Tesla ili prilagođavanje anđela
drama Stevana Pešića

PE­SNI­KO­VA LA­BU­DO­VA PE­SMA
Pe­snik dve vr­sne dra­me u sti­ho­vi­ma (Omer i Me­ri­ma i Da­rin­ka iz Raj­kov­ca), pu­to­pi­sac i ro­man­si­jer (Sa­rat i Vi­pu­li bi i po naj­stro­žim kri­te­ri­ju­mi­ma u ko­lek­ci­ji od dva­de­se­tak naj­ve­ćih svet­skih lju­bav­nih ro­ma­na za­u­zeo vi­so­ko me­sto), tvo­rac dve-tri de­se­ti­ne po­et­skih, deč­jih, ma­hom lut­kar­skih ko­ma­da, Ste­van Pe­šić je oso­be­na i po­sve neo­bič­na po­ja­va u na­šoj sre­di­ni. Na sva­kom ko­ma­du bi po­čeo in­ten­ziv­no da ra­di tek po­što bi de­fi­ni­tiv­no uob­li­čio za­vr­šnu sce­nu. Sjaj­nu i je­di­nu na­šu pra­vu mo­der­nu tra­ge­di­ju, Da­rin­ka iz Raj­kov­ca, Pe­šić je na­pi­sao po na­rudž­bi­ni. Na­ru­če­nu dra­mu o he­ro­ju Lu­ne­tu Mi­lo­sa­vlje­vi­ću, ha­mle­tov­ski sum­nji­ča­vom in­te­lek­tu­al­cu u vi­ho­ru re­vo­lu­ci­je, ni­je za­vr­šio, ali ko zna ko­li­ko bi sjaj­nih dra­ma is­pe­vao Ste­van Pe­šić da su ga na­še po­zo­ri­šne upra­ve po­zi­va­le na sa­rad­nju. Ste­van Pe­šić je bio vi­zi­o­nar-li­ri­čar i nje­go­va la­bu­do­va pe­sma je po­et­sko-fi­lo­zof­sko-sci­jen­ti­stič­ko-ima­gi­nar­na dra­ma o vi­zi­o­na­ru iz Smi­lja­na, Te­sla ili Pri­la­go­đa­va­nje an­đe­la. Ko­mad je po­sve­ćen vi­zi­o­na­ru Ra­ši Po­po­vu, ko­ji je pred­lo­žio naj­bli­žu žan­rov­sku od­red­ni­cu – scen­sko pri­zi­va­nje. Uve­re­ni smo da bi se s tim slo­žio pe­snik-dra­ma­ti­čar, ko­ji ni­je do­če­kao pre­mi­je­ru. Oti­šao je na put bez po­vrat­ka upra­vo ka­da je po­sti­gao vr­hun­sko dra­ma­tur­ško maj­stor­stvo i to u naj­sup­til­ni­jem žan­ru po­et­sko-fi­lo­zof­ske dra­me, ko­joj pri­pa­da bu­duć­nost. Ko­li­ko nam je po­zna­to, u svet­skoj dram­skoj li­te­ra­tu­ri još ni­ko ni­je od no­vi­nar­skog in­ter­vjua sa­zdao ne­ko oso­bi­to vred­no scen­sko de­lo, a Pe­ši­će­va dra­ma je ne ma­lo scen­sko ču­do o pri­la­go­đa­va­nju jed­nog an­đe­la ili ge­ni­ja, nje­go­vom od­ri­ca­nju i ob­u­zda­va­nju vi­zi­ja, či­ji sve­sni od­la­zak iz ze­malj­skog pa­kla ni­je slu­ča­jan kao ni da­tum od­la­ska – pra­vo­slav­ni Bo­žić...
To­kom ra­da mo­ji glum­ci, Ta­dić i Mi­lja­nić, en­tu­zi­ja­sti i ne­u­mor­ni is­tra­ži­va­či, po­sta­li su ma­šta­ri i vi­zi­o­na­ri, a to je naj­lep­še što nam se mo­glo do­go­di­ti.

Dušan Mihailović, 1995.

RE­DI­TELj DU­ŠAN MI­HA­I­LO­VIĆ (1932–2001)
Di­plo­mi­rao je u pr­voj re­di­telj­skoj kla­si pro­fe­so­ra Jo­si­pa Ku­lun­dži­ća, 1956. Bio je na spe­ci­ja­li­za­ci­ji u Šek­spi­ro­vom po­zo­ri­štu u Strat­for­du. Re­ži­rao je pre­ko sto po­zo­ri­šnih pred­sta­va, a če­tr­na­est Šek­spi­ro­vih ko­ma­da je po­sta­vio 24 pu­ta. Bio je dok­tor knji­žev­nih na­u­ka (šek­spi­ro­lo­gi­ja) i pro­fe­sor dra­ma­tur­gi­je i isto­ri­je po­zo­ri­šta, a Te­la ili Pri­la­go­đa­va­nje an­đe­la mu je bi­la pe­ta po­stav­ka u Na­rod­nom po­zo­ri­štu i če­tvr­ti ko­mad Ste­va­na Pe­ši­ća.