У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОДРЖАНО ВЕЧЕ СА ДРАМСКИМ ПИСЦЕМ СИНИШОМ КОВАЧЕВИЋЕМ

У оквиру циклуса „Сусрети“, у уторак 17. априла у Музеју Народног позоришта у Београду одржано је вече са признатим драмским писцем Синишом Ковачевићем.

У име Куће, господину Ковачевићу добродошлицу је пожелео управник Божидар Ђуровић који му је том приликом уручио Сребрњак Народног позоришта.
- За све оно што је Синиша Ковачевић урадио у Народном позоришту и у српској драмској књижевности, хтео бих да му у име Куће, у знак сећања на ово вече, уручим овај скроман дар, а то је Сребрњак Народног позоришта на којем пише: „Ово позориште је ваш дом“ – рекао је Ђуровић.
Захваливши се на дару, Ковачевић је рекао да је „мало затечен, изненађен, дирнут и ганут“.
- Ово ће ми бити један од најдражих поклона које сам добио, поготову због овако елоквентне усмене посвете – казао је он.
У разговору са директорком драме Молином Удовички Фотез, прва тема које се дотакао односила се на хит представу „Велика драма“ која се већ десет година веома успешно изводи на Великој сцени. Говорећи о феномену те представе, оценио је да разлог њеног успеха вероватно лежи у чињеници „што сам ја јако даровит и што сам написао јако добру драму коју сам и јако добро изрежирао“.
- Као логична последица свега тога, појавили су се и ти фантастични глумци као што су Ружа Сокић, Мргуд Радовановић, Танасије Узуновић, Вук Костић... Захвалио бих се тадашњем управнику Љубивоју Тадићу који је имао храброст и био је спреман да један такав атипичан комад стави на репертоар – рекао је Ковачевић који је Факултет драмских уметности, одсек за драматургију, завршио у Београду као најбољи студент у својој генерацији.
- Ја сам српски писац. На мом гробу ће писати: Синиша Ковачевић, српски писац. То је моја акумулација, моја генетичка опредељеност. Сва моја дела имају једну врсту опорости, али и одређену врсту друштвене, политичке, социолошке и историјске рефлексивности. Ласкам себи да на моје позоришне представе и филмове долазе паметни, мислећи људи. Дакле, мислећи средњошколци, студенти, опанчари, академици, сасвим свеједно. Свако од њих, кад изађе из сале, разговора и мисли о томе шта је те вечери видео. Иза уметности не сме да остаје равнодушје. Тамо где станује равнодушје, нема уметности. Уметност мора да формира бар ту повећану емоционалност, уметност мора да брине, да пита, да буде тај камен у ципели који вас жуља – указао је аутор познатих телевизијских драма, серија и филмова као што су “Хотел Европа”, “Свечана обавеза”, “Вера Хофманова”, “Мала шала”, “Портрет Илије Певца”, “Највише на свету целом”, “Горки плодови”, “Најбољи”, “Птице које не полете”, “Боље од бекства”, “Држава мртвих”, “Синовци”...
Написао је бројне позоришне драме од којих су најпознатије “Последња рука пред фајронт”, “Насип”, “Ђенерал Милан Недић”, “Краљевић Марко”, “Рави”, “Свети Сава”, “Јанез”, “Вирус”, “Ново је доба”, “Спрска драма”, “Велика драма”, “Зечји насип”...
- Мој однос према народу којем припадам је препун љубави, али она је потпуно ирационална. У исто време како ментално и интелектуално сазревам, примећујем неке ствари које ми се код тог народа још више допадају, а примећујем и ствари које ми се не допадају. Моје је да сведочим. Стерија има једну јако лепу реченицу: “Моје је да карам род”. Данашњи израз “карати” има другу детерминанту и у том смислу ја ћу га преформулисати и рећи да је моје да корим род. У том смислу, моје је да будем камен у ципели, да сметам, да сведочим. Ја боље сведочим од телевизијских дневника. Погледајте ове моје драме. Свако уметничко дело боље сведочи од било којих новина или било чијих телевизијских дневника, у било којем периоду. Ту врсту дара коју ми је Бог дао, ја сам у једној одличној школи унапредио и сад сам ту да подсећам људе на неке ствари које припадају, у првом реду, мом народу. Ја не могу да пишем холандске драме – нагласио је Ковачевић који је већ годинама редовни професор драматургије на Академији уметности у Београду.
Говорећи о својим педагошким искуствима, рекао је да својим студентима прво објашњава да “постоји само један једини уметнички пут, а то је пут од појединачног ка општем”.
- Не постоји друга ствар. Дакле, направите одличан ирански филм и имате шансу да добијете “Оскара”. Направите одличан српски роман и имате шансу да он буде преведен на 50 језика. Нама је овде, на овим нашим просторима, дат вишак политике, вишак догађаја, вишак историје... Ми живимо политику као судбину. Не можете избећи чињеницу да смо у тој политичкој импрегнацији, ми као нација, као народ, или као простор, тамо негде почетком 20. века, а и раније, избегли да примимо ту аполитичну вакцину. После свега што нам се дешавало у том 20. веку, поставља се питање одакле неком право да у таквом менталном и емоционалном простору пише драму или роман о томе како се двоје воли, а трећи смета. То је мени у етичком смислу заиста неодговорно. Личи ми на ону будалаштину у којој се привид стварности, на “Титанику” који тоне, одржавао тако што је гудачки квартет упорно свирао, а вода се пењала, пењала, пењала... Дакле, ја нисам имао право да се бавим водвиљем. Свака част оном ко може. Значи, уметност је тај камен у ципели, она је рефлексија нечега што се око вас дешава – истакао је троструки добитник Стеријине награде, у чијој се колекцији признања налазе и Награда “Бранислав Нушић”, “Златна мимоза”, “Кристална призма”, Награда “Драгиша Кашиковић”, “Златни витез”....
- Увек су те трагичке жртве и трагичке кривице малих људи знаковитије, оне су енергетски и трагетски богатије и квалитетније. Али, ја нисам избегавао ни да се бавим и великим људима, као што су Свети Сава, Милан Недић, Краљевић Марко... У таквим ситуацијама, морате у њему пронаћи то зрно људскости, човека у њему. Не владара, не генерала, него просто некога ко је, како каже Аристотел, вољом Бога или судбине, одабран да поднесе тај трагички терет, иако ни за шта крив, већ је стицајем оклности био суочен са трагичким наслеђем целе једне генерације или целе једне епохе. Е, зато сам ја изабрао да пишем овакве комаде, уз дужно поштовање према свима онима који могу да пишу и комедије и комендије – рекао је Ковачевић који, како је открио, тренутно пише два нова позоришна комада – “Матуру” и “Мошти”.
Према његовим речима, свако онај ко се бави послом драмском писца, мора да буде дубоко моралан.
- Човекова ментална, емоционална и интелектуална конфигурација се мења, отприлике, на сваких пет година. У том смислу, једну визуру имате са 20 година, другу са 25, трећу са 30, четврту са 35... Међутим, ја сад кад гледам са ове дистанце, рецимо своју драму “Ново је доба”, ја сам задовољан са њом – казао је Ковачевић који се дотакао и теме политичког позоришта. Наиме, почетком осамдесетих година прошлог века, у Атељеу 212 постављен је његов комад „Последња рука пред фајронт“ за који су многи тврдили да говори о распаду тадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
- Да, прозивали су ме неки „велики“ уметници, глумци, редитељи који су у то време имали партијске књижице које су им вириле из ревера или из дамских новчаника. Нападали су ме да у здраву јабуку убацујем црва, да тај монолит братства и јединства, ту творевину „највећег сина наших народа и народности“ покушавам да дестабилизујем једном драмом. А ја сам само сматрао да једна таква творевина, која је настала као изванредна идеја великих умова какви су били Његош, Ђура Даничић, Копитар, Бранко Радичевић, Штросмајер, Мажуранић... не може да опстане, јер ће је упропастити политичке битанге, патуљци, гноми и да комунизам није политички образац у коме се једна таква држава може очувати. Нажалост, десет година касније показало се да сам био у праву. И заиста, и данас сматрам да само људи без душе не жале за том Југославијом. Она је била фантастична држава и феноменална земља за све народе који су живели у њој. Са друге стране, једнако тако сматрам да само људи без мозга имају идеју да је обнављају... Све су те моје драме, на несрећу, имале тај социолошко-политички обол који ја нипошто нисам желео – рекао је Ковачевић чији је комад “Ново је доба” уврштен у 10 најбољих послератних српских драма, док је телевизијска драма “Свечана обавеза” проглашена за једну од три најбоље ТВ драме икада
Комади су му превођени на руски, македонски, пољски, грчки, немачки и енглески.
М.Б.