Razbijeni krčag
komedija Hajnriha fon Klajsta

O delu
Krčag je razbijen. Pitanje glasi: ko ga je razbio?
Ova Klajstova komedija koja se igra na njemačkim pozornicama preko 200 godina, postavlja ozbiljna pitanja koja su i sada aktuelna. Prikrivanje činjenica, borba za pravdu, zloupotreba sudske funkcije te seksualna ucjena, samo su neke od tema koje Klajst živo oslikava na sceni.
Klajstov humor i brzi dijalozi puni karaktera, uprkos temama kojim se bavi, čine da situaciju u kojoj su se likovi našli sagledamo sa komične strane, umjesto da se pretvori u svojevrsnu tragediju.
Kome je u interesu da istina ne izađe na vidjelo i iz kojeg razloga? Šta se zaista desilo sa krčagom, i zašto je razbijen?  Da li je to bio Rupreht, koji u naletu ljutnje nije mogao da se obuzda, Eva, koja nije vidjela izlaz iz situacije u kojoj se našla, sudija Adam, koji zloupotrebljava svoj položaj ili sami đavo, koji je iza sebe ostavio krvav trag kopita?
Možda još više od pitanja ko je razbio krčag, u sudnici se postavlja i pitanje života i smrti. Da li će Eva, nevina djevojka koja se našla u naizgled bezizlaznoj situaciji ipak pronaći spas, uspjeti da se izvuče iz ucjene koja joj je servirana, te da li će naći pravdu za svog vjerenika Ruprehta, kojeg pod sumnjivim okolnostima šalju na ratište?
Krčag predstavlja i svojevrsnu metaforu društva. Nešto što je prije imalo svoju veličinu i težinu, sada je razbijeno na dijelove te povjereno ljudima sumnjivog morala da sude o njegovoj budućnosti.
Ovo remek djelo jedno je od najizvođenijih komada na scenama njemačkog govornog područja, ali uprkos tome što je napisano 1811. godine, ono jako rezonuje i sa današnjim vremenom, kada su poljuljani stubovi društva, prevare, razvrat i selektivna pravda naša svakodnevnica.

Reč rediteljke
Hajnrih fon Klajst bio je omiljeni Kafkin pisac. Apsurd i paradoks pojmovi su koji ih spajaju po bliskosti, kao i poseban smisao za humor, onaj prožet jezom, kafkijanski – klajstovski. „Razbijeni krčag“ Klajst je nazvao vesela igra. Tu odrednicu doživljavam ironično, jer je „Razbijeni krčag“ u svojoj suštini mračna satira o korumpiranosti sudstva, o dijaboličnom sistemu koji perpetuira nepravdu, i počiva na samodovoljnosti, birokratskoj oholosti, i nasilništvu.
U Vatikanskom muzeju videla sam kipove dve lepe devojke identičnih lica i različitih frizura. Jedna se zove Komedija, a druga Tragedija. Obe nas gledaju istim pogledom. Takvim pogledom gleda nas i Klajst kroz svoje delo, u kome je sve uzburkano, dvosmisleno složeno, slojevito. Istovremeno i smešno i tužno, komično i tragično. To je klajstovski veseli mrak.
Klajstovi visoko postavljeni ideali o moralnom napretku čoveka, životu u istini i pravdi kao vrhunskim vrednostima, bili su u sukobu sa stvarnošću. Nesavršeni svet bola, nepravde koji liči na đavolji vodvilj, napustio je svesnim radikalnim činom volje. Ubio se. 
U „Krčagu“ Klajst kritikuje pravosudni sistem kroz dramsku situaciju apsurdnog suđenja koje sprovodi sudija Adam, u čijem je liku sažeta sva prljavština pravosuđa, tačnije njegovih predstavnika u društvu u kome je Justicija – boginja pravde i prava – isto što i devojke na koje nekažnjeno nasrću predatori. „Razbijanje krčaga“ je žargonski izraz za gubljenje nevinosti, tako da je drama prožeta dvostrukim značenjima. Drama rekapitulira biblijsku priču o Adamu i Evi, o grehu i padu, ali drukčije od poznatog mita. Pre više od dva veka  Klajst je napisao  komad u kome je temu korupcije, truleži sistema i društvenu nepravdu ospoljio kroz motiv zlostavljanja mlade devojke koje slobodno čine muškarci koji imaju poziciju moći.
U originalnoj drami postoje dve služavke – Liza i Margarita. One su više funkcije nego razvijeni likovi. Takva njihova pozicija, suštinski nebitna za zaplet, inspirisala me je da izmaštam lik mlade devojke, služavke Grete, kakav ne postoji u drami, a koja će u predstavi postati važan lik preko kojeg će se produbiti priča o zlostavljanju, zloupotrebi moći, žrtvi, žudnji za istinom, pravdom.
U adaptaciji kroz koju me je vodilo osećanje snažne bliskosti sa temom dela težila sam da izoštrim podvodne tokove i perspektive drame, originalnost i modernost pisca. Priča se odvija u svevremenom prostoru sudnice, u kojoj su izmešani elementi iz Klajstovog i našeg vremena kao u bunilu. Krov sudnice je pun rupa, pa kroz njih prokapa sneg koji se topi. Kap po kap. Kao život koji ropće pod težinom nepravde, nasilja. Sudnice liče na crkve, skupštine, pozorišta, škole. U tim prostorima mi smo i pojedinci i društvo u malom. Bili osvetljeni ili sedeli u mraku gledališta, u pozorištu mi smo poput porote koja je u išodu, gledajući prizore na sceni, pozvana da misli o sebi. 
Da napiše „Razbijeni krčag“, Klajsta je inspirisao jedan stari bakrorez sa prizorom suđenja. Mene su  inspirisale slike Biljane Đurđević. One su se pojavile u mojoj svesti dok sam čitala dramu. Isplivale su slike iz ciklusa „Tamna je šuma“, „Živeći u zaboravu“, slika „Trava će sve prekriti“. Asocijativno, kroz prizore na njima, ili zbog naziva slika i ciklusa, tek postale su za mene neodvojive od pripovedne strukture ostvarene u koncepciji prostora koji reflektuje razmišljanja o temi predstave i mogućim značenjima. Zahvalna sam umetnici što mi je dozvolila da  ih projektujem na sceni, i tako omogućila da kroz njih proviri, gleda nas i progovori boginja pravde. 
Boginja pravde i prava, Justicija kod Rimljana, predstavljana je u umetnosti kao mlada i lepa  devojka. Ona u jednoj ruci drži mač, u drugoj vagu, ima povez preko očiju. Njen opstanak u današnjem svetu ugrožen je, a želja za istinom, za pravdom, za smislom, bezmerna je. 
Klajstov „Krčag“ u današnjem vremenu krhotina istine, relativizacije, vremenu post-istine, sija sjajem svevremenosti i aktuelnosti. Njegova metaforična dimenzija duboka je, drska, uznemirujuća. 
Predstava je posvećena svim današnjim Evama i Gretama. Onima koje ćute, onima koje su progovorile, onima koje će progovoriti.