Живан Сарамандић

Живан Сарамандић је преминуо 30. јануара 2012. у Београду, у 73. години.
Сахрањен је 2. фебруара у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.
Рођен је 2. априла 1939. године у Београду.
Због бомбардовања, 1941. године цела породица се сели у Аранђеловац, родни град његових родитеља. Цела Живанова фамилија, и по очевој и мајчиној страни, била је веома музички обдарена и талентована, па је и он у раној младости закорачио у свет музике – још ученик аранђеловачке Гимназије, оснива забавни оркестар, а био је и најистакнутији члан хора.
По повратку у Београд, као апсолвент Економског факултета (1962), добија позив да пева у великом варијетеу „Орфеум“, који је у то време био значајна културна институција.
Први корак на путу ка великим оперским улогама, било је школовање код једне од највећих оперских певачица тог времена, Зденке Зикове, после чега полаже  аудицију за пријем у Оперу Народног позоришта у Београду, 30. марта 1966, пред комисијом коју су чинила велика музичка имeна:  Чангаловић, Данон, Пивнички...
Дебитовао  је на отварању сезоне, 21. септембра 1966, у улози Краља Египта у Вердијевој Аиди, да би 14. фебруара 1968. био примљен у стални ангажман.
Током дуге и богате карије остварио је низ значајних улога басовског фаха у операма Кнез Игор (Кончак, Галицки), Моћ судбине (Гвардијан), Фауст (Мефисто), Набуко (Захарија),  Севиљски берберин (Дон Базилио), Кнез од Зете (Иво Црнојевић), Ернани (Де Силва), Дон Карлос (Филип, Велики Инквизитор), Порги и Бес (Краун), Евгеније Оњегин (Кнез Грјемин), насловне улоге у операма Борис Годунов, Иван Сусањин, Дон Кихот...
Овај велики уметник, готово до аскетизма посвећен уметности, наступао је на најлепшим и најзначајнијим оперским сценама у свету, попут Бољшог театра и  Карнеги хола, те на престижним сценама у Софији, Атини, Будимпешти, Прагу, Варшави, Кијеву, Одеси, Лењинграду, Барселони, Берлину, Паризу, Даблину...
Био је и врстан интерпретатор црначких духовних песама, а нарочито је био познат по својим интерпретацијама руских народних песама из репертоара Шаљапина, које је певао и у СССР-у, на више од 500 концерата.
Добитник је великог броја значајних награда као и Посебног признања за допринос култури Републике Србије.  
На сцени је био до последњег даха – поред текућег репертоара, спремао се и за обнову "Дон Карлоса" који је изведена 4. фебруара 2012., а неколико дана касније требало је да поново наступи у соло-рециталу Торжество Шаљапину, који је годинама певао на Сцени „Раша Плаовић“.