Pokondirena tikva
komedija Jovana Sterije Popovića

POKONDIRENA TIKVA
Od sviju Sterijinih komada Pokondirenu tikvu najteže je pravedno oceniti. Pored svojih stvarnih mana, ona ima i osobina koje nama danas što smo naviknuti na moderne komedije izgledaju očigledne mane; kako ona još tih osobina ima mnogo, to nam ove padaju vrlo jako u oči, daju ton opštem utisku, i mi smo skloni da zbog njih osudimo ceo Sterijin komad, i da odmah kažemo da Pokondirena tikva ništa ne valja. Ništa, međutim, nije netačnije od takve nagle i jednostrane osude. Steriju uopšte (a ovaj njegov komad naročito) ne treba suditi po modernom merilu; od njega ne treba tražiti onu preciznu i detaljnu tačnost u crtanju karaktera kakvu je danas imaju brižljivi moderni pisci; od njega ne treba s pravom očekivati da svoju komiku uvek održi na dostojnoj visini a da nikad ne padne u vulgarnosti. Ako bismo takvo merilo primenili na Moliera i od njega tražili ovo što tražimo od Sterije, šta bi bilo od ovog neobično velikog francuskog pisca? Time nije kazano da se ne zna sva odista velika razlika između ogromnog genija Molierovog i sjajnog talenta Sterijinog; što se ovde hoće da naglasi to je sličnost između  ova  dva  pisca  u  rodu  komedije koji su oboje negovali, u njihovom načinu crtanja karaktera, u procedurama u kojima su dolazili do komičnih efekata. I jedan i drugi imaju isti rod, način, proceduru stare komedije. I sad, kad pri oceni Moliera vodimo računa o tim osobinama stare komedije, treba to isto da činimo i pri oceni Sterije; i Steriju treba da osudimo po onom istom pravednom merilu po kojem razumna kritika sudi Moliera. Onda će mnogo od onoga što nam na prvi pogled može izgledati mana, prestati da bude mana, i mi ćemo u ovoj videti samo jednu stalnu i dozvoljenu proceduru pisca komedije (...)

Pavle Popović, „Srpski književni glasnik“, 1902.

JOVAN STERIJA POPOVIĆ
Rođen je leta gospodnjeg 1806, 1. januara, od oca trgovca, Cincarina, i majke Srpkinje, iz umetničke i izuzetno obrazovane porodice. Majčino nasleđe i slabo zdravlje ga još u ranoj mladosti odbijaju od očeve želje da ga odmeni u trgovačkom poslu i opredeljuju za nauku. Studije u Pešti mu omogućavaju visoko obrazovanje, ali i prvi kontakt sa  pozorištem, koje mu postaje i ostaje jedna od najvećih ljubavi i preokupacija. Tu piše i objavljuje prve pesme, a potom i tragedije. Po povratku u rodni Vršac, kao svršeni pravnik, postaje profesor latinskog jezika a potom advokat, i nastavlja živu književnu aktivnost. Prva komedija, Laža i paralaža (1830), pomogla mu je da prepozna u sebi komediografa. Dugogodišnja želja da dođe u Srbiju i pomogne svojim sunarodnicima u organizovanju svoje novostečene samouprave, ostvaruje se 1940, kada postaje profesor prirodnog prava na Liceju koji se tada nalazio u Kragujevcu. Tu odmah pomaže svom kolegi, takođe vojvođanskom Srbinu Atanasiju Nikoliću, da pokrene đačku pozorišnu družinu, a javlja mu se i ideja o osnivanju „učenog društva”. Sledeće godine, zajedno sa Licejem, dolazi u Beograd i tu se njegova kulturološka, sociološka i prosvetiteljska delatnost razgranava. Aktivno učestvuje u osnivanju najpre Teatra na Đumruku a potom i Teatra „Kod jelena”, poklanja im svoje tekstove, prevodi strane, pomaže pravno i administratvno, podučava glumce, piše kritike... Neumorno radi na unapređenju školstva, piše udžbenike, predlaže pravilnike, osniva fondove, pokreće „Prosvetne novine”, učestvuje u donošenju prvog prosvetnog zakona... Jedan je od najvatrenijih osnivača Društva srpske slovesnosti (Akademije nauka), bori se za uvođenje narodnog jezika u književni (ali ne onako radikalno kako je to tada pokušavao a kasnije i učinio Vuk Karadžić). Među prvima organizuje skupljanje i čuvanje važnih starina i jedan je od osnivača Narodnog muzeja. Dugo je na mestu načelnika u Popečiteljstvu prosveštenija (Ministarstvu prosvete)... i sve to za svega osam godina. Jer u vreme ustavobranitelja začela se, a kasnije, povratkom sa školovanja u inostranstvu prve generacije omladine iz Srbije, još više rasplamsala povika na „nemačkare” – Vojvođane koji su bili prvi obrazovani Srbi u Miloševoj Srbiji. Steriji je to smetalo, a nakupilo mu se i drugog čemera, te 1848. podnosi ostavku i vraća se u Vršac. Prilično razočaran, umoran i sve bolesniji, bavi se najviše spisateljskim radom. Gorka komedija Rodoljupci, po mnogima njegova najbolja, nastala je u ovom periodu, kao reakcija na sukob između Mađara i Srba u Vršcu, u toku mađarske bune protiv austrijske vlasti, 1848–49 . Upokojio se 26. februara 1856, ostavivši za sobom neizbrisive tragove u našoj kulturi. Tokom sto trideset sedam godina duge istorije Narodnog pozorišta igrano je osamnaest Sterijinih tekstova, i nekoliko tekstova o Steriji. Tokom prve tri decenije dvadesetog veka svake godine je proslavljan njegov rođendan, prikazivanjem „Sterijine večeri” koja je podrazumevala igranje jednog ili više naslova starog majstora. Među poslednjim Sterijinim nagradama koje je naša Kuća dobila, posebnim sjajem sijaju one dobijene za Kir Janju 1993. i Pokondirenu tikvu 1998.  

Jelica Stevanović

REČ DRAMATURGA
Na početku dvadset prvog veka u Beogradu, u Srbiji, čitamo komediju Jovana Sterije Popovića Pokondirena tikva. S jedne strane je veliko poštovanje i odgovornost prema kapitalnom delu naše dramske literature i svest o tome da je prošli vek doneo nekoliko legendarnih predstava ovog naslova, a s druge činjenica da je na kraju prošlog veka, tu gde smo, došlo do devastacije sistema vrednosti i da komediju koja ima za temu poremećaj poretka unutar porodice moramo čitati ovde i sada. U vremenu smo iščašenom iz zgloba, a Fema bi da ga popravi sama. Zar to ismevati? Žena, koja je godine provela  u smradu opančarske radionice s mužem koji ju je tukao i prisiljavao da naporno radi, ostavši udovica s imetkom  i željna dobrote, lepote i nežnosti, čini sve da prošlost prevaziđe i obezbedi budući život svojoj jedinoj kćeri potpuno drugačiji od onoga kakav je sama imala. Zar to ismevati? A velika je razlika između ismevanja i smeha, još nas Lesing u Hamburškoj dramaturgiji uči. Smeh u Pokondirenoj tikvi proizilazi iz načina na koji Fema sprovodi promene u svojoj kući, uči francuski, pokušava da od Jovana načini otmenog slugu, menja svoje manire i ponašanje... Veruje da je „od nature za gospodstvo stvorena”, da priliku da to pokaže konačno ima i da je samo potrebno da i njeni ukućani to shvate. Njena ambicija i njene namere suštinski nisu za osudu i stoga ona i pobedi na kraju. Dobije zeta koji „govori” francuski (da li je bogat nije joj bitno) i veruje da će njena kći živeti bolje no ona. Komedija je otelotvorenje Sreće, kaže Suzan Langer u čuvenoj studiji Velike dramske forme, i  stoga je Fema u ovoj predstavi neko ko se raduje kada mu se „slavi kuća”. Poredak je uspostavljen. Komi fo.

Molina Udovički Fotez

JAGOŠ MARKOVIĆ – reditelj
UMESTO BIOGRAFIJE
Veoma sam počastvovan što mi je povereno da nagradu Fonda za afirmaciju stvaralaštva „Mića Popović“ večeras uručim Jagošu Markoviću. (...)
I svojim crnim slikama, i svojim filmovima i svojim knjigama, i svojim javnim delovanjem, i celokupnim svojim životom, Mića Popović je bio izazov i provokacija. Na drugačiji način, izazov i provokacija je i sam Jagoš Marković, sa svojim specifičnim, fantastičnim, burnim i bogatim pozorištem. U delu koje postavlja na scenu, Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On nam i stare i poznate stvari otkriva kao nove i nepoznate. On napravi neki neprimetan gest, ali tim gestom preobrazi sve, Jan Kot je u jednoj prilici ime Godo napisao malim g, i tako je to ime čoveka ili boga pretvorio u ime pojma. Tako mu je i dao neočekivan sadržaj, i neočekivan doseg i obim, i neočekivan smer. Sličnim postupkom se služi i Jagoš: njegov tvrdica ne broji, ne mazi i ne prebira zlatnike, nego klikere staklence. Sa tim staklencima se jedan klasični dramski tekst, i klasični dramski problem, otkotrljao u neočekivanom pravcu. Jagoš radikalno, i s najvećom smelošću, menja metaforu koju nalazi u tekstu. Pri tom, on to ne radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je i četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa. On je sve to možda samo zato da bi nam kazao da je svet bez ljubavi samo isušeno, slano i jalovo morsko dno, što, opet, nije ništa drugo do ono što o ljubavi u Prvoj poslanici Korinćanima kaže apostol Pavle. Nagradu „Mića Popović“ večeras uručujemo čoveku koji je celo jedno živo pozorište, pozorište bez pauze, pozorište bez radnog vremena, pozorište koje se nikad ne zatvara i ne gasi. Jagoš Marković je ovu nagradu zaslužio istim onim vrednostima kojima je Mića Popović zaslužio da ova nagrada nosi njegovo ime; talentom, koji je možda dobio od Boga, ali koji mora da ostvari sam, bez Božje pomoći, s najvećom doslednošću i isključivošću služeći onome što voli i u šta veruje.