„SEVILjSKI BERBERIN“ IZVEDEN POVODOM 200 GODINA OD PRAIZVOĐENjA TOG ROSINIJEVOG REMEK-DELA

Opera Đoakina Rosinija „Seviljski berberin“, pod dirigentskom upravom Đorđa Stankovića, izvedena je u subotu 13. februara na Velikoj sceni, povodom veoma značajnog jubileja - 200 godina od svetskog praizvođenja.
Tenor Ljubomir Popović pevao je ulogu grofa Almavive, mecosopran Aleksandra Angelov dočarala je lik Rozine, baritonu Vladimiru Andriću bila je poverena naslovna rola, bariton Nebojša Babić nastupio je kao doktor medicine Don Bartol, a bas Nenad Jakovljević - učitelj muzike Bazilio.
Berta je bila Ljubica Vraneš (Berta), Fjorelo Pavle Žarkov, Oficir - Predrag Gligorić...
U predstavi učestvuju Orkestar i Hor Narodnog pozorišta u Beogradu.
Libreto po Bomaršeu napisao je Čezare Sterbini, a prevod je uradio Velimir Živojinović.
Premijera je održana 1. juna 1978. godine u režiji Borislava Popovića, koju je 2010. obnovila Ivana Dragutinović Maričić.
Komičnu operu “Seviljski berberin” o mladoj devojci Rozini zaljubljenoj u grofa Almavivu i njegovom ličnom berberinu Figaru koji im pomaže da se upoznaju, italijanski kompozitor Đoakino Rosini komponovao je sa 24 godine.
Jedna od najboljih komičnih opera ikada napisanih, živog dramskog izraza i izvanredne umetničke snage, praizvedena je pod naslovom “Almaviva ili Uzaludna predostrožnost” u Teatru Arđentina, u Rimu, 20. februara 1816. godine.
Razlog za takav naslov nalazio se u činjenici što je u to vreme već postojala opera pod nazivom „Seviljski berberin“.
Njen autor bio je kompozitor Đovani Paizijeli, a premijerno je izvedena 1782. godine u Sankt Peterburgu. Iz dužnog poštovanja, mladi Rosini molio je Paizijelija da mu dopusti da komponuje operu istog sadržaja, što je ovaj i dopustio smatrajući da ne postoji mogućnost da će on komponovati bolju operu od njegove...
U svojoj knjizi „Biseri operske riznice“, Nedeljko Grba navodi da „Paizijelo nije došao u Rim na premijeru da se ne bi smatralo da on pridaje važnost muzici svog rivala, ali je lukavi starac, ipak, neumorno bodrio i hrabrio svoje pristalice stvarajući atmosferu ratnog stanja, ne samo među kompozitorim,a već i među libretistima i impresarijima“.
„Ukratko, od strane brojnih uticajnih pozorišnih ljudi, bili su angažovani i najbolji zviždači... Kompozitor je svoj prvi propust učinio na premijeri kada je dozvolio da ga tenor Manuel Garsija ubedi da zameni serenadu pod Rozininim prozorom španskom pesmom koja je tako nesrećno prošla (gitara nije bila naštimana, zatim je pukla žica, publika je čekala... a na kraju im se pesma nije ni dopala – prim. prir) Što se premijere tiče, izgleda da je plaćena grupa te večeri, 20. februara 1816. godine, došla u čvrstoj nameri da potopi ovo delo. Prema svim podacima ona je u tome u potpunosti uspela... Ali, u `Seviljskom berberinu` on je imao na raspolaganju tekst jedne odlične komedije koja je uvek aktuelna i on joj je dao dostojan muzički izraz”, ocenjuje se u pomenutoj knjizi.
„Seviljski berberin“, prvi put je interpretiran na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu 22. septembra 1882. godine, neposredno po osnivanju takozvane „muzičke grane“. Izvođena je Bomaršeova „komedija sa pevanjem“, a uz Rosinijevu, korišćena je i muzika Davorina Jenka, značajnog slovenačkog umetnika koji je skoro čitav radni vek proveo u Beogradu, od kojeg je veći deo posvetio našem Nacionalnom teatru gde je ostavio dubok i neizbrisiv trag kao dirigent, vokalni i instrumentalni pedagog, a naročito kompozitor.
Rosinijev „Seviljski berberin“ praizveden je u Narodnom pozorištu 24. januara 1921. godine, pod dirigentskom upravom Stanislava Biničkog, u režiji Evgenija Marijašeca, koji je tumačio i lik Bazilija.
Naslovnu ulogu pevao je Rudolf Ertl, grofa Almavivu tumačio je Vojislav Turinski, Bartol je bio Aleksandar Tucaković, a Rozina – Olga Stefanović.
U međuvremenu, pomenuti naslov premijerno je obnovljen početkom Drugog svetskog rata, 24. novembra 1941. godine pod dirigentskom upravom Osvalda Buholca, kao gosta, i u režiji Nikole Cvejića-Vladina koji je glavne uloge poverio Vladeti Popoviću (Almaviva), Aleksandru Tucakoviću (Bartolo), Bojki Konstantinovoj (Rozina), Stanoju Jankoviću (Figaro) i Žarku Cvejiću (Bazilio).  
Nekoliko meseci posle oslobođenja, 15. septembra 1945. godine, Rosinijeva komična opera u dva čina ponovo je postavljena u Narodnom pozorištu. Režiju je i ovoga puta potpisao Nikola Cvejić-Vladin, dirigent je bio Predrag Milošević, a u glavnim ulogama nastupili su Aleksandar Marinković (Almaviva), Branislav Pivnički (Bartolo), Nada Šterle (Rozina) i dvojica umetnika iz prethodne postavke - Stanoje Janković u ulozi Figara i Žarko Cvejić kao Bazilio.  
Posle pauze od nepunih 16. godina, „Seviljski berberin“ je još jednom uvršten u operski repertoar Narodnog pozorišta. Premijera je održana 31. marta 1961. godine pod dirigentskom upravom Angela Šureva i u režiji Bojana Stupice koji je uradio i scenografiju.
U ansamblu su bili Zvoninmir Krnetić (Grof Almaviva), Dragomir Ninković (Bartolo), Dobrila Bogošević (Rozina), Stanoje Janković (Figaro), Žarko Cvejić (Bazilio), Breda Kalef Simonović (Marcelina), Đorđe Bošković (Ambrozio), Velizar Maksimović (Fjorelo) i Aleksandar Savić (Oficir).
U programu ove predstave, između ostalog, zapisano je da Rosini, odbacujući neke etičke konvencije opere XVIII veka, inspirisan lakom, živom, vedrom i satiričkom komedijom Bomaršea, primenjuje izvesne modele Mocartove „Figarove ženidbe“ na novu društvenu stvarnost u trenutku kada buržoazija zamenjuje stari svet aristokratije.
„Na taj način ličnosti Bomaršeove komedije dobijaju jedan novi ritam i realističku psihologiju i postaju ogledalo svakidašnjeg života. Rosini je za svakog od glavnih junaka našao odgovarajući umetnički izraz, služeći se ne samo inventivnom melodikom, nego i živom i pregnantnom ritmikom. U Rosinijevim vokalnim deonicama ritmička osnova je izvanredno važna i značajna. Ona stvara utisak pokretnosti, kontinuiteta, koji goni radnju dalje i ne sputava je suvišnom dekorativnošću. Rosini je u Seviljskom berberinu svestran u svojoj izvornosti: živ i istinit dramski izraz u solističkim partijama i ansamblima (naročito u finalu prvog čina), snaga rečitativa, vrlo značajna uloga orkestra koji je često potpuno ravan sa pevačima na sceni sa kojima čini nerazlučivu celinu – sve su to posebnosti na kojima se zasniva izvanredna snaga umetničkog dejstva Rosinijevog remek-dela”, navedeno je u programu predstave.
Naredna postavka, koja se na repertoaru održala do danas, urađena je 1. juna 1978. godine u režiji Borislava Popovića.
Pod dirigentskom upravom Dušana Miladinovića nastupili su Predrag Protić (Grof Almaviva), Nebojša Maričić (Bartolo), Olga Milošević (Rozina), Slobodan Stanković (Figaro), Aleksandar Đokić (Bazilio), Mirjana Vasiljević (Marcelina), Goran Gligorić (Fjorelo) i Tomislav Reno (Oficir).
Dve nedelje kasnije, 14. juna, održana je još jedna premijera, a u podeli su bili Vojislav Kuculović (Grof Almaviva), Nebojša Maričić (Bartolo), Gordana Jevtović (Rozina), Slobodan Stanković (Figaro), Živan Saramandić (Bazilio), Tatjana Slastjenko (Marcelina), Goran Gligorić (Fjorelo) i Toma Jovanović (Oficir).
Poslednje izvođenje pre obnove, održano je 20. marta 2008. godine. Predstava je, zaključno sa tim datumom, odigrana 183 puta pred više od 82.000 gledalaca.
Za dirigentskim pultom smenjivali su se Dušan Miladinović, Janez Govednik, Nikolaj Žličar, Aleksandar Lekovski, Angel Šurev, Zorica Mitev Vojnović, Dejan Savić...
U glavnim ulogama su nastupali Slavoljub Kocić, Jovo Reljin, Dragoslav Ilić, Zoran Rajković, Ivan Milinković, Dejan Maksimović (Almaviva), Dušan Janković, Miodrag M. Jovanović, Miodrag Milanović, Rudolf Nemet, Boris Vajda (Bazilio), Olga Milošević, Gordana Jevtović, Jadranka Jovanović, Irena Zarić, Dubravka Zubović, Jelena Čakarević, Gordana Protić, Sanja Kerkez, Svetlana Lovčević, Milena Kitić, Aleksandra Angelov, Gordana Kojadinović (Rozina), Slobodan Stanković, Zoran Aleksandrić, Oliver Njego, Branislav Vukasović (Figaro), Aleksandar Đokić, Živan Saramandić, Aleksandar Veselinović, Nenad Jakovljević, Ivan Tomašev, Vukašin Savić, Atila Manizade, Ivica Šarić, Franjo Petrušanec (Don Bazilio).
Premijerna obnova, u režiji Ivane Dragutinović Maričić, održana je 17. aprila 2010. godine.
Uloge su pripremali Ljubomir Popović / Darko Đorđević (Grof Almaviva), Mika Jovanović / Nebojša Babić/ Miloš Đuričić (Bartolo, doktor medicine), Snežana Savičić Sekulić/ Sofija Pižurica/ Nevena Matić (Rozina, štićenica kuće), Predrag Milanović / Vladimir Andrić/ Ljubodrag Begović/ Dragutin Matić (Figaro, berberin), Živan Saramandić / Goran Krneta / Ivan Tomašev/ Mihailo Šljivić (Bazilio, učitelj muzike), Željka Zdjelar / Svetlana Nestorov/ Ljubica Vraneš (Berta, guvernanta u kući Bartola), Branislav Kosanić / Pavle Žarkov (Fjorelo, sluga grofa Almavive), Miodrag Matić/ Aleksandar Pantelić (Oficir)...
Predstava je do sada izvedena 28 puta pred više od 13.000 gledalaca.
M.B.

Deo teatrografskog materijala možete pogledati OVDE