У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОДРЖАНО СЕЋАЊЕ НА ЈОВАНА ВАВУ ХРИСТИЋА

Поводом десет година од смрти Јована Ваве Христића, у четвртак 15. марта у Музеју Народног позоришта, у оквиру циклуса „Сећања“, одржано је вече посвећено том угледном позоришном критичару, песнику, драмском писцу и есејисти.

Са наглашеним пијететом и великим поштовањем, о Вави су говорили драматург Жељко Хубач, професор ФДУ-а Предраг Бајчетић и театролози Светислав Јованов и Бошко Милин који је нагласио да је Христићевом смрћу пре десет година српска култура изгубила не само великог драмског писца, врсног педагога, сјајног театролога и великог песника, него и, можда, најбољег позоришног критичара којег је ова средина имала.
- Могуће је да ћемо имати добре и велике театрологе, песнике, педагоге, али веома тешко је да ћемо имати таквог критичара какав је био Јован Христић. Он је имао специфичан начин схватања позоришта и позоришне критике. Чак и када је у својим критикама исказивао негативан суд о некој представи, нико није био увређен његовим мишљењем, зато што је начин на који је то износио био, не бих рекао добронамеран, већ племенит и узвишен. Он је био човек који је сматрао да критика није оцењивање једне представе, већ њено тумачење – рекао је Милин.  
Бајчетић је сећање на Христића освежио на веома интересантан начин – заједно са Хубачем читао је делове из свог интервјуa “Разговор о пријатељу” који је са њим 2002. године за “Књижевни лист” урадила драматург Ивана Димић.
Том приликом, он је оценио да је Христић припадао оном кругу људу који се, нажалост, веома ретко срећу, не само у нашој средини, него и шире.
- Био је тип господина у оном најфинијем, аристократском, смислу. Присутан, а ненаметљив, духовит, а не прост, скроман, а не повучен, мисаон, а ћутљив – подсетио је Бајчетић.
У својим запажањима о Христићу, кустоскиња Зорица Јанковић је забележила и једну историјску занимљивост која у јавности није била толико позната. Наиме, он је био праунук знаменитог Филипа Христића – некадашњег председника српске владе, министра иностраних дела, министра просвете, гувернера Народне банке, амбасадора у тада најзначајнијим европским градовима Бечу, Цариграду, Берлину и Лондону и председник Позоришног одбора у време изградње здања Народног позоришта у Београду.
Христић је рођен 26. августа 1933. године у Београду. Матурирао је у Другој мушкој гимназији, заједно са Слободаном Селенићем. Студирао је архитектуру и филозофију. На Филозофском факултету дипломирао је 1958. године. Био је редовни професор на Факултету драмских уметности и предавао драматургију свим генерацијама од 1967. године.
Био је заступник модерне српске лирике; у драмама је покушавао да кроз општепознате ликове из класике проговори о вечним проблемима који муче и савременог човека, док је у есеју испитивао модерне појаве и облике у књижевности и уметности.
У августу 2001. године добио је међународну награду "Стјепан Митров Љубиша".
Умро је у Сремској Каменици 20. јуна 2002. године.
М.Б.