SLOBODAN DRINjAKOVIĆ, 14.12. GOST CIKLUSA „SUSRETI“ U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA

Arhitekta Slobodan Drinjaković, biće gost ciklusa „Susreti“, koji će se u sredu 14. decembra u 18 časova održati u Muzeju Narodnog pozorišta. U razgovoru će učestvovati njegove kolege Milan Pališaški, Zoran Bulajić i Rajko Marić. Ulaz je besplatan.

INTERVJU: ARHITEKTA SLOBODAN DRINjAKOVIĆ, AUTOR PROJEKTA REKONSTRUKCIJE SCENE „RAŠA PLAOVIĆ“

                                          Vrhunski ugođaj pod svetlima pozornice

Ugledni beogradski arhitekta Slobodan Drinjaković, ponovo je, posle više od dve decenije, svoje bogato znanje i iskustvo „ugradio“ pod svodove jednog od najznačajnijeg kulturnog i arhitektonskog zdanja u Srbiji. Naime, krajem osamdesetih godina prošlog veka sa kolegom Ljubomirom Zdravkovićem, bio je idejni tvorac rekonstrukcije Nacionalnog teatra, a ovoga puta, u solo varijanti, uradio je projekat adaptacije Scene „Raša Plaović“.
- Veoma mi je drago da su glumci i publika Narodnog pozorišta napokon dobili scenu kakvu ova Kuća zaslužuje – kaže na početku razgovora za „Pozorišne novine“ i napominje da je jako zadovoljan kako je posao urađen.
- Imao sam sreću da uvek pored sebe imam dobre saradnike, dobre izvođače, dobre majstore i dobre ljude. Tako je bilo i ovoga puta. Lepo smo se slagali, dogovarali i rezultat nije izostao.
To je, dakle, bio ključ uspeha?
Da, 99 posto. U ovom poslu, čovek mora da bude elastičan, kompromisan, ali treba, u svakom slučaju, da gura i svoju ideju. Ako ne radi tako, onda neke stvari mogu vrlo lako da se otrgnu kontroli, da skrenu u neke druge vode i samim tim da ne dobije rezultat koji je želeo. U ovom slučaju, sve je urađeno kako sam želeo i hteo. Uspeo sam da dobijem željeni ambijent, uprkos realtivno malim finansijskim sredstvima koja smo imali na raspolaganju. Izabrali smo domaće stolice, sa crnim drvenim okvirom i crvenim platnom. Ograde su takođe izvanredne, ofarbane u crno, a pod je, naravno, crvene boje. Sve to, savršeno se uklapa u ambijent scene.
Crveno-crni kolorit u novom ambijentu deluje uistinu otmeno...
Da, slažem se. Inače, u ovom prostoru su i ranije dominirale te dve boje i prosto, bilo je prirodno da to nasleđe bude potencirano tokom rekonstrukcije. Između ostalog, rekonstrukcija je podrazumevala i izmeštavanje teleskopskog gledališta i odvajanje parternog nivoa od galerija. Zakošavanjem bočnih galerija, poboljšali smo gledanost tog dela prostora, a nivelacija samog partera je onolika koliko je to dozvoljavala visina ispod čeone, srednje galerije. Međutim, bez obzira na to, vidljivost je veoma dobra. Akustika je savršena, a dobili smo i desetak mesta više. Sada ih je 295.
Rekonstrukcija je urađena u rekordnom roku, za nešto više od mesec dana?
To mnogima deluje neverovatno. Međutim, kad se zna šta se hoće, lakše je stići do cilja. Moglo je sve ovo i ranije da se uradi, ali se dugo čekalo na razne papire, odobrenja, saglasnosti... Upravnik Božidar Đurović nije želeo ništa da radi dok se nisu ispunili svi zakonski okviri.
Autor ste projekta rekonstrukcije Pozorišta na Terazijama. U Moskvi i Rusiji, takođe, po Vašim projektima, renovirano je više teatara. S obzirom na iskustvo, pretpostavljam da vam za razradu ovog projekta nije trebalo mnogo vremena?
Idejno rešenje imao sam još tokom boravka u Moskvi. Kad sam se pred leto vratio u Beograd, pozvao sam svog kolegu i saradnika Nikolu Cenića da sve to obradi na „mašini“ (kompjuter). Ja, pošto sam „stara škola“, ne radim na njoj, već se oslanjam isključivo na sopstvene ručice. Kasnije smo projekat prosledili CIP – u na razradu. Oni su uradili statiku, elektriku i sve ono što je neophodno u ovim prilikama, a vršili su i izvođački nadzor. Naravno, i njihov rad, kao i moj, bio je donatorski. Tako smo želeli i, zaista, drago nam je da je tako.
Pored stvari koje ste već naveli, po čemu će se još rekonstruisana scena razlikovati od prethodne?
Po tome, i mislim da je to najvažnije, što je, napokon, dobijen normalan odnos između izvođača i gledalaca i obrnuto. Ono prethodno je bilo potpuno neprirodno, naročito iz pozicije glumaca koji su morali da igraju pred strmim auditorijumom. Takođe, veoma je bitno da nijedno od 295 sedišta nije „slepo“. Pored toga, dobili smo i osam mesta za hendikepirane osobe. Bina je fiksna, podignuta je na visinu od jednog metra, a uz upotrebu mehaničkih protivkablova imaće mogućnost da se, prema zahtevima predstave, podešava na pet visina – 20, 40, 60, 80 cm i 1 m. Protivpožarna zaštita je urađena u skladu sa vrhunskim evropskim standardima... Dakle, ponavljam, pozorište je zaista dobilo scenu kakvu zaslužuje.
Mikojan Bezbradica (intervju je objavljen u 56. broju "Pozorišnih novina")