Ženidba

Dobra Ženidba nije viđena na ovim prostorima u poslednjih pedeset godina. Tragao sam za pravom šifrom i čini mi se da je za ”centriranje” teme bio bitan i strah koji prati ženidbu i udaju u vremenu krize...
Tvrdim da je Gogolj otac nadrealizma a ne realizma, kako se obično kaže! Oštrim pristupom karakterima sa nadrealnim špicevima, pravi scenski događaj u kome grupa ljudi uplašenih od života pokušava da izvrši ”uparivanje”. 

Slavenko Saletović, reditelj

Nagrade:
Predstava Ženidba - nagrada publike na manifestaciji „Dani Zorana Radmilovića”
Mihailo Lađevac – Nagrada „Zoranov brk” za ulogu Potkoljosina.

NIKOLAJ VASILjEVIČ GOGOLj
Rođen je 1809. u Ukrajini, u mestu Veliki Soročinci, Poltavska gubernija. Potiče iz stare ukrajinske loze koja se bila privremeno priklonila katoličanstvu. Njegov pradeda, već pravoslavac, bio je sveštenik. Gogoljev otac, autor folklornih farsi na ukrajinskom jeziku, reditelj i glavni glumac amaterskog pozorišta na imanju jekaterinskog vlastelina D. P. Troščinskog, preneo je na sina osećanje za humor i interesovanje za književnost. Kao đak Nežinske gimnazije bio je reditelj i glumac u školskim predstavama i vodio zapise iz istorije i etnografije (Svaštaru ili Priručnu enciklopediju u koju je unosio pojedine reči i izraze, poslovice, uzrečice, običaje, predanja, opise odeće, čak i čitave epizode iz života ljudi). U Nežinu piše romantičarsku poemu Hajnc Kljuhemarten. Kao dvadesetogodišnjak, 1829. odlazi u Peterburg s namerom da se zaposli u državnoj službi. Neuspeh u traženju službe primorao ga je da se seti poeme Hajnc Kljuheljgarten i da je objavi, pod pseudonimom V. Alov. Nakon poraznih kritika u „Moskovskom telegrafu“ i „Severnoj pčeli“, Gogolj spaljuje sve primerke koje je uspeo da pronađe u knjižarama, i odlazi iz Petersburga u Nemačku. U pismima iz 1829. godine vide se počeci Gogoljeve vere u posebnu, prioritetnu brigu Božje Promisli o njemu: „Bog mi je ukazao put u tuđu zemlju kako bih tamo vaspitavao svoje strasti u tišini, u samoći, u vrevi večitog napora i radinosti... i ja sam se osmelio da odbacim Božanske Promisli i gmižem u ovom velikom gradu među ostalim činovnicima...“
Posle samo tri meseca vraća se u Peterburg, stupa u službu u Ministarstvo za nepokretnu imovinu, upoznaje sa književnicima i sarađuje u časopisima. Godine 1831. izlaze pripovetke Večeri u seocetu kraj Dikanjke i donose mu slavu. Među prvim Gogoljevim poštovaocima su pesnici Aleksandar Puškin i Vasilij Žukovski, kojima će se pridružiti pisac Sergej Aksakov i kritičar Visarion Belinski. Drugi deo Večeri objavljuje 1832. i počinje rad na komediji Vladimir trećeg reda; 1833. piše pripovetke Kako se posvađao Ivan Ivanovič sa Ivanom Nikiforovičem i Starovremske spahije. U 1843. godini izabran je za vanrednog profesora srednjevekovne istorije na Petrogradskom univerzitetu, ali kako nije bio adekvatno pripremljen za taj posao, morao je da da ostavku i od tada se u potpunosti posvetio književnosti. Godine 1835. objavljuje Mirgorod i Arabeske, piše Ženidbu i Nos i započinje sa pisanjem Mrtvih duša. Dva meseca pošto je dobio siže od Puškina, završava komediju Revizor, koja je premijerno izvedena 19. aprila 1836. u Aleksandrinskom pozorištu u Petrogradu, a 25. maja iste godine u Malom teatru u Moskvi. Ogorčen reakcijama na Revizora („Na mene su ustali čitavi staleži, cela Rusija!“), odlazi u Italiju gde ostaje sve do 1841, radeći na romanu Mrtve duše, koje su objavljene 1842, kao i prvo izdanje Gogoljevih sabranih dela (u koja je uključena pripovetka Šinjel i komedija Ženidba). Od 1841. godine Gogolj prolazi kroz niz kriza, tone u mistiku, negira svoj prethodni rad i sve više se okreće religijskim i etičkim pitanjima. Polovinom 1845. po drugi put spaljuje drugi tom Mrtvih duša, koji je bio zamislio kao neku vrstu Božanstvene komedije u prozi (već objavljeni prvi tom trebalo je da bude Pakao, a drugi i treći - posvećeni Čičikovljevom moralnom preporodu - Čistilište i Raj). U januaru 1847. godine izlazi iz štampe knjiga Izabrana mesta iz prepiske sa prijateljima, koju su nalali nekadašnji poštovaoci Gogoljevog dela, a najoštrije Vasilij Bjeljinski, koji ga je u jednom pismu nazvao „propovednikom samokažnjavanja, opskurizma i najmračnijeg zlostavljanja“. Sledeće godine Gogolj odlazi na hodočašće u Palestinu, ali se vraća razočaran slabošću svoje vere. U nastupu bolesti 24. februara 1852. spalio je kompletan tekst drugog toma Mrtvih duša. Deset dana posle toga Gogolj je umro.

SLAVENKO SALETOVIĆ
Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Postavio je oko 80 pozorišnih predstava na scenama u Beogradu, Sarajevu, Kragujevcu, Zrenjaninu, Šapcu, Tuzli, Leskovcu, Novom sadu, Nišu, Zaječaru...
Predstave su učestvovale i nagrađivane na Sterijinom pozorju u Novom Sadu, Susretima „Joakim Vujić", Danima komedije u Jagodini. Diplomska predstava Hamlet iz Mrduše Donje Iva Brešana, nagrađena je na Servantesovom festivalu u Meksiku. Režirao je i deset TV drama i TV filmova za RTV Beograd. TV film Rudi S. Šnajdera proglašen je za pobednika Jugoslovenskog festivala televizije u Neumu, a TV film Život u Grobljanskoj ulici N. Romčevića nagrađen je na Svetskom festivalu televizije u Plovdivu. Slavenko Saletović je redovni profesor univerziteta, šef Katedre za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.