Андре Шеније
опера Умберта Ђордана
УМБЕРТО ЂОРДАНО (1867-1948)
Умберто Ђордано је италијански композитор из раздобља веризма и неоромантизма. Рођен је на југу Италије, а студирао је на Напуљском конзерваторијуму где му је ментор био Паоло Серао. Још као студент, компоновао је своју прву оперу, Марину 1888. поводом такмичења за најбољу једночинку које је организовао издавач Сонцоњо. Иако је победио Маскањи са Кавалеријом Рустиканом, шестопласирана Марина ипак Ђордану доноси први уговор. Сонцоњо му наручује Тежак живот (Mala Vita), веристичку оперу о раднику који се заклиње како ће помоћи проститутки ако се излечи од туберкулозе, која је била приказана са успехом у Риму 1892. Следећа опера Краљица Диас (Regina Dias) је доживела неуспех, и скинута је са репертоара после само два извођења. Ђордано се убрзо преселио у Милано, где се враћа веризму. Права слава долази тек 1896, са Андреом Шенијеом, који је тријумфално поздрављен на премијери. Ђордано је савршено приказао атмосферу у Паризу оног времена, кроз музику која укључује популарне револуционарне песме попут La Carmagnole и Марсељезе. Опера се одмах раширила ван граница Италије, стигла до Берлина и Лондона, где је изведена на енглеском. Године 1898, на врхунцу успеха, Ђордано компонује Федору, засновану на комаду Викторијена Сардуа, која такође доживљава успех. Након ње су уследиле многе, сада већ заборављене опере, међу којима Мадам Сан-Жен (Madame Sans-Gêne), и Вечера поруга (La cena delle beffe) Сема Бенелија, приказана у Скали 1924. Ђордано је наследник Маскањијевог веризма, и успех и слава су му били наклоњени док је трајало интересовање за веристичку драму. Умро је у Милану, 1948. године, у 81. години живота.
АНДРЕ ШЕНИЈЕ
ТРАГИЧНИ РЕВОЛУЦИОНАР
Опера Андре Шеније је страствена љубавна прича инспирисана животом француског песника – Андре Мари Шенијеа који је страдао током Француске револуције. Његова сензуална и емотивна поезија чини га претечом покрета Романтизма, a његова књижевна репутација у највећој мери почива на постхумно објављеним делима. Нажалост, његова каријера је нагло прекинута када је погубљен на гиљотини оптужен за „злочине против државе“, крајем Владавине терора. Лик Жерара је делимично заснован на Ламберу Талијену, једном од вођа Револуције. Андре Мари Шеније (30. октобар 1762 – 25. јул 1794) је рођен у Константинопољу, где је његов отац, Луј Шеније, био у конзуларној служби; у Француску су се вратили када је Андре имао три године. Мајка му је била грчког порекла. Током 1783. године, Андре се придружио Француском пуку у Стразбуру, али је убрзо изгубио интересовање за војну каријеру. По повратку у Париз, 1784. почиње да пише песме у тада преовлађујућем неокласичном стилу. Највећу инспирацију је нашао у свом путовању у Рим, Напуљ и Помпеју раније те године. Писао је углавном идиле, елегије и пасторале, увелико опонашајући Теокрита, Биона од Смирне и друге грчке песнике. Експериментисао је стиховима, нарочито дидактичким и филозофским; својим делом Хермес, на пример, желео је да сажме Енциклопедију Д. Дидроа у поему налик Лукрецијевим. Та поема данас постоји само у фрагментима, а бави се човековим местом у универзуму – као појединца и као друштвеног бића. Фрагмент под насловом L'Invention приказује Шенијеов став о поезији: „Пишимо античке стихове од нових мисли“. У новембру 1787, пријатељ породице који је постављен за амбасадора у Британији, повео је Андреа као секретара. Он је у Енглеској био несрећан, презирао је британско лицемерје: „... ови Енглези. Народ који се продаје ономе ко да више. Идући од државе до државе широм света, нуде своје ниске вредности и своју грубу елеганцију...“ Револуција и велики успех његовог млађег брата, Мари-Жозефа, као политички ангажованог драмског аутора и писца памфлета, подстакли су га да се врати у Француску. У Париз долази 1791. године и постаје присталица револуције, али као део умерене струје која се залаже за уставну монархију. Ипак, његово стваралаштво постаје агресивно и опасно: уместо нежних идила, почео је да пише оштре сатире: прозно дело Avis au peuple français (24. август 1790) и реторичко дело Jeu de paume (у којем се обраћа радикалном сликару Жак-Лују Давиду). Често пише за „Париски журнал“, где оштрим стиховима критикује заговорнике стварања републике. Побуна од 10. августа 1792. је уништила његову партију, новине и пријатеље, а он је избегао септембарски масакр склонивши се код рођака у Нормандију. Месец дана након ових догађаја, његов брат Мари-Жозеф је ушао у анти-монархистичку скупштину. Андре је оштро протестовао против напада на монархију, и на захтев Малешербеа, адвоката краља Луја XVI, пише аргументе за одбрану краља. После погубљења Луја XVI, у јануару 1793, Шеније је нашао уточиште у Версају и излазио је само ноћу. Ту је написао своју сјајну Оду Версају. Пар месеци након егзекуције краља, почиње период познат под називом Владавина терора, који траје од септембра 1793. до јула 1794. Предводници револуције, на челу са Максимилијаном Робеспјером, предузимају драстичне мере против оних које су сматрали противницима револуције (племиће, свештенство, монархисте..). Укидајући оптуженима право на јавну одбрану, осудили су на смрт по кратком поступку око 1400 Парижана. Шеније је ухапшен 7. марта 1794. и одведен најпре у палату Луксембург, а касније у затвор Сен-Лазар. Током 140 дана заточења, написао је серију стихова који „сикћу и пробадају као отровни меци“, а у којима се одриче скупштине; те стихове је један од чувара прокријумчарио и доставио његовој породици. У затвору је написао и своју најпознатију песму, Млади заточеник, инспирисану несрећом других затвореника. Десет дана пре Шенијеове смрти, сликар Жозеф-Беноа Суве је довршио његов добро познати портрет. Робеспјер се сетио да је Шеније аутор отровних стихова објављиваних у „Париском журналу“ и уредио да му буде суђено пред револуционарним судом који га је осудио на смрт. Шеније је био једна од последњих Робеспјерових жртви: погубљен је на гиљотини 25. јула 1794, као издајник, заједно са Франсоаз-Терез де Шоазел-Станвил и принцем Жозефом од Монака. Робеспјер је ухваћен и погубљен три дана касније. Шенијеу је била само 31 година, а сахрањен је на гробљу Пикпу. Критички осврт на Шенијеова дела је био веома разнолик. Поигравао се са класичним наслеђем преточеним у стих на француском језику у већој мери него његови савременици; с друге стране, неспокој и меланхолија у његовој поезији најављују романтизам, што је Шарл Огистен Сен-Бев приметио 1828. (он је „инспирисао и одредио“ покрет романтизам), назвавши га претходником Виктора Игоа. Било је и других критичара који су писали о Шенијеу као о иновативном и пред-романтичарском песнику. Међутим, Анатол Франс је тврдио да је Шенијеова поезија један од последњих изданака класицизма 18. века и да његов рад не треба поредити са Игоовим и песницима Парнаса, већ са филозофима попут Андреа Морејеа. Пол Моријо је тврдио да Шеније не задовољава уобичајене карактеристике романтизма из периода 20-их година 19. века (склоност ка књижевности Севера, средњег века, новинама и експериментима). Песник Хосе Марија де Ередиа је веома ценио Шенијеа („Не знам за префињеније стихове на француском језику од ове три стотине стихова Буколика“) и слагао се са Сен-Бевовим ставом да је Шеније био песник испред свог времена. Био је веома популаран у Русији, где је Александар Пушкин написао песму о његовим последњим тренуцима, а Иван Козлов је превео Младог заточеника на руски. Неколико Шенијеових песама је било веома популарно и код критичара са енглеског говорног подручја: његова љубав према природи и политичким слободама је поређена са Шелијем, а његова склоност ка грчкој уметности и митовима их је подсећала на Китса. Шенијеова судбина је постала тема многих драмских дела, слика и песама. Поред опере Андре Шеније Умберта Ђордана, ту су и песма Правда Сили Придома, роман Stello Алфреда де Вињија, нежна статуа Дениса Пуха у Луксембургу и познати Милеров портрет Последњи дани Владавине терора.
Јован Тарбук
ЂОРЂЕ ПАВЛОВИЋ
Рођен у Лозници 1965. Студије дириговања као и последипломске студије завршио је на Факултету музичке уметности у Београду у класи проф. Јована Шајновића. У Опери Народног позоришта ради од 1992, где диригује опере Слепи миш, Севиљски берберин, Трубадур, Травијата, Риголето, Атила, Набуко, Дон Карлос, Аида, Адријана Лекуврер, Боеми, Евгеније Оњегин, Меланхолични снови грофа Саве Владиславића и балете Успавана лепотица, Укроћена горопад, Бајадера. Са Хором Опере, у периоду од 2000–2006, Павловић премијерно изводи три обимна дела, Небесна литургија, Литургија Св. Јована Златоустог и Празнично вечерње, Светислава Божића. Поред рада на оперском репертоару, активан је и у концертној делатности, у нашој средини и у иностранству, где је веома запажен и у промовисању српске музике. Од наступа у иностранству могу се издвојити они са Оркестром Украјинског радија на Kiev Music Fest-у, као и са оркестром Oxfordphilomusica, на концерту у Regent Hall у Лондону. Стални је гост диригент Државног симфонијског оркестра из Запорожја, са којим је поред великог броја концерата снимио и један CD. Од маја 2006. ради на месту шефа диригента Филхармоније младих Борислав Пашћан, са којом је остварио велики број концерата и освојио признање Златна плакета Коларчеве задужбине поводом 130 година постојања ове институције културе (2008). Награде: Златни беочуг Културно просветне заједнице, за трајни допринос култури (2009) и Вукова награда (2016). Припада генерацији српских диригената која своје духовно и уметничко стасавање гради на неисцрпном извору националне музике дограђујући свој репертоар делима духовно сродних музичких култура.
ЂАНДОМЕНИКО ВАКАРИ
Ђандоменико Вакари је оперски редитељ из Италије. Током каријере је радио као уметнички директор у Театру Сан Карло у Напуљу, Верди театру у Трсту и Верди театру у Салерну, те као уметнички саветник у римској Опери. У периоду 2005-2012, био је председник одбора и уметнички директор Театра Петручели у Барију. Радио је и као уметнички секретар у Театру у Болоњи и Театру Карло Феличе у Ђенови. Тренутно je уметнички директор у Опери у Пуљи и управник оркестра Олес. Добитник је награде „Луиђи Илика“ за продукцију опере Пламен (La Fiamma) О. Респиђија. Вакари је почео да ради као оперски редитељ 1982. године у Лечеу, где је режирао Севиљског берберина. Сарађивао је са великим италијанским редитељима, као што су Маурицио Скапаро и Мауро Болоњини. Вакари се 2011, враћа редитељском послу те режира Кармен у Торонту. Током 2013. и 2014. режирао је опере Кћи Запада и Дон Ђовани на фестивалу у Кастлетону у Вирџинији, САД. Вакари је 2014. године отворио сезону у Театру Павароти у Модени са поставком Риголета. Током 2014. и 2017. године, Вакари је режирао Тоску и Пајаце у Сеулу у Јужној Кореји, где је дириговао маестро Дејан Савић. Током 2016. године је режирао Норму у Театру Белини у Катанији и Набуко у Салерну, где је наредне 2017. поставио и Норму. Поставио је оперу Кавалерија рустикана у Опери у Скопљу 2017. године. Поставка Андреа Шенијеа у Народном позоришту је Вакаријева прва режија у Београду.
САДРЖАЈ:
I ЧИН
Пролеће 1789. године; дворац Коањи. Жерар, слуга грофице де Коањи, подсмева се аристократији. Посматрајући како се његов отац мучи да помери комад намештаја, Жерар жали судбину и патњу свих слуга које служе уображене господаре (Son sessant’ anni). Појављује се Мадалена, грофичина ћерка, а Жерар схвата колико је воли. У ужурбаним припремама за предстојећу забаву, грофица грди Мадалену зато што се није спремила. Мадалена се жали својој слушкињи, Берси, на неудобност одеће која је у моди, а затим одлази да се пресвуче. Међу гостима је писац Флевиј, који је са собом довео песника у успону, Андреа Шенијеа. Након депресивних вести из Париза, Флевиј забавља присутне пасторалом коју је написао специјално за ту прилику. Мадалена затим изазива неодлучног Шенијеа да смисли песму (Un dì all’azzurro spazio). На изненађење присутних, Шеније критикује незаинтересованост свештеника и аристократије за патње сиромашних. Жерар прекида плес довевши групу гладних сељака. Грофица наређује Жерару да оде заједно са њима. Она затим позива госте да наставе са плесом, али они одлазе, те грофица остаје сама.
II ЧИН
Пролеће, 1794. год, шеталиште поред Сене у Паризу. Револуција је почела и Владавина терора је у највећем замаху. Да би се одбранила од Инкредибила, Берси, представља се као ћерка Револуције (Temer? Perchè?). Инкредибиле јој не верује, а примећује да Шеније чека некога у кафеу. Шенијеу се придружује његов пријатељ Руше, који му доноси пасош да би Шеније могао безбедно да напусти земљу. Шеније каже да је његова судбина да остане и да пронађе љубав коју никад није имао и да открије ко му пише анонимна писма (Credo a una possanza arcana). Њихов разговор прекида пролазак вођа Револуције које предводи Жерар. Инкредибиле позива Жерара на страну да би га питао о жени коју тражи. Жерар описује Мадалену. У међувремену, Берси је замолила Шенијеа да остане у кафеу и да сачека некога ко жели да га упозна. Мадалена долази и открива Шенијеу да му је она писала писма. Заклињу се једно другом на љубав до смрти (Ora soave). Видевши Шенијеа и Мадалену заједно, Инкредибиле доводи Жерара. Жерар бива рањен док Шеније брани Мадалену. Жерар међутим препознаје Шенијеа и моли га да заштити Мадалену. Када се народ окупио око Жерара и питао га ко га је ранио, он одговара да је починилац непознат.
III ЧИН
Судница Суда Револуције, 24. јул 1794. год. Матије, револуционар, се обраћа народу и неуспешно га моли да приложи новац за циљ. Жерар, који се опоравио од ране, држи срчан говор о домовини. Мадлон, старица која је већ изгубила сина и унука у рату, нуди свог јединог преосталог унука за војника (Son la vecchia Madelon). Како се народ разилази, Инкредибиле долази и тврди да уколико Жерар жели да има Мадалену мора прво да ухапси њеног љубавника, Шенијеа. Док Жерар пише оптужницу, испуњен је жаљењем због крви коју је пролио док се уздизао на власт. Изјављује да је страст његов нови господар (Nemico della patria). Мадалена долази чим је предао Шенијеову оптужницу судском службенику. Жерар признаје да јој је поставио замку и да је воли. Мадалена нуди себе Жерару под условом да он спаси Шенијеа. Она је бегунац, њена мајка је страдала у Револуцији и њен дом је спаљен (La mamma morta). Дирнут њеном љубављу за Шенијеа, Жерар обећава да ће покушати да га спасе. Суд заседа, у судници је необуздана гомила. Шеније моли за свој живот (Sì, fui soldato), а Жерар признаје судијама да су оптужбе које је написао лажне. Упркос томе, Шеније је осуђен на смрт и одведен.
IV ЧИН
Рушевине париског затвора Сен Лазар, 25. јул 1794. год. Шеније чита последњу песму (Come un bel dì di maggio) свом пријатељу Рушеу, који се последњи пут поздравља са њим. Жерар и Мадалена се срећу са тамничарем, Шмитом, ког Мадалена подмићује драгуљима да јој дозволи да заузме место неке младе жене осуђене на смрт. Жерар одлази да покуша још једном да моли Робеспјера за Шенијеа. Мадалена саопштава Шенијеу да је дошла да би умрла заједно са њим. У свитање, они су заједно (Vicino a te) и ускоро их одводе на гиљотину.
Премијерно извођење
Премијера 23. јуна 2018.
Велика сцена
Умберто Ђордано
АНДРЕ ШЕНИЈЕ
Диригент Ђорђе Павловић
Редитељ Ђандоменико Вакари, к.г.
Сценограф Кузман Попов, к.г.
Костимограрф Асја Стојменова, к.г.
Премијерна подела:
Андре Шеније, песник Душан Плазинић / Јанко Синадиновић / Александар Дојковић
Жерар, слуга Миодраг Д. Јовановић / Драгутин Матић
Мадалена де Коањи Ана Рупчић / Јасмина Трумбеташ Петровић
Берси, њена служавка Љубица Вранеш
Контеса де Коањи Дубравка Филиповић / Тамара Никезић
Флевил, романописац Марко Пантелић*
Матије Михаило Шљивић
Абате/Опат, песник Синиша Радин*
Енкроајабл, шпијун Дарко Ђорђевић
Руше, Шенијеов пријатељ Вук Матић
Шмит Свето Кастратовић
Мадлон, старица Наташа Рашић
Фукије Тенвил, тужилац Мирослав Марковски
Дима, судија Милан Младенов*
Домоуправитељ Милан Младенов*
Хор, Оркестар и Балет Народног позоришта у Београду
Чланови Дечјег хора „Хориславци“
* члан Оперског студија „Борислав Поповић”
Помоћник редитеља Ивана Драгутиновић Маричић
Асистент редитеља Ана Григоровић
Концертмајстор Едит Македонска / Весна Јансенс
Шеф хора и бинска музика Ђорђе Станковић
Инспицијент Ана Милићевић
Кореограф Милош Кецман
Суфлер Силвија Пец / Кристина Јоцић
Корепетитори Срђан Јараковић, Глеб Горбунов
Корепетитор хора Татјана Шчербак Пређа
Превод Маја Јанушић
Организатори Маша Милановић Минић и Наталија Игњић
Статисти под вођством Зорана Трифуновића
Балетски пар Ана Иванчевић и Милош Кецман
Дизајн маске Марко Дукић
Дизајн светла Наит Илијази
Дизајн тона Тихомир Савић
Реализација сценографије Mираш Вуксановић, Јасна Сарамандић
Реализација костима Александра Пецић
Мајстор позорнице Зоран Мирић