U OKVIRU CIKLUSA „OMAŽ VELIKANIMA AKADEMSKOG POZORIŠTA“ ODRŽANA TRIBINA POSVEĆENA dr MILENKU MISAILOVIĆU

U okviru ciklusa „Omaž velikanima Akademskog pozorišta“, u ponedeljak 25.aprila, u Udruženju književnika Srbije, održana je tribina posvećena ličnostima koje su obeležole istoriju srpskog teatra, a među kojima je značajno mesto zauzimao i dr Milenko Misailović (1923-2015).
O ovom uglednom srpskom teoretičaru drame, dramskom piscu i dugogodišnjem dramaturgu i reditelju Narodnog pozorišta u Beogradu, dan uoči prve godišnjice njegove smrti, govorili su dramski pisac Miodrag Ilić, pukovnik u penziji i novinar Jovo Radovanović i teatrolog Zoran Maksimović.
Ilić je istakao da je Misailović „od svog posla, od teatra, stvorio religiju, stvorio je svoju nauku i svoju metodologiju istraživanja“.
– On je jedna izuzetno bogata, razuđena, svestrano-obrazovana ličnost i, pre svega, mudrac. Bio je mudra, umna ličnost, kao i Tarabići, čuveni proroci, koji su rođeni u istom mestu kao i Milenko, u Kremnima. Dosta je pisao o pozorištu. Njegove teatrološke studije su veoma dragocene, a naročito doktorska disertacija „Dijalektičnost Nušićeve komediografije“ gde je na više od 1000 strana uspeo da svestrano osvetli ličnost i ceo opus Branislava Nušića – podsetio je Ilić.
– Milenko je tu uspeo da ukaže na jednu veoma bitnu karakteristiku Nušićevog stvaralaštva da on, iako je sarkastičan, iako izaziva smeh, iako se podsmeva nekim običajima, naravima, ćudima i psihičkim deformacijama svojih junaka, on ih ne mrzi, već naprotiv – voli ih i štiti i te deformacije uspeva da objašnjava uslovnošću vremena u kojem su živeli – primetio je Ilić.
Prema njegovom mišljenju, studioznost, svestranost i jedna beskompromoisna umetnička etika i strogost koju je Milenko imao, bili su nešto što je najviše imponovalo svima koji su ga poznavali.
– Bio je jedan veoma prilježan, vredan čovek kome ništa nije bilo teško da uradi. On je ceo dan pripadao teatru. Bio je, u pravom smislu te reči, monah pozorišne umetnosti – ocenio je Ilić.
Maksimović, nekadašnji Misailovićev student, istakao je da je njegov profesor svim svojim stvaralačkim bićem pripadao teatarskoj umetnosti.
– Njegov teatarski rad i teatrološka istraživanja su dela od najviše vrednosti za našu nauku o pozorištu. Snaga njegovog stvaralaštva nalazi se u duboko misaonom i tananom analitičnom sagledavanju i suštinskom estetičkom uobličavanju i definisanju pozorišnih pojmova i pojava. Njegovim delovanjem, naša teatrologija je, s jedne strane, dobila precizniji i potpuniji smisao, a s druge strane, novu filozofsku dimenziju – naglasio je Maksimović.
On je ukazao da je Misailović, kao vizionar, svestrani pozorišni posvećenik, izvanredni plodni i priznati teoretičar i praktičar teatra, dramaturški istraživač i filozof, zapravo neprikosnovena pozorišna ličnost druge polovine 20. i prve dekade ovog veka, ne samo kod nas, nego i mnogo šire.
Pored toga, kako je Maksimović istakao, Misailović je pripadao i grupi od desetak najuglednijih svetskih teatrologa.
- Njegovi pojmovi, kao što su dramaturgija scenskog prostora i dramaturgija kostima, koriste se u celom svetu i prihvaćeni su za pojmove u teatrologiji – podsetio je Maksimović i zaključio da je Misailović „svojim životom, talentom i delanjem sebe vinuo u besmrtnost“.
U okviru programa emitovan je i insert iz TV filma „Milenko Misailović – pozorišni monah“, autora Slobodana Ž. Jovanovića.
Osim o Misailoviću, učesnici tribine govorili su i o čuvenom reditelju Miroslavu Beloviću (1927-2005) i njegovoj supruzi - poznatoj pozorišnoj, filmskoj i televizijskoj glumici Maji Dimitrijević (1926-1987).   
M.B.

BIOGRAFIJA:
Misailović je rođen 2. aprila 1923. u Kremnima. On je dvadeseti dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Na tu dužnost postavljen je najpre, pozivom upravnika Milana Bogdanovića 1954. a potom dekretom Vlade NR Srbije – jednim od poslednjih akata ovoga reda u postrevolucionarnom periodu delatnosti teatra.
Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, studirajući istovremeno filozofiju, psihologiju i pedagogiju, a potom je završio i režiju na Akademiji za pozorišnu umetnost.
Prvu predstavu (Autobuska stanica Vilijama Indža) u Narodnom pozorištu u Beogradu, režirao je 10. januara 1958. Do kraja stvaralačke delatnosti, režirao je ukupno 62 predstave. Bio je i dramski pisac i pozorišni kritičar NIN-a. Napisao je veliki broj izuzetno značajnih eseja, studija i teorijsko-estetičkih radova i postao jedan od vodećih teatrologa u tadašnjoj Jugoslaviji; po značaju zapažen i uveden u svetske enciklopedije.
Njegova dela koja se odlikuju otkrivanjem novih duhovnih vidika, od stručne javnosti ocenjivana su kao kapitalni poduhvati. Kao posvećeni estetičar teatra dao je veliki doprinos istraživanju izvora Nušićeve komike, i komediografije uopšte, zatim izučavanju tragedije i stvaralačkom otkrivanju dramaturgija. Treba navesti bar neka od njegovih dela: Komediografija Branislava Nušića, Mudrost narodnog humora I – II, Tragedija vlasti i vladanja – Značenja Sofoklove tragedije Car Edip, Dramaturgija scenskog prostora, Dramaturgija kostimografije, Kreativna dramaturgija, Dete i pozorišna umetnost, Značenja srpske komediografije – od Joakima do Nušića, Velikan teatra – Bojan Stupica...
Bio je vanpartijski intelektualac, član Udruženja književnika od 1962. od kojeg 2004. dobija povelju za životno delo, takođe i Udruženja dramskih umetnika i ULUPUDS-a; dobitnik je Vukove i Sterijine nagrade kao i najvišeg priznanja -  Plakete Narodnog pozorišta u Beogradu. Prvi je dobitnik „Lovorovog venca,“ za oblast teatrologije koji je ustanovio Pozorišni muzej Vojvodine, prvi je dobitnik Nagrade „Mali princ“, ustanovljenog na Međunarodnom festivalu pozorišta za decu u Subotici – za doprinos estetici pozorišta za decu. Godinama je sarađivao sa Akademskim pozorištem „Branko Krsmanović“, u kojem je režirao dve predstave (1953. i 1955. godine). Učestvovao je na međunarodnim simpozijumima i bio član međunarodnih žirija. U 87. godini dobio je nacionalnu penziju.
Važio je za svestranu pozorišnu ličnost, samosvojnu, jedinstvenu i neponovljivu.
Prof. dr R. Josimović je o njemu rekao:„On se odlikuje strasnom i osmišljenom upornošću, sposobnošću da vispreno zahvata velike površine neispitanog, da roni u dubine, a ne da se bavi marginalnim pitanjima u plićacima istorijske, naučne ili umetničke oblasti“.
Misailović je preminuo 26. aprila 2015. godine u Nišu, u 93. godini.