sveto Kastratović
Madlon, starica Nataša Rašić
Fukije Tenvil, tužilac Miroslav Markovski
Dima, sudija Milan Mladenov*
Domoupravitelj Milan Mladenov*
Hor, Orkestar i Balet Narodnog pozorišta u Beogradu
Članovi Dečjeg hora „Horislavci“
* član Operskog studija „Borislav Popović”
Pomoćnik reditelja Ivana Dragutinović Maričić
Asistent reditelja Ana Grigorović
Koncertmajstor Edit Makedonska / Vesna Jansens
Šef hora i binska muzika Đorđe Stanković
Inspicijent Ana Milićević
Koreograf Miloš Kecman
Sufler Silvija Pec / Kristina Jocić
Korepetitori Srđan Jaraković, Gleb Gorbunov
Korepetitor hora Tatjana Ščerbak Pređa
Prevod Maja Janušić
Organizatori Maša Milanović Minić i Natalija Ignjić
Statisti pod vođstvom Zorana Trifunovića
Baletski par Ana Ivančević i Miloš Kecman
Dizajn maske Marko Dukić
Dizajn svetla Nait Ilijazi
Dizajn tona Tihomir Savić
Realizacija scenografije Miraš Vuksanović, Jasna Saramandić
Realizacija kostima Aleksandra Pecić
Majstor pozornice Zoran Mirić