DRAMSKA UMETNICA OLIVERA MARKOVIĆ SAHRANjENA U ALEJI VELIKANA

Jedna od najvećih srpskih glumica 20. veka Olivera Marković sahranjena je 5. jula u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

Ispred kapele na Novom groblju gde je održano opelo, oproštajni govor održala je glumica Ružica Sokić.
Ona je kazala da je čarolija glume Olivere Marković bila u prirodnom daru da nađe prave emocije za patnju i radost, da bude ubedljiva, da zrači sa scene.
"Olivera je bila umetnica sa smislom da tumači i svedoči o vremenu u kome živi, da saoseća sa covekom, da ga brani umetnošću, zbog čega je bila i ostala omiljena kod publike do danas, za dugo vreme našeg druženja na sceni i životu, nisam otkrila kod nje ništa lažno", kazala je Sokićeva.
Ona je podsetila na nezaboravne uloge Olivere Marković sa prvim suprugom Radetom Markovićem na "Crvenom krstu" zbog kojih se i sama odlučila da krene istim putem, neprevaziđene kreacije u predstavama "Mačka na usijanom limenom krovu", "Konak"  Miloša Crnjanskog, "Majka hrabrost", "Vučjak", na njen muzički talenat, bogatu filmsku karijeru.
Filmovi kao što su "Sibirska ledi Magbet", "Vlak bez voznog reda", "Kozara", "Nacionalna klasa, "Sabirni centar", "Balkan ekspres", "Tito i ja", predstavili su je kao glumicu svetskog nivoa, istakla je Sokićeva.
"Poslednja naša zajednička predstava bila je u 'Sakatom Biliju'  Mekdone u Narodnom pozorištu, gde je maestralno odigrala ulogu babe, igrala je sa takvim elanom, bogatstvom izraza, neviđenim na našim scenama. Nažalost, saplela se na neosvetljenim stepenicama, pala, ugruvala se i više se nije vratila na scenu", ispričala je Sokićeva.
U Aleji velikana, od Olivere Marković oprostila se glumica Dara Čalenić.
Slavna umetnica rodila se u Beogradu 3. maja 1925. godine. Ljubav prema teatru pokazivala je u najranijem detinjstvu da bi za vreme okupacije, sa grupom vršnjaka-gimnazijalaca i studenata, počela da sprema predstave na Kolarčevom univerzitetu i u beogradskim stanovima.
Prvi film snima već 1945. ("U planinama Jugoslavije").
Član je Omladinskog, pa Akademskog pozorišta, a 1948. postaje jedan od studenata prve generacije Pozorišne akademije, u klasi Mate Miloševića.
Sledeće godine postaje član Beogradskog dramskog pozorišta, u kojem igra i diplomsku predstavu, „Poslednji“ Maksima Gorkog (1952).
Posle kraćeg angažmana u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu, 1967. godine postaje član Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je ostvarila više od trideset značajnih uloga, počev od Darje u „Tihom Donu“ (M. Šolihov / V. Lukić), preko Maše u Tolstojevom „Živom lešu“, Agafje u Gogoljevoj „Ženidbi“, Aleksandre u Anujevoj „Kolombi“, Juliške u Nušićevom „Putu oko sveta“, Libere u Goldonijevim „Ribarskim svađama“, Arkadine u Čehovljevom „Galebu“, Babe u „Gorskom vijencu“ (P. P. Njegoš / B. M. Mihiz, M. Bećković), Žene u „Pat ili igra kraljeva“, Gospođe Olge u istoimenom komadu Milutina Bojića, Gđe Jece Đerman u „Kako zasmejati gospodara“ Vide Ognjenović, Filamente i Madam Parnel u Molijerovim „Učenim ženama“ i „Tartifu“... do Brehtove Majke Hrabrosti, Nušićeve Živke ministarke i Stankovićeve Koštane.
U penziju odlazi 1989, a poslednju premijeru na matičnoj sceni igra 1998. (uloga Mame u Makdoninom komadu „Sakati Bili sa Inišmora“).
Nagradu Narodnog pozorišta je dobila dva puta, za uloge Majka Hrabrost (1972) i Klara („Leda“, 1978).
Najveće priznanje koje dodeljuje Nacionalni teatar, Plaketu, dobila je 1988. godine.
Ako se ovome dodaju i najraznovrsniji dramski likovi ostvareni na drugim teatarskim scenama širom ondašnje zemlje, Markovićkin pozorišni opus broji više od sto uloga, među kojima je teško izdvojiti najbolje.
Pomenimo bar neke: Maša („Tri sestre“ A. Čehova), Dunja („Zločin i kazna“ F. M. Dostojevski / Minja Dedić), Katarina („Ukroćena goropad“ V. Šekspira), Margaret („Mačka na usijanom limenom krovu“ T. Vilijamsa), Eliza Dulitl („Pigmalion“ B. Šoa), Silija Pičam („Prosjačka opera“ B. Brehta) i mnoge, mnoge druge.
Pored onih u matičnom Teatru, od pozorišnih nagrada izdvajamo i Specijalnu nagradu na Danima Komedije, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Plakete „Mata Milošević“ i „Dobrica Milutinović“ te Dobričin prsten.
U impozantnom opusu od 63 snimljena filma, izdvajamo: „Sumnjivo lice“, „Poslednji kolosek“, „Vlak bez voznog reda“, „Uzavreli grad“, „Dr“, „Kozara“, „Put oko sveta“, „Sibirska ledi Magbet“ (režirao Andžej Vajda), „Nacionalna klasa“, „Petrijin venac“, „Majstori, majstori“, „Moj tata na određeno vreme“,  „Balkan ekspres“, „Već viđeno“, „Braća po materi“, „Sabirni centar“, „Urnebesna tragedija“...
Među filmskim nagradama ističu se Srebrna i dve Zlatne arene na Filmskom festivalu u Puli, te „Slavica“ za ukupni doprinos razvoju filmske umetnosti.
Rado je snimala i za televiziju – 13 drama, 26 serija i više šou-programa, a ostvarila je i pedesetak uloga u radio-dramama.
Najšira publika je pamti kao vrsnu, po mnogima najbolju pevačicu ruskih romansi i šlagera.
Olivera Marković preminula je u Beogradu 2. jula u 87. godini posle duge i teške bolesti.