San letnje noći - projekat Šekspir
po delu Vilijama Šekspira

PROJEKAT ŠEKSPIR: SAN LETNjE NOĆI
Različite teatrološke analize čuvene Šekspirove komedije ,,San letnje noći’’, počevši od one Jana Kota preko Erike Fišer-Lihte, detaljno se bave značenjskim celinama unutar ovog teksta, njihovim rasvetljavanjem kroz otključavanje značenja drugih tekstova pohranjenih unutar ovog Šekspirovog dela, a potom i strukturalnim analizama narativa. Kompleksnost dela omogućava najrazličitije pristupe čitanju istog, pa tako različiti teoretičari menjaju ugao gledanja, te stavljaju u fokus različite, nekada samo pojedine elemente klasične drame. Neretka su i feministička čitanja Šekspira uopšte, a samim tim i komedije ,,San letnje noći’’. U jezgru takvih čitanja mehanizmi patrijarhalnog okvira su oni koji prizivaju takvu diskusiju: Tezej je Hipolitu zadobio mačem, Egej ima svu vlast nad životom svoje ćerke Hermije, Država ima vlast nad ženskim slobodama svojih građanki (Tezej preti Hermiji da ako ne posluša oca, dakle ako ne pristane na patrijarhat, onda mora da se odrekne svoje slobode), Oberon se sveti Titaniji jer ona odbija poslušnost, kao i načini na koje Demetar odbija Helenu i njena klonulost usled muškarčeve nezianteresovanosti za nju… Kao što Erika Fišer-Lihte zaključuje: ,,Za atinski zakon Hermija je samo kći svoga oca i taj joj zakon ne priznaje vlastitu volju ni pravo na vlastiti izbor i samoodređenje. Odbijajući poslušnost, Hermija gubi pravo na život i ljubav.’’  Iz kulturalnih okvira u kojima se mi kao savremeni pozorišni autori danas nalazimo, Šekspirov tekst svojom kompleksnošću postaje poligon za preispitivanje različitih fenomena patrijarhata današnjeg doba. Ali ne samo patrijarhata, već on pre svega može poslužiti kao kompleksna shema za istraživanje različitih pozicija moći unutar jednog sistema. Zanimljiv je podatak da se neretko Šekspirovi komadi koriste za različite potrebe tumačenja i oblikovanja društva, kao što se i pozorišna praksa može upotrebiti u drugim društvenim praksama izvan polja produciranja pozorišne umetnosti. Neke od takvih akcija jesu postavke Šekspirovih komada unutar zatvorskih institucija širom sveta. Najčešće je reč o projektima resocijalizacije, adaptacije i intelektualno-kreativne aktivacije zatvorenika. U predstavi ,,Projekat Šekspir: San letnje noći’’, početna ideja bila je upravo da se formalno bavimo ovim fenomenom upotrebe Šekspirovog teksta. Nije reč, dakle, o klasičnom čitanju Šekspirovog teksta, već o predstavi koja obrađuje fenomen upotrebe Šekspirovog teksta u zatvorskim institucijama, odnosno upotreba Šekspirovog teksta u svrhe regulacije i adaptacije, odnosno poboljašnja kvaliteta života u zatvoru. San letnje noći postaje partitura za rasvetljavanje neke vrste društvene koreografije života u zatvoru, odnosno života pojedinaca koji su zbog svog, protivzakonitog, postupanja lišeni slobode. Zatvorenice, učeći uloge i spremajući predstavu po Šekspirovom tekstu, prolaze različite faze transformacija. U tom smislu, zatvor tj. prostor oduzete slobode, na direktan i simbolički način predstavlja isti onaj državni sistem kojim Tezej vlada u Šekspirovom narativu, a prostor šume, odnosno mogućnost transformacije i slobode, u ovom čitanju nije stvarni prostor šume tj. neki geografski lokalitet već upravo prostor Šekspirovog teksta. U ,,Projektu Šekspir: San letnje noći’’, sam Šekspirov komad biva označen kao prostor moguće transformacije i slobode, odnosno promene. Noćna šuma u originalnom tekstu postaje prostor novih iskustava za ljubavnike, baš kao što čitanje Šekspira postaje prostor novih iskustava za zatvorenice. Reditelj Kokan Mladenović, ovom predstavom, treći put u svojoj karijeri interveniše na planu smeštanja klasičnog dramskog narativa u zatvorski ambijent, postavljajući zadatak glumicama da ulogama iz dramske književnosti pristupaju ne samo kao glumice, već i iz pozicija osmišljenih dokumentarnh i kvazi-dokumentarnih likova zatvorenica, ne bi li na taj način pratili potencijal uticaja dramske književnosti na transformaciju karaktera čoveka u izolaciji, a potom i ulazili u polemiku sa društveno-političkim fenomenima naše svakodnevice. Ovo je drugi put da Mladenović ulazi u dijalog sa Šekspirom kroz tekst ,,Sna letnje noći’’ (prethodni put u SNP-u u Novom Sadu).
Dimitrije Kokanov, dramaturg

ZNAKOVI PITANjA POKRAJ PUTA?
Može li pozorište da promeni svet? ,,Naravno, ne može’’, vele oni koji svet menjaju. Ali zašto onda posvećujemo živote teatru ako smatramo da je njegova moć tako limitirana jasnom granicom koju smo postavili zahvaljujući iskustvu i skepsi? Zato što ne verujemo u granice? Gde je to prostor slobode koji teatar daje ograničen i ko ga je ograničio, ako to mi sami nismo učinili? U šta verujemo kada ne verujemo u apsolutnu slobodu? U stvarnost? „Snoviđenje u noć Ivanjsku“, što je za mene oduvek bio metaforičniji prevod naslova Šekspirovog komada „San letnje noći“, priča je o izglobljenju poretka stvarnosti, a motiv zabranjene ljubavi, koja je omeđena poretkom u kojem su muškarci vlasnici sudbine žena, je često rabljeni krik pobune u tetatarskoj literaturi, zar ne? Peripetija, koju Šekspir stvara koristeći se onostranim vilinskim svetom kao katalizatorom procesa, koji je takođe omeđen muškim principom, a koji vidiimo u odnosu Oberona i Titanije, svršava se srećnim krajem, u kojem imamo jasno definisano kastinsko društvo? Dakle, pisac poštuje poredak stvarnosti, a snovima daje prostor slobode? Može li pozorište u zatvoru da promeni nešto u životu zatvorenica koje bi, makar one sa zrnom savesti, kraljevstvo dale za koji sat sna? Može li teatar njima da postane nekakav prostor slobode? Da li se tragedija, koja je sastavni deo njihove svakodnevice, zahvaljujući pozorištu može preobraziti u nekakav etički jasan stav? I koje je to pozorište koje izaziva ganuće, ono koje nam nameću vlasnici života i vlasti, ili ono koje nas se tiče? A ako nas se tiče, da li to znači da ima moć da nas menja?
Željko Hubač

PREOBRAZBE I PRONALAŽENjE IDENTITETA - OD SVIBANjSKIH OBREDA DO OBREDA PRIJELAZA 
Sve četvoro zaljubljenih prošli su kroz ono što bismo najprikladnije mogli nazvati rite de passage (Arnold van Genep), obred prijelaza. Takvi obredi reguliraju prijelaz s jednog načina života na drugi u periodima životnih kriza, kada se od čovjeka iziskuje da napusti stari identitet i preuzme novi (rođenje, inicijacija, vjenčanje, trudnoća i rađanje, početak djelovanja unutar profesije, promaknuće ili uspon u viši društveni sloj, smrt). Takvi obredi dijele se u tri faze: odvajanje od dosadašnjih područja života,  period ’’praga’’ ili faza aktualne transformacije te inkorporiranje ili reintegriranje transformirane osobe u društvo. Četvoro zaljubljenih prolaze prvu fazu u trenutku kad napuštaju Atenu, dakle mjesto gdje su proveli djetinjstvo i prvi se put zaljubili, mjesto gdje vladaju očevi i zakon. U noćnoj šumi otpočinje faza transformacije: zaljubljeni odbacuju svoje prijašnje identitete kćeri, prijateljica, djevojaka kojima udvaraju, sretno zaljubljenih, odbačenih i nesretno zaljubljenih djevojaka, zaljubljenika koji je vjeran ili prevrtljiv. S jedne strane doživljavaju preraspodjelu i obrt u ulogama koje su dosada nosili, a s druge strane, intenziviranje dosadašnjih iskustava. ’’Ljubav očima’’ koja je do sada upravljala njihovim osjećajima dovedena je ad absurdum ljubavnim napitkom, kapljicama kojima je Puk nakapao njihove vjeđe. (Slika očiju gotovo da postaje lajtmotivom odnosa između zaljubljenih: upotrijebljena je sveukupno 68 puta, računamo li i plurale i složenice, 39 puta rabi se ’’see’’, a 10 puta ’’sight’). Spoznaja seksualne žudnje ispunjena je strahom, zaljubljenici dijele ljubav na obožavanje i na seksualnost, prenoseći i jedno i drugo na različite objekte. Iskustva doživljena u noćnoj šumi preobražavaju zaljubljene: ljubav iz pogleda pretvara se u postojanu ljubav, djeca postaju odrasli. Prošavši kroz maglu, ’’crnu kao Aheront’’, poput rijeke u carstvu mrtvih, i prospavavši ostatak noći, oni gube stari identitet i bude se s novim, i osobnim i socijalnim: sada vole postojano i odrasli su. Period prijelaza je završen, ’’vrijeme kušnje’’ je prošlo, i transformirane osobe bit će opet primljene u društvo. Sada može započeti faza inkorporacije. […]
Društvo koje se time promijenilo nabolje, sada može reintregrirati mlade zaljubljenike koji su postali odrasli. To se vrši svadbom, dakle idućim obredom prijelaza, kojim neoženjeni postaju oženjeni, igrokazom obrtnika koji prikazuju ’’Veletugaljivu komediju, veleokrutnu smrt Pirama i Tizbe’’ (I, 2, 11-12), kojemu zaljubljeni prisustvuju kao gledatelji i s određenom distancom prate i komentiraju ljubavnu pripovijest (a da sami nisu upleteni u nju), te naposljetku konzumiranjem braka u prvoj bračnoj noći. Hermija i Lisandar, Helena i Demetrije preobrazili su se i prihvatili novi identitet. Tijek radnje u komediji ponavlja u fazama obreda prijelaza strukturu preuzetu od svibanjskog obreda: odlazak iz grada, odvajanje od dosadašnjih područja života, boravak u šumi pretvara se u fazu ’’praga’’ u kojoj se napuštaju stari identiteti, dok nova iskustva dovode do preuzimanja novih identiteta. Konačno, povratak u grad početak je faze inkorporacije, koja će proteći sa svadbom i igrokazom obrtnika te završiti prvom bračnom noći. Na taj način, komedija reprezentira bitnu preobrazbu kolektivnog iskustva. Naime, dok se svibanjski obred vrši ne bi li se zajednici na magijski način zajamčilo obnavljanje vitalnosti (sličnu funkciju u uskrsnim igrokazima ima prizor trgovanja), koji se može provoditi i kao kolektivno-anarhično oslobađanje mladalačke seksualnosti (’’… četrdesetak, pa i šezdesetak ili stotinjak djevojaka odlazi u šumu preko noći, a jedva ih se jedna trećina vraća kući neoskvrnuta’’), obred prijelaza osposobljuje svakoga od mladih da kontrolira svoju seksualnost u skladu s adekvatnim humanim društvenim poretkom, odnosno da je prakticira samo u društveno sankcioniranom obliku braka. Transformacija svibanjskog obreda u obred prijelaza, na način kako je provedena u Snu ivanjske noći, vraća društvu u socijalno prihvatljivom obliku ono što su puritanci potisnuli zatomljivanjem narodne kulture. Kolektiv koji je aktivno sudjelovao u proslavljanju svibanjskog obreda postao je publika koja poput mladih parova koji prisustvuju igrokazu o Piramu i Tizbi promatra druge gotovo kao reprezentante, stječući tako distanciranu i distancirajuću svijest o (vlastitom) postupanju.
Erika Fišer-Lihte, esej preuzet iz knjige Povijest drame: Razdoblja identiteta u kazalištu od antike do danas, Disput, Zagreb, 2011, prevod s nemačkog: Dubravko Torjanac

SLEPI KUPIDON I ZLATNI MAGARAC – O METAMORFOZAMA U SNU LETNjE NOĆI
Za interpretatora ,,tekst’’ ne postoji nezavisno od njegovih pročitavanja. Veliki tekstovi, i još više citati iz klasičnih tekstova, doslovni ili parodirani, nisu ,,zamrznuti’’ u književnoj tradiciji kao njihova prva izdanja u riznicama velikih biblioteka. Klasični tekstovi stalno se ,,pišu iznova’’, oni su ,,tekst za pisanje na njemu’, kako to naziva Bart. Čitanje teksta je njegovo ,,pisanje’’, unutrašnje prepisivanje, interpretacije i komentari deo su njegovog ,,posmrtnog’’ života. Klasični tekstovi, ponavljani iz njih citati, aktivni u tome stalnom zračenju i uzajamnom zaražavanju, istovremeno su tradicija i savremenost književnosti. To ,,zaražavanje’’ je istorija klasičnog teksta i istorija koja se probija i svetli kroz klasične tekstove. Veliki tekstovi razgovaraju jedni sa drugima. I mi čujemo njihov razgovor. Ali pozajmice, citati i parodije nikad nisu neutralni. Svaki citat i svaka pozajmica dodaju svoj kontekst, svoje sopstveno iskustvo, u kojem se autorski tekst otkriva. Književna tradicija deluje unatrag i unapred, rasvetljava klasične tekstove ili ih zatamnjuje, posvećuje ili profaniše, a često posvećuje i profaniše istovremeno. Klasični tekst ponekad izgleda kao da je samo palimpsest, koji se probija u interpretacijama. Historija književnosti je u najdoslovnijem smislu prežvakavanje i varenje klasičnih tekstova. Za interpretatora je važna funkcija pozajmljivanja i mesto pozajmljenog teksta u fabuli ili način njegove ,,dramatizacije’’ u pozorišnom dijalogu. 

Jan Kot, iz knjige I dalje Šekspir, Prometej, Novi Sad, 1994, prevod s poljskog Petar Vujičić

ŠEKSPIROVA GRAĐA ZA ,,SAN LETNjE NOĆI’’
Komad „San letnje noći“ je prvi put štampan 1600. godine u kvarto izdanju, a iste godine je objavljeno i drugo izdanje sa neznatnim izmenama. Komad je opisan kao „dramska fantazija“ i „dramska poema“ i pripada, bez sumnje, Šekspirovom ranom periodu. F. Mirs ovu komediju pominje 1598. godine, no ona je napisana i prikazivana verovatno već 1594-95, prilikom svadbenih svečanosti u domovima velikaša. „San letnje noći“ je jedan od retkih komada za koji je Šekspir sam smislio fabulu. Ona je složena iz četiri priče, čije je motive Šekspir mogao da nađe u tadašnjoj književnosti. Prva priča o venčanju Tezeja i Hipolite nalazi se kod Plutarha („Život Tezejev“, engleski prevod 1579. godine) i kod Dž. Čosera („Vitezova priča“ u delu „Kanterberijske priče“ prvi put štampanom 1475. godine). Druga priča o atinskim ljubavnicima je Šekspirova, ali je motiv o čarobnom cvetu („ljubdrag“ u prevodu Velimira Živojinovića, a u Petrovićevom prevodu to je „ljubičica“ i ,,dan i noć’’, p.a.) pozajmljen iz španskog pastoralnog romana H. Montemajora „Sedam knjiga o Dijani“. Treća priča, o zavadi Oberona i Titanije, takođe je Šekspirova, mada je vilinski svet, nesporno, uzet iz folklora i pisane književnosti. Naime, Oberon, vilinski kralj, poreklom je iz nemačke mitologije (Albrih, Elfrih) postao je u Francuskoj Alberon – Oberon i nalazi se u nekad vrlo popularnom viteškom romanu u stihovima „Huan od Bordoa“ (iz 13. veka) koji je preveden na engleski, u prozi, 1534. godine. Što se tiče Titanije, kraljice vila, ona je Ovidijeva Dijana – Titanida, koju u „Metamorfozama“ prate nimfe, njene dvorkinje, poput sveta vila koji Titaniju prati u „Snu letnje noći“. Puk (u originalu Puck) je bauk, plašilo iz narodne praznoverice. Priča o zanatlijama je izvorno Šekspirova, ali komad o Piramu i Tizbi se takođe nalazi kod Ovidija u „Metamorfozama“.
„San letnje noći“ je na naš jezik, sa nemačkog, prvi preveo Dragomir Brzak, 1902. godine i objavio ga u „Bosanskoj vili“ listu za „zabavu, pouku i književnost“, koji je osnovan 1885. godine od strane Učiteljskog zbora Srpske škole u Sarajevu.
„San letnje noći“ je prvi put prikazan u Narodnom pozorištu u Beogradu 1910. u Brzakovom prevodu, u režiji Milorada Gavrilovića. 
priredio Željko Hubač

VILIJAM ŠEKSPIR (1564–1616)
23. aprila 1564. U Stratfordu na Evonu rodio se Vilijam Šekspir.
1582. Vilijam Šekspir se oženio Anom Hatavej.
1583. Rodila im se ćerka Suzana.
1585. Rodili su im se blizanci Hamnet i Džudit. Vilijam Šekspir napušta Stratford i odlazi u London.
1589–90. Šekspir piše Henri VI (I deo)
1590–91. Šekspir piše Henri VI (II deo) i Henri VI (III deo)
1592–93. Šekspir piše Ričard III i Tit Andronik
1593–94. Šekspirova Komedija zabune i Ukroćena goropad
1594–95. Šekspirova Dva viteza iz Verone i Nenagrađeni ljubavni trud
1595–96. Šekspirovi Romeo i Julija, Ričard II i San letnje noći. Njegov sin jedinac Hamnet umire u jedanaestoj godini.
1596–97. Šekspirovi Kralj Džon, Mletački trgovac. Kupuje New Palace u Stratfordu.
1597–98. Šekspirovi Henri IV (I deo), Henri IV (II deo). Nastupa u Every man is his humour Bena Džonsona u pozorištu „Zavesa“.
1598–99. Šekspirovi Mnogo vike ni oko čega, Henri V, Vesele žene vindzorske. Ričard Barbidž je srušio The theatre u Šordiču i ponovo ga sagradio kao The Globe u Sautvorku koji je primao 1200 gledalaca. Šekspir je bio partner sa jednom desetinom učešća.
1599.  Šekspirovi Julije Cezar, Kako vam drago, Bogojavljenska noć
1600–01. Šekspirov Hamlet.
1601–02. Šekspirov Troil i Kresida.
1602–03. Šekspirovi Sve je dobro što se dobro svrši i Otelo.
1603. Šekspirova Mera za meru.
1604–05. Šekspirov Kralj Lir.
1605–06. Šekspirov Makbet.
1606–07. Šekspirovi Antonije i Kleopatra, Timon Atinjanin.
1607–08. Šekspirov Koriolan. Jedan je od osnivača pokrivenog pozorišta   u Blekfajeru.
1608–09.   Šekspirov Periklo i Soneti.
1609–10.   Šekspirov Simbelin
1610–11.   Šekspirova Zimska bajka
1611–12. Šekspirova Oluja
1612–13.  Šekspirov Henri VIII
23. aprila 1616. Šekspir umire, posle zabave sa Benom Džonsonom i  Majklom Drejkom.

KOKAN MLADENOVIĆ 
Rođen je u Nišu, Srbija,  1970. godine. Završio je Crednju glumačku školu u Nišu u klasi Mime Vuković-Kurić. Diplomirao je na Katedri za pozorišnu i radio režiju na FDU u Beogradu 1995. godine u klasi prof. Miroslava Belovića i prof. Nikole Jevtića.
Režije (izbor): V. Šekspir, L. Bunjuel, H. Miler, Hamlet; D. Harms Slučajevi; T. de Molina, Seviljski zavodnik i kameni gost; P. Bomarše, Figarova ženidba; Aristofan, Lisistrata, Mir, Pravda; A. Krištof, Velika sveska; D. Kovačević, Maratonci trče počasni krug, Balkanski špijun, Sabirni centar; H. Ibsen, Per Gint; A. Popović, Razvojni put Bore Šnajdera, Mrešćenje šarana; V. Šekspir, Bogojavljenska noć, San letnje noći, Ukroćena goropad, Romeo i Julija; Lj. Simović, Putujuće pozorište Šopalović, A. Bariko, Homer, Ilijada, G. Petrović/K. Mladenović, Opsada crkve Svetog Spasa; V. Lukić, Afera nedužne Anabele; S. Selenić, Ruženje naroda u dva dela; G. Stefanovski, Bahanalije; M. Bulgakov/K. Mladenović, Majstor i Margarita; V. Ognjenović, Kako zasmejati gospodara; Je li bilo kneževe večere?; Dž. J. Tolkin/K. Mladenović, Hobit;  Dž. M. Bari/M. Stojanović, Petar Pan; E. Volš, Disco pigs; S. Basara, Nova Stradija; Fosi/Kander/Eb, Čikago; Dž. Rado/Dž. Ragni/Mek Dermot, Kosa; I. Madač, Čovekova tragedija; M. Pelević Pomorandžina kora; Ja ili neko drugi; Skočiđevojka; K. Goldoni, Sluga dvaju gospodara; K. Mladenović/M.Grubić, Zona Zamfirova, mjuzikl po delu Stevana Sremca; P. Bomarše/K.. Mladenović/K.. Đarmati, Opera ultima; Eshil, Okovani Prometej; A. Dima, Tri musketara; M. Servantes, Don Kihot; B. Nušić, Dp; L. fon Trir, Dogvil; M. Bogavac, Jami distrikt; autorski projekat Kad bi Sombor bio Holivud; V. Majakovski, Oblak u pantalonama; G. Ševalje, Klošmerl, N. Romčević, Karolina Nojber, B. Ilić/K. Mladenović, Pad, autorski projekti No(j)eva Makedonija i Swan Lake Revisited...

Sa uspehom je režirao u pozorištima Srbije, Slovenije, Mađarske, Hrvatske, Rumunije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije. Bio je umetnički direktor Omladinskog pozorišta ,,Dadov’’, stalni reditelj i umetnički direktor Narodnog pozorišta u Somboru, direktor drame Narodnog pozorišta u Beogradu i upravnik pozorišta Atelje 212 u Beogradu. Za svoj rad dobio je Nagradu ,,Bojan Stupica’’, kao i mnoge druge značajne nagrade, među kojima su: pet Sterijinih nagrada, Nagrada „Bora Mihajlović“, nagrada ,,Ardalion’’ festivala u Užicu, grand prix za režiju na ,,Međunarodnom pozorišnom festivalu’’ u Budimpešti, četiri ,,Zlatna ćurana’’ na festivalu ,,Dani komedije’’ u Jagodini, četiri nagrade ,,Joakim Vujić’’, četiri nagrade na ,,Vojvođanskim susretima pozorišta’’, pet nagrada na ,,Festivalu klasike’’ u Vršcu, dve nagrade na ,,Festivalu pozorišnih praizvedbi’’ u Paraćinu, tri nagrade na ,,Festivalu praizvedbi’’ u Aleksincu,  nagrada za režiju festivala u Kotoru, zlatna plaketa „Mokranjčevih dana“ u Negotinu i zlatna plaketa „Dana Zorana Radmilovića“ u Zaječaru, kao i mnogih drugih esnafska priznanja i godišnjih nagrada pozorišta u kojima je režirao. „San letnje noći – projekat Šekspir“ je njegova peta režija u Narodnom pozorištu u Beogradu.