Pelikan
drama Avgusta Strindberga

AVGUST STRINDBERG: KONTROVERZNI OTAC SAVREMENE ŠVEDSKE KNjIŽEVNOSTI

Strindbergov životni vek (1849-1912) bio je pun krivudanja a često i potpunih zaokreta, kako na profesionalnom, tako i na privatnom planu. Već u mladosti Strindberg pokazuje interesovanje za najrazličitije teme. Najpre u gradu Upsali upisuje studije prirodnih nauka, da bi se zatim prebacio na proučavanje jezika. Tokom studija počinje da piše, a nakon uspeha drame Odmetnik Kralj Čarls XV mu daruje novčanu stipendiju za nastavak studija. Ipak, Strindberg ne samo da ne diplomira, već u zbirci kratkih priča o svom studentskom životu (Town and Gown) ismeva Upsalu, univerzitet i profesore. Nakon što (poslednji put) napušta studije, Strindberg započinje karijeru novinara i novinskog kritičara u Stokholmu, a paralelno pokušava da se etablira kao pisac. Šire priznanje dobija u svojoj tridesetoj godini delom Crvena soba, koji se danas smatra prvim švedskim savremenim romanom. Nakon toga, Strindberg postaje vodeća figura švedskih radikalnih intelektualaca, a evropsko priznanje za svoj rad dobija posle drama Otac (1887) i Gospođica Julija (1888), kapitalnih dela naturalističke književne struje, smera čija je osnovna ideja bila brisanje granice između života i umetnosti, uklanjanje umetničkih konvencija i prodor istine u umetnost, drugim rečima - predstavljanje problema savremenog života od kojih su se pozorišni trendovi romantizma bili udaljili. 
Svesti Strindbergovo dramsko delo na dve spomenute drame bila bi greška - ovaj izuzetno plodan dramski pisac napisao ih je preko šezdeset. Ipak, zanimljivo je da je samo mali deo svog života posvetio dramskom pisanju, i to ukupno nešto manje od deset godina. Ostalo vreme Strindberg je poklanjao slikanju, fotografskim eksperimentima, a tokom 1890-ih godina - i alhemijskih istraživanjima. Nakon teške psihičke krize koju doživljava, i koju opisuje u romanu Inferno (1898), njegove autorske sklonosti se menjaju, i on piše dramsku trilogiju Put u Damask (1898), delo izuzetnog značaja za savremenu dramu, gde naturalizam ustupa mesto simbolizmu i ekspresionizmu (ili pre, njegovoj preteči). Negde u ovom periodu, Strindberg, do tada zakleti ateista (a pre toga, pak, luteran i deista), počinje da se intenzivno interesuje za religijske i spiritualne teme. U tom periodu vraća se i pisanju istorijskih drama kojima je započeo karijeru dramskog pisca. Sada već sa karakterističnom ambivalentnošću, Strindberg paralelno sa istorijskim dramama razmišlja i o njihovoj suprotnosti. Shvata je da je za novu dramu potrebno novo pozorište, intimniji odnos scene i gledališta i zato, pod uticajem Antoanovog Slobodnog teatra, osniva Prvi eksperimentalni skandinavski teatar, a potom i Intimni teatar u Stokholmu, za koji piše nekoliko kamernih drama, žanr čiji je naziv osmislio i čiji je pionir. Jedna od napisanih drama, i prva koja je odigrana u Intimnom teatru, bila je upravo Pelikan. Nedugo nakon otvaranja novog pozorišta Strindberg oboljeva od raka i umire - iako je bio vrlo ogorčen i kritički nastrojen prema rodnoj Švedskoj i njenom narodu, bio je prava zvezda i uprkos sopstvenim naporima da sahranu unapred organizuje tako da minimizuje broj prisutnih, procenjuje se da se na pogrebu pojavilo oko 60 000 građana koji su odali poslednju počast piscu. 
Valja spomenuti da je Strindberga za života pratila mnogostruka kontroverznost o kojoj se i danas raspreda, a koja se ne tiče samo njegovih alhemijsko-mističkih sklonosti. Naime, Strindberg, koji je bio triput oženjen, i dvaput razveden (iako se i od poslednje žene razišao, samo nije došlo do formalnog razvoda), imao je komplikovan odnos prema ženskom rodu koji je varirao od obožavanja do mizoginije. U programskom tekstu Ženska prava štampanom 1884. kao predgovor Brakovima, Strindberg istupa kao rani zagovornik prava žena na glasanje; a zatim, drugom prilikom, u svom pismenom obraćanju zakonodavcima traži da ipak iznova razmotre emancipaciju ovih „polu-majmuna“, „ludih prestupnica“ i „zlih životinja“. Osim mizoginije, Strindberg je bio izraziti antisemita, ali je i ovde dolazilo do preokreta, pa se 1884. godine ogradio od svog antisemitizma člankom Moja mržnja prema Jevrejima u jednim socijaldemokratskim novinama. Savremeno interesovanje za Strindbergov problematičan sistem verovanja i vrednosti može da se uporedi jedino sa onim za njegovo opsežno i uticajno delo koje se neretko smatra samim vrhuncem književnosti devetnaestog veka.
Strindbergova značajnija dela, pored onih spomenutih, su: drame Majster Olof (1872), Ples smrti (1900), Igra snova (1901), Sablasna sonata (1907); romani – Sin služavke (1886), Legende (1897), Inferno (1897), Ispovest ludaka (1876), zbirka priča Ženiti se (1884, kod nas prevedena i kao Brakovi)…

„INTIMNO POZORIŠTE“ AVGUSTA STRINDBERGA
Godine 1907., pred kraj života, Strindberg je osnovao Intimno pozorište zajedno sa glumcem Avgustom Falkom. Namena pozorišta bila je jasna i direktna – izvođenje Strindbergovih drama, i to u posebnom ambijentu. U jednom pismu upućenom Falku, Strindberg objašnjava uslove u kojima želi da izvodi svoje kamerne drame (chamber plays), koje, baš kao i kamerna dela muzike, treba da odlikuje svedenost u izvođačkom sastavu, korišćenim umetničkim sredstvima, kao i u samom pozorišnom ambijentu:
 „1. Nema alkoholnog pića. 
2. Nema predstava nedeljom.
3. Kratke izvedbe, bez prekida.
4. Nema poziva za publiku.
5. Samo 160 sedišta u auditorijumu.
6. Nema suflera. Nema orkestra, samo muzika na pozornici. (…)“
Gledalište Intimnog pozorišta dizajnirano je prema uzoru na Kammerspiel Haus Maksa Rajnharta, jednog od najistaknutijih reditelja pozorišta na nemačkom jeziku sa početka 20. veka. Bilo je pretežno obojeno tonovima tamno-zelene, a tavanicu je prekrivala zavesa od žute svile koja je stvarala efekat blagog, dnevnog svetla. Pozornica je bila neobično mala za to vreme, 6-9 metara. Umesto zajedničkog restorana koji je bio uobičajen deo tadašnjih pozorišta i neizostavan prostor socijalizacije, Strindberg je publici namenio dve odvojene prostorije, jednu za dame a drugu za gospodu. Cilj svih ovih odluka bio je da se publika što više usredsredi na suštinu dolaska u pozorišnu zgradu – što će reći, na gledanje pozorišne predstave.
Pozorište je otvoreno predstavom Pelikan uz pozitivne reakcije publike. Ipak, uprkos uspešnom otvaranju, pozorište se našlo u finansijskim poteškoćama već u februaru 1908. i Falk je morao da pozajmi novac od Princa Eugena, vojvode od Narkea, slikara, kolekcionara i mecene, koji je ranije prisustvovao premijeri „Pelikana“. Pozorište je svejedno bankrotiralo 1910. godine, ali se nije zatvorilo sve do Strindbergove smrti 1912. godine. 

Đorđe Kosić

UMESTO REČI REDITELjKE – INTERVJU
(razgovor sa Đurđom Tešić)

Ovo će biti vaša šesta režija u Narodnom pozorištu. Svi prethodni komadi (Crno mleko, Bazen (bez vode), Državni službenici, Ogvožđena i Uspavanka za Vuka Ničijeg) napisani su iz pera stranih i domaćih savremenika. Sada ste se odlučili za klasika, slavnog Avgusta Strindberga, s kojim ste se prvi put „sreli“ 2007. godine u Banjaluci gde ste s velikim uspehom postavili Gospođicu Juliju.  Dakle, posle pauze od deceniju i po, ponovo se vraćate tom dramskom piscu koga često nazivaju „ocem“ modernog pozorišta i moderne misli. Čime vas je „osvojio“ u Pelikanu?
Rad na Strindbergu zapravo je prvenstveno bio dogovor sa mojim dugogodišnjim kolegom i prijateljem Borisom Komnenićem. Želeli smo da radimo Oca i direkcija drame Narodnog Pozorišta na čelu sa direktorkom Drame, Molinom Udovički Fotez, podržala je taj plan. Na žalost planovi su se ispostavili kao krhki, ali emocije nisu. Izgubili smo Borisa, prerano i potpuno nepripremljeno. Razmišljajući kako i kuda dalje došla mi je u misao ideja o Pelikanu, retko, zapravo samo jednom igranom kod nas, komadu iz njegovog poslednjeg opusa koji je nazvao Chamber plays (chamber – kamera, komora, dakle kamerni komadi, imao je ideju da na scenu prenese atmosferu muzičkih kamernih sastava) kojih ukupno ima četiri i koje je pisao pred sam kraj svog umetnički i životno burnog stvaralaštva. Na žalost, kod nas su prevedena samo dva - komad Pelikan i značajno poznatija Sonata duhova. Ceo opus prožet je intimnošću u formi, dubokim, ali jednostavnim zapletima, dalekosežnom perspektivom ljudskih odnosa i humanosti. Pelikan je pre svega porodična drama koja počinje smrću oca. To je zapravo produženi i uznemirujući obračun dece sa sopstvenom majkom nakon što je dugogodišnja unutrašnja politika zasnovana na laži koju je ona vodila u okviru klasične porodice i građanskog braka dugog dvadesetpet godina raskrinkana. Na simboličkom nivou odsustvo oca u drami Pelikan je zapravo nastavak drame Otac. Direktorka drame, ekipa sjajnih talentovanih mladih ljudi koju čine Nedim Nezirović, Iva Milanović i Vučić Perović, uz Vanju Ejdus u ulozi sobarice Margaret, a na čelu sa Dušankom Stojanović Glid u ulozi Elize, i ja odlučili smo iz velike ljubavi i poštovanja da ovu predstavu posvetimo našem izuzetnom glumcu i umetniku, Borisu Komneniću. Osim ličnih motiva, smatram veoma važnim svaku priliku da se bavim klasikom, naročito autorima koje su retkost na repertoarima domaćih pozorišta, dok mladi ljudi možda nikada nisu ni imali prilike da ih gledaju. Takođe  zanimljivo mi je da nakon mladalačkog uvida u Strindbergovo delo sada, iz potpuno druge, zrelije perspektive imam mogućnost da osetim i protumačim taj lucidni, psihološki introspektivno duboki, politički i društveno aktivni, pa čak i kontradiktorni, samopreispitujući  i prodorni duh genija kakav je bio Strindberg. Franc Kafka za Strindberga kaže: „Ne čitam Strindberga zato da bih ga čitao, već da se stisnem na njegove grudi. On me drži poput deteta na svojoj levoj ruci. Ja sedim tamo, kao čovek na nekom kipu….”

Za razliku od poznatog Strindberga, njegov Pelikan je poprilično nepoznato delo na našim pozorišnim scenama. Zašto danas treba igrati ovaj komad?
Pre svega zbog teme potrage i potrebe za istinom. Mislim da živimo u svetu u kome je jako teško, čak nemoguće doći do istine u bilo kojoj sferi javnog života.  Da li je to politika ili zdravstvo ili obrazovni sistem – sasvim je jednako polje laži i obmana. Imam utisak da uz pomoć interneta i društvenih mreža svako može da nađe istomišljenike za laž za koju se opredeli. Da nađe dokaze i potvrdu za svoje istomišljenike. Nismo svi toliko jaki da izdržimo teror laži (jer laž je namerno skrivanje istine) i da u moralno i psihološki poremećenom okruženju ne odemo u samodestrukciju.
Pelikan je klasična i specifična kamerna drama prepuna mističnosti, sumnji i istina koje se talože u porodičnom krugu, simbolike, snoviđenja i istinske tragike do koje dolazi u potrazi za istinom. Šta će biti u fokusu vašeg rediteljskog čitanja ovog dela?
U Pelikanu su vidljiva i utkana duboka Strindbergova lutanja prožeta osećajem krivice zbog tri, nažalost neuspešna, braka i sopstvene izolacije kao i bavljenje misticizmom i okultnim naukama koje su ga dovele na ivicu razuma. Ipak, uspeo je da svoja lična iskustva poveže sa mističnim i zapravo stvori jednu novu realnost koja nam pomaže da bolje sagledamo unutrašnjost ljudske egzistencije. Pitanje istine je prvorazredno filozofsko i uopšte, životno pitanje. Najvažnije u drami Pelikan za mene jeste uvid u ono što u nama proizvodi laž, u posledice laži i pitanje kako se nositi sa osećanjem da smo konstantno lagani od strane ljudi kojima bi trebalo apsolutno da verujemo, da su nam autoriteti, da utiču na nas i formiraju naš odnos prema realnosti? Na psihološkom, metafizičkom pa i političkom nivou kako se boriti protiv laži? Za mene je Pelikan metafizička drama sa elementima psihološkog trilera i drame apsurda. Pojavljuje se i jedna vrsta specifičnog apsurdnog humora. Radnju sam sažela u jednu noć, tačnije cela drama događa se od kasnog popodneva do duboko u noć.
Poistovećujući se s pelikanom - pticom koja, prema legendi, hrani svoje mladunce sopstvenom krvlju, majka je svoju decu zapravo osudila na glad i hladnoću. Da li je ona, uopšte, svesna svoje monstruozne sebičnosti i okrutnosti?
Lik Elize, majke koja je zapravo sve suprotno od legende o ptici koja svojom krvlju hrani mladunce da bi preživeli tumačim kao osobu sa graničnim poremećajem ličnosti. Eliza je narcisoidna ličnost, žena koja nije dala ljubav svojoj deci, koju su deca ugrožavala, kao neki nemi svedoci njenih zavera i laži, nevaljala i neposlušna osim kad su bila ponizna i zavisna od njenih mehanizama moći. Ona naravno nije svesna svojih postupaka, takva struktura ličnosti pri svakom davanju i preuzimanju odgovornosti predstavlja sebe kao ogromnu žrtvu. Eliza pronalazi idealnog partnera u liku Aksela, svog zeta sa kojim ima perverzan, tajni odnos. Aksel je zdravo pokvaren, merkantilan, lucidan i opasan čovek koji isključivo gleda interes. On ne shvata dubinu Elizinog poremećaja jer za njega ne postoji duhovni svet. U vreme kada je komad nastao, 1907. godine, Frojd je tek na pragu svojih revolucionarnih psiholoških otkrića, ljudska duša je veliki lavirint i nepoznanica. Žalosno je što pojedinci danas, kada postoje različiti uspešni vidovi pomoći i dalje jednako izlažu svoje najbliže velikoj patnji, a takođe smo svesni da veliki broj javnih ličnosti javni prostor zapravo koristi kao polje za pražnjenje svojih narcisoidnih i drugih psihičkih devijantnosti. 
Eliza sve vreme obmanjuje svoje rođake, potkrada i vara svoga muža, štedi na deci… Tek na očevom samrtnom odru deca saznaju za strašnu obmanu njihove majke. Koliko je za decu bolno da žive sa tom istinom? Treba li uvek govoriti istinu ili je katkad bolje lagati da se izbegne istina koja može naneti još veće zlo?
Pitanje da li treba govoriti istinu ili ne jeste najveći deo sukoba između Fredrika i Gerde, brata i sestre. Fredrik, nezavršeni student prava, ljubitelj klasične muzike, filozof i suštinski umetnik duboko je natopio svoju dušu alkoholom - malo zbog kašlja, malo zbog hladnoće - kako on kaže, a zapravo zbog nemogućnosti da kaže istinu, da otkrije sve tajne i da majku suoči sa svim što im je učinila, zbog bola koji mu je nanela lažima. Njemu je istina potrebna, on traži dokaz za konačni obračun. Fredrik nije mogao da dozvoli da se zlo nastavlja i uništiće ga po cenu svega. Sa druge strane pomalo infantilna, preosetljiva, čista Gerdina duša želi da vidi lepšu stranu surove realnosti, ne želi da se probudi iz neke vrste sna jer se plaši da neće moći da podnese istinu. Ipak istina pronalazi nju, i u mom doživljaju i onome što osećam kao tačno - daje joj snagu za borbu! Zbog istine se i strada, ali istina nam daje snagu za borbu.

(razgovor vodio Mikojan Bezbradica)

O rediteljki 

Đurđa Tešić je rođena u Beogradu. Diplomirala pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2002. godine. Režirala je savremene domaće i strane komade, kao i domaće i svetske klasike na scenama Narodnog pozorišta u Beogradu, Bitef Teatra, Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, Ateljea 212, Beogradskog dramskog pozorišta, Malog pozorišta Duško Radović, Narodnog pozorišta Republike Srpske, Centra za kulturu Tivat, Pozorišta i opere Madlenijanum, Narodnog pozorišta Subotica, Narodnog pozorišta Niš, Narodnog pozorišta „Sterija“ u Vršcu, Pozorišta „Boško Buha”.
U Narodnom pozorištu u Beogradu do sada je režirala predstave “Crno Mleko” Vasilija Sigareva, „Bazen(bez vode)“ Marka Rejvenhila, „Državne službenike” Ronalda Harvuda, “Ogvožđena” Gorane Balančević i “Uspavanka za Vuka Ničijeg” Ksenije Popović i Bojane Mijović.
Za predstavu ”Gospodar Muva” 2010.godine dobila je Specijalnu nagradu za nove pozorišne tendencije na međunarodnomTIBA festivalu, a za predstavu „Ovaj će biti drugačiji“ 2019. godine dobila je nagradu za režiju Ljubomir Muci Draškić.