Zli dusi

O NASLOVU ROMANA
Naslov romana je preuzet iz Jevanđelja i to iz onog dela gde se govori o zlim dusima, koje je Isus isterao iz jednog čoveka i uterao ih u jedno krdo svinja, na što je ovo sa brega krenulo u jezero i utopilo se. Odsudni trenutak izveštaja (Luka, VIII, 32-36) stavljen je na prvoj strani kao moto, pa shodno tome Dostojevski svoj roman naslovljava originalnom rečju besы (množina od bes). Međutim, prvobitno značenje te reči („pakleni dusi“) su sekundarna značenja i asocijacije tokom vremena potisli u drugi plan. Koren reči nalazi se u glagolima i pridevima koji – zaobilaznim putem preko pojma „opsednut đavolom“ – označavaju razne vrste besmislenog besa, gneva i sumanutosti (sve do pravog besnila); istovremeno se za đavola u pravom smislu reči (kao „duh pakla“ – diabolus) odomaćila reč čort. Sa starom rečju bes, pak, sve se više povezivala predstava jednog opakog bića, ponekad opasnog, ponekada vragolasto-zlobnog, ali u svakom slučaju bez neke direktne veze sa paklom (kod pogrdnih reči i psovki je uvek reč o čortu, bes pak može da se upotrebi kao humoristička oznaka za đavola – naročito jednog „đavolka“). Uz citat iz Jevanđelja dodat je još jedan drugi moto: odlomak iz jedne Puškinove pesme koja ima isti naslov kao i roman Dostojevskog. U pesmi se opisuje situacija jednog putnika koji je upao u opasnu noćnu vejavicu, pri čemu snežna oluja kod pesnika izaziva predstavu o nekim duhovima koji zavijaju i cvile. Navodi se odgovor kočijaša na zahtev da se vozi brže: „Ni uz najbolju volju ne može da se vidi trag puta, izgubili smo put – šta da se tu radi? Zacelo nas neki opaki zli duh (bes) vodi uokrug ovim poljima“.
Iz: Maksimilijan Braun, „Dostojevski – celokupno delo u svojoj raznovrsnosti i svom jedinstvu“, Izdavačka knjižnica Zorana Stojanovića,
Sremski Karlovci – Novi Sad, 2008.

FJODOR MIHAJLOVIČ DOSTOJEVSKI
Nikolaj Berđajev je napisao da je Dostojevskog nemoguće zamisliti izvan književnosti. Njegov životopis je potpuno podređen književnoj delatnosti. On je bio pisac profesionalac. Tek što je završio Vojnu akademiju, kao dvadesetogodišnji inženjer-poručnik podneo je zahtev za otpust iz vojske, s namerom da se izdržava isključivo od pisanja. Iza sebe je imao samo dve (nesačuvane) drame – Marija Stjuart i Evgenije Onjegin i objavljen prevod Balzakovog romana Evgenija Grande. Od tada pa do smrti, izdržavao se isključivo književnim radom. Pisao je neprestano, čak i kada je kao zatočenik u Petropavlovskoj tvrđavi čekao na izvršenje smrtne kazne na koju je kao član kružoka Petraševskog bio osuđen (priča  „Mali junak“). Pisao je i kao robijaš u Sibiru i kao izgnanik u Tveru (Selo Stepančikovo i Ujkin san). Boreći se sa stalnom nemaštinom, objavljivao je priče i romane u časopisima, vodeći računa da se svaki nastavak završava s dovoljnom dozom neizvesnosti i napetosti – da bi čitalac kupio i sledeći broj Ruske reči, Peterburških zapisa, Gazete, Epohe ili časopisa Vreme koji je uređivao njegov brat Mihail. Lev Šestov deli stvaralaštvo Dostojevskog na dela nastala pre i posle Zapisa iz podzemlja.  Prva faza počinje sa prvim romanom, Jadni ljudi (1846), nastavlja se delima Dvojnik (1846), Njetočka nezvanova (1849, prva dva dela, onda je uhapšen). Šestov primećuje da Dostojevski posle izlaska sa robije objavljuje svoje najoptimističnije delo, Selo Stepančikovo, a zatim i Ujkin san (1859), posle čega ga kritika proglašava književno mrtvim. Ipak, 1860. mu izlaze prva sabrana dela, završava pisanje Poniženih i uvređenih, a roman Zapisi iz mrtvog doma (1861) doživljava veliki uspeh. Dostojevski je povratio književni ugled  i mogao je,  zahvaljujući svom književnom daru, da do kraja života piše dela poput Zimskih zapisa o letnjim utiscima (1862). Iako profesionalac koji živi od honorara do honorara, Dostojevski započinje džinovsku borbu da postavi i potraži odgovore na najvažnija pitanja svog doba. Sve svoje snage pisca i mislioca upreže u odgonetanje „tajne čoveka“, novog „čoveka iz podzemlja“, koji je ubio Boga i kome je zato „sve dozvoljeno“.  Traži odgovore na pitanja savremenog individualizma, slobode, pobune, zla, neumitnog kraja humanizma. U isto vreme, živi u krajnjoj bedi. Prisiljen je da diktira sekretarici Kockara i da, posle samo dve nedelje, preda roman izdavaču kako ne bi zbog dugova izgubio prava na izdanja svojih dela. A zatim nastaju genijalna dela: Zločin i kazna (1866), Idiot (1868), Zli dusi (1971), Braća Karamazovi (1879). Piše u bukvalnom smislu do poslednjeg daha: januarski  nastavak Piščevih zapisa (koje je objavljivao od 1873) izlazi samo nekoliko dana pre smrti Dostojevskog (1881).

TANjA MANDIĆ RIGONAT
Diplomirala pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dejana Mijača.
POZORIŠNE REŽIJE:
•  Lovely Rita, T. Braš – SKC
•  Gospođica Julija, A. Strindberg – Atelje 212
• Urnebesna tragedija, D. Kovačević – Narodno pozorište „Sterija“ Vršac
•  Lolita, V. Nabokov – Bitef teatar
•  Ljubavi Džordža Vašingtona, M. Gavran – Atelje 212
•  Bergmanova sonata, I. Bergman – Narodno pozorište u Beogradu
•  Verica među šljivama, M. Bobić-Mojsilović (prva saradnja sa Svetlanom Bojković, nagrada publike na festivalu monodrame u Zemunu)
•  Talula, J. Strajn – BELEF
•  Čovek slučajnosti, J. Reza – Narodno pozorište u Beogradu (Petar Banićević je za ulogu u ovoj predstavi dobio Nagradu „Raša Plaović“, 2001)
•  Sabrane priče, D. Margulis – Atelje 212
•  Uho, grlo, nož, V. Rudan  – Atelje 212
•  Mrtve uše, O. Bogajev – Narodno pozorište u Somboru
•  Terasa, J. Hristić – Jugoslovensko dramsko pozorište
•  Ledeni svitac, V. Radoman – Madlenianum
•  Kiseonik, I. Viripajev – BELEF / Jugoslovensko dramsko pozorište
•  Sudija, V. Moberg – Narodno pozorište u Beogradu
•  Ljubavno pismo, F. Arabal – BITEF / Servantes
•  Hitler i Hitler, K. Kostjenko – Atelje 212
•  Seksualne neuroze naših roditelja, L. Berfus – Narodno pozorište u Beogradu (Najbolja predstava Narodnog pozorišta u sezoni 2007/2008; Međunarodni festival malih scena u Rijeci: Nagrade „Veljko Maričić“ za najbolju žensku ulogu Nadi Šargin i za najbolju epizodnu ulogu Igoru Đorđeviću, Nagrada žirija Novog lista „Mediteran“ Nadi Šargin)
•  Svici, T. Štivičić – Atelje 212
•  Čekaj me na nebu, ljubavi moja, F. Arabal – Madlenianum
DRAMATIZACIJE:
• Lolita, roman (zajedno sa Biljanom Maksić)
• Đavo je bio vruć, priče Čarlsa Bukovskog
• Mrtve duše, roman N. V. Gogolja (režija Dejan Mijač)
• Zli dusi, roman F. M. Dostojevskog
Režirala je radio-drame po sopstvenim tekstovima i dramatizacijama. Autor je zbirke pesama Misterija srećnog kontrabasa i Iz života ptica. Selektor Sterijinog pozorja za 2008. Od 1. decembra 2008. do 4. januara 2010. bila je direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. U periodu od 2010. do 2014. godine će obavljati funkciju selektora Međunarodnog festivala mediteranskog pozorišta „Purgatorije“ u Tivtu.