Атила

ВЕРДИЈЕВА ОПЕРА „АТИЛА”
Aтила, краљ Хуна, владао је од 434. до 453. Средиште његове државе, која се протезала од Данске до Паноније и од Рајне до Каспијског мора, било је у мађарској низији, близу града Токаја. Његову врховну власт признавала су многа германска и словенска племена, а повремено и Византија. Године 451. покушао је да освоји западноримску Галију, али је од војсковође Еција поражен на Каталунским пољима. Следеће године пустоши Италију, разара Аквилеју, чији становници у бекству оснивају на јадранским лагунама Венецију, и креће да освоји Рим. У сусрет му је дошао папа Лав I и Атила, по легенди, „преобраћен“, одустаје од освајања и рушења престонице и враћа се у Мађарску. Овај сусрет овековечио је Рафаело на својој познатој слици. Немачки романтичарски драмски писац Захаријас Вернер (1786–1823) написао је 1803. драму Атила, краљ Хуна, која носи све особине необуздане и претеране романтике. Садржај драме обрађује познати историјски поход Хуна на Рим средином V века, повиновање Атиле божанској заповести изреченој кроз уста папе Лава I, затим уплитање самог Атиле у интриге противника и његово убиство од стране жене са којом је тек славио свадбени пир. Радња је са нашег, савременог гледишта нелогична, конфузна и невешта, па се више и не помишља на извођење овог дела. Али зар слично не важи и за драме, по многима, највећег француског песника Виктора Игоа (Ернани, Руј Блаз, Лукреција Борџија)? Вернеров Атила садржи, по угледу на античке трагедије, велики број хорова који управо захтевају музику, односно оперско певање. О томе колико је овај комад значио савременицима, најбоље говори податак да је чак Бетовен озбиљно помишљао да напише оперу по њему! Верди је, са либретистом Пијавеом, после великог успеха са Ернанијем, одушевљен садржајем Вернеровог Атиле и у великој журби, почео рад на својој новој опери у пролеће 1844. Он тражи од либретисте „комад у три чина са прологом, с тим да се завеса дигне у тренутку кад Хуни и народ у опустошеној Аквилеји певају снажне убојите хорове: народ се моли, а Хуни прете“. „Први чин почиње у Риму, а завршава се сценом у којој Хилдегонда упозорава да је пиће у пехару отровано, и за себе тражи задовољење да својом руком казни кривца“, наставља Верди у опису својих жеља и изражава бојазан да цензура неће дозволити сценско приказивање сусрета папе и „бича божјег“ Атиле. Верди моли либретисту да добро проучи спис госпође Де Стал О Немачкој, који је целој Европи давао романтичну визију о природи једноставних, поштених, праведних и помало крвожедних народа са севера. Велики број лица из драме сведен је у либрету на укупно шест, од којих су четири главна а два епизодна. Бургундска принцеза Хилдегонда постала је кћи аквилејског господара – Одабела, Валтер је постао витез Форесто, а бискуп и папа Леон јавља се само у сцени сусрета са Атилом. Верди и Пјаве са опером Два Фоскарија (по Бајрону) славе успех у Риму у новембру 1844, а у фебруару 1845. Верди и либретиста Темистокле Солера имају успеха у миланској Скали са опером Јованка Орлеанка (по Шилеру). У августу 1845, са Ализиром, коју је познати либретиста Камарано склепао за Вердија по Волтеровој трагедији, успех сасвим изостаје и Верди се одлучује да промени либретисту за Атилу, јер му је успех управо неопходан. Солера добија задатак да све приреди и Верди је одушевљен деловима либрета које брзо компонује. Премијера је предвиђена за оперу Ла Фениче у Венецији, а изабрани су и најбољи певачи. Насловну улогу певаће бас Игнацио Марини, који је певао насловну улогу у првој Вердијевој опери Оберто; тенорску улогу познати певач Карло Гваско, једину женску улогу још познатија Софија Леве, а баритонску улогу војсковође Еција, „стари зец“, Натале Константини. Али и са Атилом није све ишло према плану: када су Солерину супругу Терезу, познату певачицу, исмејали у Скали, увређени Солера напушта Милано и одлази у Мадрид, као блиски сарадник и саветник шпанске краљице Изабеле, не стигавши да заврши последњи чин либрета Атиле, тако да се овај посао опет поверава одбаченом Пијавеу. Солера је смртно увређен када је прочитао нову обраду „дела на које је био не мало поносан, и које се преобратило у пародију“, али у оперском свету се на такве ствари не гледа сувише озбиљно. И тако либрето за Атилу није ни бољи ни лошији него сваки либрето из тог доба, па многе недоследности, да не кажемо омашке у либрету, примамо као нормалне. Либрето није ни замишљен за читање, као драма, већ као повод за компоновање лепих и ефикасних арија, романси и кабалета, великих финала са хоровима, и сваки је слушалац знао на којем месту опере који певач добија одређену арију или дует. У доба националног препорода Италије, током година борби за уједињење и ослобођење, публика у свим оперским кућама Италије напето је чекала да на неке стихове из либрета спонтано реагује. У Атили, позив Еција Атили: „Ти целим светом владај, остави мени Италијом да владам сам“, публика прима и схвата као позив за истеривање аустријских окупатора и то опери гарантује невиђени успех. На премијери, 17. марта 1846, успех је потпун и после кратког времена Атила се приказује на свим сценама Италије, а већ следеће године и у Копенхагену, Мадриду и Лисабону. Следе затим Лондон, Хавана, Њујорк, Букурешт. Године 1851. Беч, 1852. Будимпешта, 1853. Буенос Ајрес, Рио де Жанејро и остали оперски свет, тако да је 1864. један коментатор закључио: „Вероватно ни са којом другом опером Верди није имао толико успеха као са Атилом!“ Међутим, са појавом опера из зрелијег Вердијевог периода, ова опера младог мајстора се све мање изводи и убрзо је сасвим нестаје са оперских сцена. Тек у годинама после Другог светског рата почиње опрезна и готово бојажљива „ренесанса“ Атиле, како би последњих неколико година доживела праве тријумфе. Године 1985. је хит сезоне у веронској Арени, приказује се у Бечу, Софији, Цириху, Венецији, Напуљу и другим градовима, а оптимистички се може пожелети да ће се Атила придружити Набуку, који је, такође, тек последњих деценија опет „у моди“. Снажни ритмови, чвршћи, животнији, убојитији хорови од оних у Набуку, захвалне арије, ефектни дуети и велике масовне сцене са много покрета, као и бројне мелодије које се лако примају, мајсторство у занатском погледу – то су одлике које могу привући најширу публику, заинтересовану за велики историјски спектакл и лепе гласове. Атила почиње увертиром, која није сплет популарних мелодија из опере, већ мрачни увод у дело, базиран на мотиву који ће певати друиди предсказујући несрећу. Пролог садржи ратничке хорове које следи Одабелина каватина (Док твоји дивљи ратници), изазовна амазонска арија, напорна и тешка, али успела и ефектна. Кабалета са хором је нова могућност сопрану да се прикаже. Дует Атиле са Ециом је право натпевавање баса са баритоном, и прави је изазов за певаче. Уводна музика друге слике пролога тонски слика страховито невреме на лагуни. Форестова каватина и кабалета (Земљо драга) не заостају за сличним нумерама из опера тог времена. Одабелина романса у првом чину занимљива је пре свега због финеса у инструментацији. Глас прате соло енглески рог, флаута, виолончело и харфа, што довољно сведочи о напорима младог Вердија да изађе из оперског шаблона и трага за личним изразом. У дуету Одабеле са Форестом све је по опробаној шеми, али, при помирењу младог пара, не пева се у уобичајеним терцама и секстама, већ у унисону, што указује на непоколебљивост њихових намера. Сцена у Атилином ратном логору представља новину у дотадашњем Вердијевом начину изражавања. То више није опште место, које мање или више одговара свакој опери, већ музички танано увођење у сценску ситуацију и радњу. Атилин сан и, потом, победоносни убојити напев освајају сваког слушаоца. Ратнички хор у славу Вотана прекида нежни звук дечјег хора, дајући прилике Вердију за највећи могући музички контраст уопште. Знаменита реченица старца Леонеа (папа Лав I) „Смртни пред тобом беже, плаше се бича твог. Сад стани! Не смеш даље, јер овде влада Бог“, певана стенторским гласом, наговештава будућу сцену са Великим инквизитором из Дон Карлоса. Моћни захвални ансамбл на крају првог чина довољно сведочи о мајсторству младог Вердија. Арија Еција на почетку другог чина је прави бисер за баритоне и радо се пева. Громки марш у финалу овог чина тешко да има премца у операма тога доба. Игра свештеница и њихова таласаста песма пружају неопходни контраст и одмор. Велики ансамбл са крајностима у динамици тражи сјајан хор. Финале је бучан, ефектан, захвалан и напоран за све солисте. Романса Фореста (За тебе, ја сам живео) у трећем чину, по многим коментаторима, представља најлепши део целе опере и свакако спада међу најзахвалније арије младог Вердија. Терцет сопрана, тенора и баритона је лирска оаза, а мајсторство аутора у мешању свадбеног хора са речитативима солиста је неспорно. Завршни финале је сувише језгровит; Атилино убиство је музички неизражајно, тако да су многи режисери у сарадњи са диригентима представе у ову сцену чак убацивали одломке из неких других опера младог Вердија, како би и завршетак био убедљивији и дужи. Чини нам се да то ипак није неопходно. У настављању намере да нашој публици прикажемо што више опера великана Ђузепа Вердија, после Ернанија и Макбета, Атила се управо намеће, јер располажемо ансамблом који га може примерно извести.
Константин Винавер (1987)

ЂУЗЕПЕ ВЕРДИ
Oвај познати италијански композитор (1813–1901), исказао је таленат за музику још у раној младости. Зарађивао је за живот свирајући оргуље и у Милану почео са писањем првих опера. Његова опера Оберто (1839) са успехом је изведена у миланској Скали и од тада датира његова сарадња са издавачем Ђулијом Рикордијем. Његова следећа опера, Један дан власти (1840), била је потпуни промашај, а потом умиру његове две мале ћерке и супруга. Из очајања излази компонујући оперу Набуко (1842), којом је постигао велики успех, а уследилa је подједнако успешна Ломбардијци (1843) и друге, међу којима и Атила (1846). Током следеће деценије је компоновао по једну хит оперу сваке године. Одбијао је да се приклони тада преовлађујућој структури у италијанској опери – колажу отворених сцена са убаченим аријама, дуетима и тријима – и почео је да конципира оперу као низ сцена, интегрисаних и уобличених у чинове. Приче у којима приватни и јавни живот ликова долазе у сукоб, усавршио је кроз низ ремек-дела међу којима су: Риголето (1851), Трубадур (1853), Травијата (1853), Бал под маскама (1859), Дон Карлос (1867) и Аида (1871). И сам ватрени националиста, био је сматран и великом националном фигуром још неуједињене Италије. После компоновања Реквијема (1874) се повукао, али када га Рикорди, да би преправио оперу Симон Боканегра, упознаје са италијанским песником Аригом Боитом, као продукт њиховог узајамног поштовања настају још две чувене опере Вердијевог познијег доба: Отело (1886) и Фалстаф (1890).

ДЕЈАН МИЛАДИНОВИЋ
Рођен је у Београду, у породици оперских уметника. Позоришну режију дипломирао (Јелисаветини љубавни јади, Атеље 212). Титулу магистра театролошких наука стекао на ФДУ у Београду, одбранивши тезу Развој оперске режије у Београду и Новом Саду од 1919. до 1975. године. Био је први редитељ Опере и Драме и уметнички директор Опере Српског народног позоришта у Новом Саду, те уметнички саветник за велике сценске пројекте београдског Сава центра. У Оперу Народног позоришта у Београду долази 1978. као редитељ, а 1997. постаје уметнички директор. Од априла 2005. је поново уметнички директор Опере СНП, а од октобра 2006. уметнички директор Опера&Театар Мадленианум у Земуну. Тренутно је слободан уметник. Био је професор (по позиву) и уметнички директор оперског позоришта Медоуз школе уметности на америчком Јужно-методистичком универзитету (SMU) у Даласу, ванредни професор глуме и оперског студија на ФМУ у Београду, те ванредни професор глуме и режије на Торнтон школи музике на Универзитету Јужне Калифорније (USC) у Лос Анђелесу. Поставио је око 160 представа у професионалним позориштима бивше СФРЈ као и у иностранству (САД и Канада). Сарађује са многим истакнутим композиторима, врхунским диригентима и светским оперским звездама. Режирао је највећи број праизвођења музичко-сценских дела домаћих композитора. Поред режије, бави се и писањем либрета (Моћ врлине академика Куљерића, Прометеј академика Бручија, Мандрагола академика Јевтића – стихови В. Миладиновић, Весели попови банатски академика Деспића – стихови В. Миладиновић), компоновањем музике за драмске представе и креирањем сценографија. Једини је троструки лауреат награда за режију интернационалног жирија на југословенском фестивалу камерне опере и балета – Анале у Осијеку. Добитник је и Златне медаље „Јован Ђорђевић“ СНП-а, за изузетна достигнућа на пољу оперске уметности (2006). Миладиновић је „уметник маштовитих, храбрих и неконвенционалних решења. Режирао је бројне опере са великим успехом. Публика и критика увек одушевљено прихватају његове представе због евидентних театарских квалитета и модерног редитељског приступа“ (Југословенска енциклопедија музике, Загреб). Др Радослав Лазић пише: „...Јосип Кулунџић, др Бранко Гавела, др Ерих Хецел, све до Младена Сабљића, Јована Путника и Дејана Миладиновића, утемељили су модерни српски оперски театар. Они су поуздано творци музичког српског оперског театра XX века и његове естетике“ (Уметност редитељства, Нови Сад).

ДЕЈАН САВИЋ
Истакнути српски уметник, рођен 1957, дипломирао је дириговање на Факултету музичке уметности у Београду, а магистрирао на Академији уметности у Новом Саду. Од 1993. је главни диригент а у два наврата и директор Опере и Балета Народног позоришта у Београду. Од 2005. до 2007. је био и управник Националног театра. Поред континуираног ангажмана у матичној кући, био је уметнички директор Нишког симфонијског оркестра, као и музички руководилац Камерног оркестра Pro Classica, Камерног ансамбла Pro Musica, Мешовитог хора „Браћа Барух“. Од реномираних светских оркестара којима је дириговао издвајамо више најважнијих грчких симфонијских оркестара, укључујући оне у Атини и Солуну а био је и стални гост-диригент Симфонијског оркестра Грчког радија – ЕРТ. Ту су и:  Блумингдејл симфонијски оркестар (Њујорк); Велики симфонијски оркестар Бугарског националног радија и Државну филхармонију из Русеа (Бугарска); Симфонијски и Камерни оркестар Румунског националног радија у Букурешту; Рајнска филхармонија и оперски хор (Немачка); Државна оперско-балетска компанија из Краснојарска (Сибир); Португалски оркестар из Алгарвеа, те бројни ансамбли из Италије – Полифони хор „Давид Брунори“ и Филхармонијски оркестар регије Марке, Италијански интернационални оркестар и хор Позоришта „Вентидио Басо“ из Асколи Пићена, Симфонијски оркестар „Ђоакино Росини“ из Пезара, Градски хор из Битонта, Филхармонија „Ђузепе Верди“ из Салерна, Камерни оркестар Пуље у региону Фође... Не треба заборавити ни Хор и Симфонијски оркестар РТС-а и Београдску филхармонију. Наступао и у оперским кућама Даблина (Ирска), Атине и Солуна (Грчка), Стразбура (Француска), Софије (Бугарска), Осла (Норвешка), Беча (Аустрија), Букурешта (Румунија), Бургаса (Бугарска). Са Народним позориштем, ансамблима којима руководи и самостално, поред поменутих земаља гостовао је и у Израелу, Холандији, Швајцарској, Шпанији, на Кипру...
Његову домаћу и интернационалну каријеру чине и многи аудио и видео записи. За своја уметничка достигнућа примио је бројне награде и признања.

САДРЖАЈ
ПРОЛОГ
Прва слика - У разрушеном и запаљеном римском граду Аквилеји последњи преживели браниоци предвођени старим заповедником и његовом кћерком Дабелом очекују напад хунских хорди. Под кишом стрела падају римски војници. Хуни уграде Одабелу, а њен отац налази смрт на оштрицама хунских сабљи. Још једном победници, Хуни поклицима поздрављају долазак свога вође. Када Улдино (заробљени Бретонац и Атилин слуга) доведе пред Атилу групу римских девојака, из њих се издваја Одабела пркосећи великом освајачу. Та њена смелост допадне се Атили, те он одлучује да јој поштеди живот и да је придода свом харему. У Одабелиној глави започиње се план о освети. Стражари најављују долазак римског конзула Еција, војсковође који је једини успео да се супротстави и победи Атилу. Оставши насамо са Атилом, Ецио му нуди погодбу: „Ти узми цео свет, остави мени Италију!“ Атила, разочаран превртљивошћу Римљанина, не пристаје на погодбу и заклиње се да ће ући у Рим.
Друга слика - Велика олуја натерала је избеглице из Аквилеје да, спасавајући голе животе, своје сплавове насучу на непознату обалу. Међу њима је и Форесто, Одабелин вереник. Изнуреним Аквилејцима помажу испосници који живе ту, на обали, а Форесто се заклиње да ће се осветити Атили што му је уграбио вереницу.
ПРВИ ЧИН
Трећа слика - Међу Римљане које су заробил Хуни, долази Одабела како би им бар мало олакшала муке (велика сопранска арија). Појављује се Форесто преобучен у Хуна и прекорева Одабелу да га је преварила и да се приклонила сјају злата и Атилиној моћи. Одабела успева да увери Фореста како је све то део њеног осветничког плана и да је то једини начин да се што више приближи Атили како би лакше могла да га убије.
Четврта слика - Ноћ је и цео хунски логор спава дубоким сном. Атила буди Улдина и прича му како је сањао ужасан сан (басовска арија): „Када у слави победе већ дођох до римских врата, на пут мени старац стаде, коња за гриву хвата! Ледени зној ме проби, а мач из руке паде! Он осмехну се само и наредбу ми даде: Смрти пред тобом беже, плаше се бича твог, ал' сада даље не смеш, јер овде влада Бог!“ Не верујући у, за њега, зао предзнак, Атила наређује да се окупе чете како би се усремио на Рим. Тог тренутка зачују се дечји гласови и међу дивље Хуне достојанствено ступи велика група римских жена и деце предвођена старцем из Атилиног сна. Избезумљен коинциденцијом сна и јаве, Атила пада на колена пред мистичном снагом јачом од оружја.
ДРУГИ ЧИН
Пета слика - На прилазима Риму, док поред њега пролази непрекидна колона избеглица, Ецио тугује за некадашњом војничком славом вечног града. Долази Форесто и захтева од Еција да му се, са трупама које су му преостале, придружи у нападу на хунски логор. Ецио пристаје и заклиње се животом да ће уништити Атилу и његове хорде.
Шеста слика - Велико славље у част будућег венчања Одабеле и Атиле. Трубе најављују и Ецио долазак. Хунски шамани опомињу Атилу да је лош знак сести са странцем, а тог тренутка игру хунских девојака прекида земљотрес. После неколико тренутака општег страха, Атила наређује да се свечаност настави, те узима пехар да наздрави свом богу. Одабела га у томе спречи вичући: „То је отров!“ јер, иако зна да је тај смртоносни напитак припремио Форесто, који се налази прерушен међу Хунима, Одабела ипак жели да она својеручно освети смрт свога оца. На њену молбу Атила поштеди живот Форесту и предбрачна свечаност се наставља.
ТРЕЋИ ЧИН
Седма слика - Везаног Фореста ослобађа Улдино, а онда пристиже и Ецио са трупама. У даљини група хунских девојака припрема Одабелу за венчање са Атилом. У неконтролисаном бесу Форесто хоће да је убије, али га спречи Ецио. Отпочиње напад на хунски логор. Атила дотрчи како би заштитио Одабелу, али се нађе опкољен осветницима који га избоду мачевима. Последњи, смртоносни ударац зада му Одабела, осветивши тако смрт свога оца.