Srpska trilogija
M. i S. Nikačević / S. Milanović, po romanu Stevana Jakovljevića

O ADAPTACIJI
Najveći izazov za svakoga ko se poduhvati dramatizacije nekog proznog dela nije kako preoblikovati materijal iz jedne u drugu formu (poznavanje dramskih zakonitosti se podrazumeva) nego kako se odreći estetski vrednih fragmenata teksta za koje nema mesta u strogom dramskom kanonu koji zahteva neprekinuto kretanje radnje. Da je tako, potvrđuje primer pet izvođenih dramatizacija romana Derviš i smrt, od kojih je samo ona koju je napisao Borislav Mihailović Mihiz u pravom smislu drama. Kao kompetentan književni kritičar, jedino je Mihiz imao hrabrosti da izostavi neka od poetski najlepših mesta iz romana kako bi ostvario jedinstvo radnje. Pred braćom Nikačević je stajao još teži izbor kada su se odlučili za pisanje drame na osnovu monumentalnog proznog dela Stevana Jakovljevića. Osim estetskog merila, oni su morali da imaju u vidu i istorijsku verodostojnost Jakovljevićevih ratnih sećanja. Pred njima je stajalo štivo od devet stotina stranica, komponovano u tri dela („Devetstočetrnaesta“, „Pod krstom“ i „Kapija slobode“) i čak osamdeset i četiri poglavlja, delo koje je obuhvatalo sve važne momente ratnih zbivanja – mobilizaciju, prve bitke i pobede, poraz i povlačenja preko Albanije, oporavak vojske na Krfu i njeno ponovno konstituisanje u Solunu, borbe i proboj Solunskog fronta, i najzad posetu Kajmakčalanu u poratnim danima opisanu u epilogu. Svetolik i Miodrag Nikačević su imali potrebno teatarsko znanje (jedan je bio glumac, drugi književnik) da bi shvatili da svojom dramom mogu da obuhvate tek mali deo Jakovljevićevog iscrpnog prikaza rata. Za dramsku obradu su izabrali samo jednu ratnu epizodu: napad na bugarske rovove radi uništenja topa merezera na koti kojoj su borci dali ime „Na leđima ježa“. Događaj prikazan u tom poglavlju Jakovljevićevog romana je zadovoljavao najstrože dramske kanone o tri jedinstva – radnje, vremena i prostora. Sve se u drami dešava u jednom danu, na jednom mestu, u rovu srpske vojske, a radnja se ne prekida ni u jednom trenutku. Ipak, autori nisu odoleli izazovu da u prvi čin drame nepotrebno uvrste još dva poglavlja romana – „Hristos voskrese“ i „Oprošćavajte“ – koja nemaju, kako bi se očekivalo, funkciju dramske ekspozicije, već pred gledaoce donose samo neku vrstu opšte slike srpske vojske na frontu. Taj „dramaturški propust“ je razumljiv: autori su napravili ustupak publici čija su sećanja na rat još uvek bila živa. Oni su, u stvari, bili svesni da se, kako kaže Đerđ Lukač, u publici oličava aktuelni trenutak istorije. Hroničari pozorišta svedoče da su bili u pravu – publici nije smetala ekstenzivnost prvog čina, a i pisac romana je za dramatizaciju rekao da je „potpun uspeh“. U današnjem gledaocu se, međutim, aktuelizuje neka drugačija, nova istorija. Zahvaljujući decenijskom potiskivanju sećanja na ove tragične i slavne dane srpskog vojevanja, savremena publika, u većini slučajeva, ne poznaje dobro ni elementarnu hronologiju Prvog svetskog rata, a uniforme srpskih ratnika su za nju – muzejski eksponati. Zato je bila potrebna adaptacija. Adaptacija, za razliku od dramatizacije (koja je u stvari pisanje drame na osnovu književnog ili nekog drugog verbalnog materijala), radi se za određenu predstavu sa već osmišljenim konceptom. Ona je efemerniji tekst, neka vrsta scenarija za predstavu. U ovom slučaju, odlučili smo da sačuvamo dramsko jedinstvo glavnog događaja i izostavimo ceo prvi čin. Osim toga, zamisao da se celokupna radnja smesti u rov srpske vojske, podrazumevala je da svi likovi sve vreme budu na sceni. Zbog toga su bezimeni Vojnik I, Vojnik II, ili Narednik I i Narednik II, Vojnik kod puškarnice itd, koji su u drami braće Nikačević epizodisti sa povremenom scenskom funkcijom, morali da dobiju barem obrise karaktera. Da bi se to postiglo, bilo je potrebno da se iz drugih delova romana kompiliraju osobine različitih, po mogućnosti reprezentativnih likova, njihove replike i dijalozi. Prema zamisli reditelja, posilni Isailo, koji je u romanu mlad vojnik, trebalo je da postane trećepozivac. Tako zamišljen lik je već postojao u adaptaciji Aleksandra Ognjanovića, rađenoj za predstavu Beogradskog dramskog pozorišta iz 1969. godine. Lik smo u celosti preuzeli iz Ognjanovićeve adaptacije, zajedno sa njegovim novim imenom (Živorad) i pratećim replikama (istina u izmenjenim dramskim situacijama), kao što smo u jednoj sceni – čija je funkcija da se precizira vreme Kajmakčalanske bitke – upotrebili fragmente iz romana Krila Stanislava Krakova. Iz istih razloga u tekst su uvedeni i delovi naredbi, izveštaja i sličnih istorijskih dokumenata, koji sažeto upućuju na bitne odluke i datume u hronologiji rata. Drama braće Nikačević je nosila naslov Na leđima ježa. U vreme kada je nastala, gledaoci su mogli da znaju za značenje toponima kojim su borci iskovali metaforu svoje egzistencijalne ugroženosti na najopasnijoj koti fronta. Na našoj premijeri u gledalištu neće, kao 1938. godine, sedeti učesnici događaja, a za današnjeg gledaoca naslov Na leđima ježa bi, verujemo, delovao zbunjujuće i čak mogao da zavodi na pogrešan zaključak u pogledu žanra. Zbog toga smo se opredelili za naslov Srpska trilogija, iako scenski tekst čini tek osamdeset i četvrti deo Jakovljevićevog dela. Nadamo se da će predstava podstaći gledaoce, pre svega mlade, da se upoznaju i sa preostala osamdeset i tri poglavlja jednog od najznačajnijih istorijskih romana srpske književnosti, koji je istovremeno i autentično svedočenje o stradanju i preporodu srpske vojske u Velikom ratu.

Slavko Milanović

MIODRAG I SVETOLIK NIKAČEVIĆ
Svetolik Nikačević (1905, Banja Pribojska, Sandžak – 1987, Beograd) bio je jedan od najpopularnijih glumaca u periodu izmeću dva rata. Uzdigao se na visok umetnički stupanj još do rata 1941. stvaralačkom snagom, lepotom i bogatstvom svoga dara. Posedovao je najlepše kvalitete za tumačenje dramskih heroja – izuzetno atraktivne pojave, besprekorne dikcije (spadao je među nekoliko beogradskih glumaca koji su najlepše i najpravilnije govorili pa sceni), osvajao je naklonost i publike i kritike. Pošto je završio poštansko-telegrafsku školu i trgovačku akademiju, na scenu je prvi put stupio u Narodnom pozorištu u Skoplju 1922; od 1926. do 1928. je bio stalni član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu gde je ostvario svoje prve velike uspehe; 1928. se vraća u Skoplje gde ostaje do 1935, kad prelazi u Narodno pozorište u Beogradu. Drugi svetski rat provodi u zarobljeničkim logorima u Nemačkoj i Italiji, a 1943. beži u Švajcarsku. Posle rata odlazi u Južnu Ameriku i u Beograd se vraća 1965. Kratko vreme je član Savremenog pozorišta, pa Jugoslovenskog dramskog pozorišta i ponovo Narodnog pozorišta – od 1968. do 1977, kad odlazi u penziju. Zajedno sa bratom Miodragom (1899, Sredska, Prizren – 1981, Beograd) za vreme Prvog svetskog rata preko Soluna prelazi brodom u Francusku, gde se obojica školuju u Barseloneu, Eks-an-Provansu i Bolijeu. Solidnog obrazovanja i znanja nekoliko jezika, braća svoje literarne sklonosti realizuju kroz prevođenje, pisanje kritika, eseja, pripovedaka, istorijskih studija, memoara... do vrlo uspešnih dramatizacija.

Olga Marković, u: „Pogovor“ – Na leđima ježa, MPUS, Beograd, 2004.

STEVAN JAKOVLjEVIĆ
1890. Rođen je 7. decembra u Knjaževcu. Osnovnu školu pohađa u rodnom mestu, a gimnaziju u Kragujevcu.
1913. Diplomirao na biološkoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu.
1914. Odlazi u rat kao rezervni oficir.
1919. Posle četvorogodišnjeg ratovanja, demobiliše se i dobija prvo zaposlenje – radi najpre kao suplent, a zatim kao profesor u kragujevačkoj gimnaziji.
1922. Premešten je u Beograd, gde radi kao profesor u IV muškoj gimnaziji. Iste godine počinje objavljivati svoje prve naučne radove iz oblasti eksperimentalne biljne morfologije. Na kraju godine biva izabran za asistenta Beogradskog univerziteta na katedri botanike.
1925. Polaže doktorat nauka.
1929. Postaje docent na Beogradskom univerzitetu.
1934. Izdaje prvu knjigu svoje ratne hronike, Devetsto-četrnaesta. Iste godine postaje vanredni profesor univerziteta.
1935. Izlazi druga knjiga njegove ratne hronike, Pod krstom.
1936. Štampa treći deo, Kapija Slobode.
1937. Objavljuje sva tri dela zajedno pod naslovom Srpska trilogija.
1938. Postaje redovni profesor Beogradskog univerziteta.
1939. Objavljuje savremeni roman iz beogradskog života Smena generacija.
1941. U kratkotrajnom aprilskom ratu biva zarobljen od Nemaca i odveden u zarobljeništvo gde provodi četiri godine.
1946. Postaje rektor Beogradskog univerziteta.
1952. Štampa ratnu hroniku iz Drugog svetskog rata, Velika zabuna.
1956. Objavljuje roman iz zarobljeničkog života, Likovi u senci.
1962. Umro u Beogradu.

Iz: Stevan Jakovljević, Srpska trilogija, Prosveta / Obod, 1976.

SLAVENKO SALETOVIĆ
Slavenko Saletović je redovni profesor predmeta Pozorišna režija na katedri za Pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu. Još kao student, dobio je Majsku nagradu Grada Beograda. U sezoni 1973/74. bio je stalni reditelj Drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Od 1. aprila 1974. je u stalnom radnom odnosu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dugogodišnji je šef katedre za Pozorišnu i radio režiju, a u dva mandata je biran za prodekana FDU. Tokom dvogodišnjeg mandata (1999. i 2000) je bio prorektor Univerziteta u Beogradu. Obavljao je i funkciju predsednika Saveta FDU, a aktuelni je predsednik Saveta Univerziteta umetnosti u Beogradu. Dobitnik je Velike plakete sa poveljom Univerziteta umetnosti u Beogradu, 2009. Na pozorišnim scenama Novog Sada, Sarajeva, Sombora, Tuzle, Šapca, Kragujevca, Zrenjanina, Zaječara, Leskovca, Niša, Pirota, Tršića, Tivta, Užica, Herceg Novog i Beograda, režirao je oko sto predstava. Za Televiziju Beograd režirao je dvanaest TV filmova i TV drama. Saletović je dobitnik i najprestižnijeg priznanja u svojoj profesiji, Nagrade „Bojan Stupica“, za najbolju režiju pozorišne predstave u Srbiji (za period od 2005. do 2007). Pored ove, tu su i brojne druge i nagrade i priznanja dodeljene njemu i njegovim predstavama i filmovima, među kojima su: tri Nagrade za režiju Susreta srpskih pozorišta „Joakim Vujić“, Nagrada za predstavu godine 1989. (prema glasanju jugoslovenskih pozorišnih kritičara – anketa nedeljnika NIN), tri Nagrade Sterijinog pozorja u Novom Sadu,Nagrada „Miodrag Petrović Čkalja“, dve Nagrade „Jovanča Micić“ i sedam Nagrada „Ćuran“ na Danima komedije u Jagodini, Nagrada za najbolju predstavu Servantesovog festivala u Meksiku, Nagrada za najbolju predstavu Susreta „Zoran Radmilović“ u Zaječaru, Nagrada za najbolji TV film Festivala jugoslovenske televizije u Neumu, Nagrada Svetskog festivala televizije u Plovdivu, Nagrada za najbolju predstavu JoakimFesta u Kragujevcu, Nagrada Festivala malih formi u Sarajevu i Dana komedije u Bijeljini.