Na dnu
drama Maksima Gorkog

O KOMADU
Na dnu je najpoznatija drama Maksima Gorkog. Komad je napisan krajem 1901. i početkom 1902. godine. Prvobitni naslovi su bili Bez sunca, Konačište, Dno, Na dnu života, sa podnaslovima „slike“ i „slike iz ruskog života“. U januaru 1904. komad je dobio Nagradu Gribojedova i odobreno je njegovo prikazivanje u Moskovskom hudožestvenom teatru. Premijera je, sa velikim uspehom, izvedena 18. decembra 1902, u režiji K. S. Stanislavskog (koji je i igrao jednu od glavnih uloga – Satina) i Nemirovič-Dančenka. Postavka komada na imperatorskoj sceni u Petrogradu bila je zabranjena. Petrogradski glumci su organizovali čitanje komada 1903, u kući N. P. Karabčevskog, a do 1905. bilo je više ovakvih čitanja koja su svaki put morala da dobiju odobrenje mesnih vlasti. Drama je, pod naslovom Konačište (Nacht-asil), sa ogromnim uspehom izvedena u Berlinu 1905, u Rajnhartovom teatru (Maks Rajnhrat je igrao ulogu Luke); iste godine, i sa podjednakim uspehom, izvedena je u Pozorištu „Delo“ Linje Poa. Prvobitni internacionalni uspeh ovog dela nastavio je da traje kroz ceo dvadeseti vek, i sve do danas.

www.mht.ru

Prvi put u istoriji evropske dramaturgije, u komadu Maksima Gorkog Na dnu, dramske konflikte i radnju vode slomljeni ljudi, bespomoćno pali na društveno dno... koji oličavaju talog društva. Zato se komad Na dnu može posmatrati i kao revolucionarni prelom u evropskoj dramaturgiji... (to je) proročka vizija Gorkog sve bezobzirnije obezvređenosti i lagerske utamničenosti ljudskih karaktera širom sveta i danas.

Milenko Misailović, 1985.

O drami Na dnu... postoje dva oprečna, oštro suprotstavljena mišljenja. Jedni je smatraju remek-delom pozorišta stvorenog pod uticajem Čehova početkom XX veka, u kome je društvena stvarnost, sa svojim ograničenjima, postala neka vrsta fatalnosti, glavni pokretač tragične radnje kroz koju se, s mnogo dramske poezije, otkriva suština čovekove situacije u svetu surovih zakona klasične eksploatacije. Drugi joj, opet, priznaju samo relativan značaj, vide u njoj isključivo dokument, dat na naturalističkoj matrici, o dokončavanju jedne civilizacije u predvečerje revolucije iz 1905, dramu koja izvan tog konteksta, zato što je duboko utemeljena u određene geografske, istorijske i duhovne koordinante, u svet stare Rusije, ne može više uspešno da funkcioniše.

Vladimir Stamenković, 1985.

MAKSIM GORKI (1868–1936)

Odavno nema Maksima Gorkog u školskoj lektiri, ne samo kod nas nego ni u zemljama bivšeg Sovjetskog saveza. A nekada su sve biblioteke bile pune tomova njegovih Sabranih dela. Knjige su nestale sa polica još pre pada Berlinskog zida. Uz ime velikog ruskog pisca ostala je prilepljena etiketa socijalističkog realizma, iako je samo jedan njegov duži rad, roman Mati, posvećen ruskom revolucionarnom pokretu. (Prema njemu je napravljen nemi film Vsevoloda Pudovkina, 1926, i pozorišna dramatizacija Bertolta Brehta, 1931). Za takvo etiketiranje u najmanjoj meri je zaslužan pisac, veliki pripovedač i nesporni humanista Maksim Gorki. Nema njegove „zasluge“ u tome što je, recimo, komad Neprijatelji (napisan još 1906. godine!) nakon tri decenije (1935) proglašen etalonom socijalističkog realizma, pošto je na insistiranje samog Staljina postavljen na repertoar MHT-a. U današnje vreme često se zaboravlja da je Gorki postao veliki, internacionalno priznat pisac mnogo pre revolucionarnih događaja. Već krajem XIX veka – posle prvih objavljenih kratkih priča, Makar Čudra (1892), Čelkaš (1895) i remek-dela Dvadesetšestorica i jedna (1899), te prvog romana Foma Gordejev (1899), započela je priča o njegovom uspehu – spektakularnija od svih u ruskoj literaturi. Iza Gorkog je tada je već bio njegov čuveni „period skitanja“ tokom kojeg je lutao prostranstvima južne Rusije kao radnik, zanatlija, potukač u potrazi za poslom kome je glavni cilj bio da se nekako prehrani, ali i da upozna Rusiju i razume životnu snagu najmanjeg, ugnjetenog i zaboravljenog čoveka. I njegova biografija je, tako, doprinosila uspehu: potomak sitnog zanatlije je siromašni dečak sa ulice, tučen od svojih poslodavaca, skoro uvek gladan i slabo obučen – lovac i prodavac ptica pevačica, šegrt u obućarskoj radnji, kuvarski pomoćnik na jednom velikom brodu, pekarski šegrt, testeraš, nosač u luci, ribar na Kaspijskom moru, moler (ovo zanimanje će stajati u njegovoj legitimaciji u godinama punoletstva), noćni čuvar, merač na železničkoj stanici, perač sudova na parobrodu na Volgi (gde ga je ljubavi prema čitanju učio brodski kuvar)... Gorčina ovih ranih iskustava je umetnika krštenog kao Aleksej Maksimovič Peškov, bila je razlog da izabere ime Gorki za književni pseudonim. Upoznao je društveni talog Rusije kroz samoidentifikaciju sa svetom beskućnika i kriminalaca. U početku ničeanac, divio se fizičkoj snazi i ogromnoj volji ovih neobičnih ljudi uzbudljivih sudbina, ljudi sa dna. Ali romantizam, koji su kod Gorkog uočili kritičari bio je nov i prožet izuzetno detaljnim, realističkim opisima likova, situacija i događaja sa društvene margine, pa su čitaoci, umorni od opšte beznadnosti („bezvremja“), u ovom piscu prepoznali potpuno nov glas u ruskoj književnosti. Tako veliki je bio uspeh ovih dela i tako naglo i visoko je reputacija Gorkog porasla, da je već tada o njemu počelo da se govori kao pripovedaču jednakom najvećima – Lavu Tolstoju i Antonu Čehovu. Shvativši da neće ostvariti san i upisati se na Kazanjski univerzitet, posvetio se samoobrazovanju i proučavanju klasične ruske i strane književnosti (Puškina, Gogolja, Njekrasova, Turgenjeva, Dime, Skota, Balzaka, Stendala, Flobera...). Posle prvobitnog književnog uspeha, napisao je seriju dramskih komada i romana. Od pozorišnih radova na repertoaru svetskih pozorišta najčešće je, sve do danas, izvođena drama Na dnu (1902).  Između 1899. i 1906. uglavnom je živeo u Peterburgu, gde je postao marksist i podržavao Socijaldemokratsku partiju. Nakon rascepa u stranci 1903, Gorki se opredelio za boljševičko krilo. Nije nikada formalno postao član Lenjinove partije, ali je uplaćivao izdašne donacije partijskim fondovima (zahvaljujući svojim enormnim honorarima). Kratka revolucionarna Pesma o burevesniku, dovodi 1901. do zabranjivanja marksističke revije „Život“ i hapšenja Gorkog. Ubrzo je pušten na slobodu, ali, oboleo od tuberkuloze, odlazi na Krim. Izbor za člana Ruske akademije nauka 1902. ubrzo je povučen iz političkih razloga (zbog toga su ostavke na članstvo u Akademiji podneli Čehov i V. G. Korolenko). Gorki je imao značajnu ulogu u ruskoj revoluciji 1905. Agitovao je protiv carizma, tražio društvo revolucionara narodnjaka i branio interese siromašnih. Proglasom Svim ruskim građanima i javnom mnjenju evropskih naroda (1905) obrušio se na carsku vojsku i policiju zbog surovog napada na studente i građane koji su mirno protestovali zbog gušenja slobodne misli i nepravične vlasti, posle čega je ponovo uhapšen, a oslobođen na zahtev intelektualne javnosti mnogih zemalja. Sledeće godine je ilegalno napustio zemlju i ostao u egzilu do amnestije, 1913, uglavnom u vili na Kapriju u Italiji. Zbog insistiranja da ostane nezavisan, Gorki je bio politička smetnja svojim marksističkim saborcima, ali njegove velike donacije su ga štitile. Po povratku u Rusiju i tokom Prvog svetskog rata, sa boljševicima se protivio ruskom učešću u ratu, a posle boljševičkog preuzimanja vlasti 1917. protivio se i Lenjinovim pobedničkim metodima, o čemu je pisao u časopisu „Novi život“ sve dok njegove proteste nije ućutkala cenzura 1918. Bio je veliki zaštitnik sovjetskih pisaca i naučnika, disidenata: nekima je spasao glavu, drugima pomogao da prežive surove zatvorske uslove. Pod izgovorom da mu je zbog tuberkuloze potreban poseban medicinski tretman u inostranstvu, Lenjin 1921. šalje Gorkog u izgnanstvo. Tih godina nastaje njegovo najznačajnije delo, trilogija: Detinjstvo (1913–14), Među ljudima (1915–16) i Moji univerziteti (1923), koja se smatra jednom od najboljih autobiografija napisanih na ruskom jeziku. Gorki se u komunističku Rusiju konačno vratio 1928. Paradoksalno, skoro sva njegova kasnija dela bavila su se periodom pre revolucije. U jednom od njegovih najboljih romana Život Artamanovih (1925) pokazao je kontinuirano interesovanje za razvoj i propadanje predrevolucionarnog ruskog kapitalizma. Od 1925. do kraja života, Gorki je radio na romanu Život Klima Sangina, koji detaljno opisuje period od četrdeset godina ruskog života na prelazu vekova, sve do revolucije. Roman nije uspeo da dovrši, iako su između 1927. i 1937. objavljena četiri toma. U tom periodu nastaju i njegove drame Jegor Buličov (1932), Dostigajev (1933), ali najcenjenija je zbirka sećanja na ruske pisce – Uspomene o Lavu Tolstoju i O piscima (1928). Posle konačnog povratka u Rusiju, 1928. godine, Gorki je bio obasut počastima. „Staljinu je potreban onaj koji će ponovo ispričati Stari i Novi zavjet, pošto je umro Bog, a crkvena zvona pretopljena u topovske cevi“ (Miljenko Jergović). Svakodnevica je bila zatrpana citatima iz njegovih dela. Ime Gorkog poneli su novi avion i parobrod, parkovi, bolnice, pozorišta, škole... Tridesetih je, kako piše Dmitrij Bikov, Petrogradom kružila šala: „Kod nas se sve zove po Maksimu Gorkom, jer je život postao maksimalno gorak“. Bolestan i izolovan od istine o stvarnim zbivanjima, nekada nepokolebljivi borac za slobodu mišljenja, pisao je članke u kojima je podržao neke od najbrutalnijih aspekata staljinizma. U poslednjem periodu svog života ličio je „na krpu koja se ponosno viori na vetru“ (Sedam smrti Maksima Gorkog, Herling-Grudzinjski). Ogromna figura sovjetskog pisca-trudbenika, prekrila je tamnom senkom ličnost istinskog humaniste i velikog pisca ruske i svetske književnosti.

Slavko Milanović

ANA ĐORĐEVIĆ
Rođena je u Beogradu 1977. godine. Pozorišnu i radio režiju je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (režijom Šekspirovog Sna letnje noći 2001. u Gradskom pozorištu Podgorica). Od tada aktivno režira u Beogradu, Skoplju, Subotici, Banjaluci, Somboru, Kruševcu. Za većinu predstava pisala je autorski tekst ili dramatizovala prozno delo. Neke od njenih predstava osvojile su veliki broj nagrada na festivalima u regionu.

ZNAČAJNIJE REŽIJE
Ana Đorđević (po motivima srpske narodne bajke), Čardak ni na nebu ni na zemlji, Pozorište „Boško Buha“, 2003.
Kiš / Baletić / Đorđević (po romanu Bašta, pepeo Danila Kiša), Red vožnje Andreasa Sama, Scena „Studio“ JDP, 2005.
Ž.B.P. Molijer, Don Žuan, Bitef teatar, 2005.
Žo Ruts, Sirano, Malo pozorište „Duško Radović“, Večernja scena, 2006.
Đovani Bokačo, Dekameron (autor dramatizacije Ana Đorđević), Večernja scena Pozorišta „Boško Buha“, 2006.
Laza Lazarević, Švabica (autor dramatizacije Ana Đorđević), Jugoslovensko dramsko pozorište, 2009.
F. M. Dostojevski, Zapisi iz podzemlja (autor dramatizacije Ana Đorđević), Jugoslovensko dramsko pozorište, 2010.
N. V. Gogolj, Ženidba, Narodno pozorište Sombor, 2010.
Petar Mihajlović, Radnička hronika, Narodno pozorište Republike Srpske, 2010.
Mihail Bulgakov, Purpurno ostrvo, Kruševačko pozorište, 2012.
Ana Đorđević (po motivima dela Isidore Sekulić), Đakon, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2013.
Ana Đorđević, Četrnaesta, Narodno pozorište Republike Srpske, 2013.
Vilijam Šekspir, Mnogo vike ni oko čega, Narodno pozorište Sombor, 2015.

ZNAČAJNIJE NAGRADE
Laza Lazarević, Švabica
     Godišnja nagrada JDP-a za režiju
     Nagrada za najbolju predstavu u celini i Nagrada za najbolju režiju na XVII međunarodnom festivalu „Vršačka jesen“ 2009.
N. V. Gogolj, Ženidba
     Nagrada za najbolju predstavu u celini i Nagrada za najbolju režiju na XVIII međunarodnom festivalu „Vršačka jesen“, 2010.
     Nagrada za najbolju predstavu u celini na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, 2011.
     Nagrada za najbolju predstavu u celini na Festivalu „Tvrđava-teatar u Smederevu“, 2011.
Petar Mihajlović, Radnička hronika
     Nagrada za najbolju pozorišnu predstavu nastalu u bosanskohercegovačkoj produkciji u 2010. (dodeljuje redakcija časopisa za dramu, teatar i odgoj „TmačaART“)
     Nagrada za najbolju predstavu u celini na Teatar festu Banjaluka, 2011.
    Nagrada za najbolju predstavu u celini na Festivalu pozorišta/kazališta u Brčkom, 2011.
Ana Đorđević, Četrnaesta
     Nagrada za najbolju predstavu u celini na Festivalu pozorišta/kazališta u Brčkom, 2013.
    Za ostvarenja u njenim predstavama dodeljene su i brojne glumačke, scenografske, kostimografske i druge umetničke nagrade i priznanja.

Reč rediteljke
ŠTA JE DNO DANAS
... Ovo je priča o čovečanstvu koje je dotaklo dno.
A šta je to dno?
U čemu se ogleda konačni pad koji sluti na kraj?
U ovom vremenu koje mi živimo, ideološki pristup je čist luksuz. Mi nemamo vremena za ideološke razmirice, jer je sunovrat vrtoglav. Distinkcija između laži i istine, kojoj prethodi definisanje istine, pa laži, filozofski pristup ovoj temi sa ciljem da se definišu i reše goruća socijalna pitanja – to je sve luksuz koji su imali mislioci i pisci prošlog i pretprošlog veka. Mi danas vrlo dobro znamo da razlikujemo propagandu od činjenica. Naš svet je prezasićen informacijama. Nama ne nedostaje uvid u istinu o društvenoj nepravdi, što je, prema Gorkom, nedostajalo publici njegovog doba. Nama čak ne treba ni neko ko bi nam ponudio rešenje, jer su sva „rešenja“ razočarala čovečanstvo u prošlosti. Čovečanstvo više i ne sanja o boljim vremenima. Današnji čovek gleda samo da opstane. Možemo da tonemo u siromaštvo, da umiremo od gladi, da nas bolest kosi sve redom, možemo da svedočimo malim ličnim nepravdama, pa i velikim društvenim nepravdama, da doživimo da moćnici gaze naše dostojanstvo, ukidaju nam pravo na život i vređaju naš zdrav razum, ali dno smo dotakli onda kada, imajući sve to u vidu, urnišemo, unižavamo i ignorišemo jedni druge, kada izgubimo želju da se bavimo onima najbližim sebi i veru u to da će se oni ikada baviti nama, kada čoveka do sebe bez ustezanja prepustimo surovosti života, i na nju dodamo i svoj udeo... osnovna karakteristika je nemanje nikakvog saosećanja... Imperativ je proterati empatiju i ljubav. Empatije nema. Ljubavi nema. Ljubav je neonska reklama na kojoj piše „I love you“. U tom svetu, saosećanje se smatra putem ka samouništenju. U našem svetu žive ljudi koji još samo očajnički štite svoju imovinu, ma koliko bila mala, svoj uski, intimni prostor... Naši likovi veruju da moraju da budu jaki da bi preživeli, a snaga se poistovećuje sa surovošću...
Ljudima je više nego išta potrebna milost... potrebno je da nas neko prepozna, da nas vidi i čuje, pošto naš pakao leži u potpunom neprepoznavanju nas samih od strane ljudi oko nas, pakao je u tome da nas niko ne vidi i ne čuje, da smo nevidljivi, nepostojeći. Na slici „Krik“ Edvarda Munka najjezivije je to što se, iza osobe pretvorene u krik, mirno šetaju dve osobe, koje ne čuju i ne vide ništa. Bez te dve siluete mirnih šetača zatvorenih u svoju prijatnu svakodnevicu ili u svoje skrivene probleme, ova slika ne bi imala pun smisao.

(iz eksplikacije sa prve probe)

KOMAD MAKSIMA GORKOG NA DNU NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA
„Mihailo Ivanovič Kostiljev (g. Božović) i žena mu Vasilisa (g-ca Jurkovićeva) izdaju u podrumu svom postelje za prenoćište. Stanovnici su u toj razbojničkoj pećini sami 'bivši ljudi', stvorenja božja koja još niže ne mogu padati, a i nemaju kud, jer su na samom društvenom dnu, jer su talog koji se nikad ne može naviše popeti. Ni bura kakva ne može mu sudbinu promeniti, jer čim ona prođe – talog će opet nekako ići dnu, jer to je njegova sudbina, tu je njegovo mesto...“ Ovim rečima kritičar „Nove iskre“ započinje prikaz prve beogradske premijere komada Na dnu Maksima Gorkog koja je bila 29. januara 1904. na sceni našeg nacionalnog teatra koji se tada zvao Srpsko kraljevsko narodno pozorište. Tekst je sa ruskog prevela rodonačelnica umetničke igre u nas, izuzetno zanimljiva i obrazovana Maga Magazinović, a režirao – po tadašnjem običaju – jedan od prvih glumaca, Ilija Stanojević Čiča koji je i tumačio lik Barona. Posle opširnog opisa likova i zbivanja, te obilnih citata kojima mahom još neuku publiku informiše o komadu, kritičar ocenjuje da je ranije prikazano delo istog autora, Palančani, kvalitetnije i našem mentalitetu bliže. Potom negoduje zbog loše podele uloga, upućuje oštru kritiku dekoru i kostimima, kao i zamerke prevodu, da bi zaključio: „Glumci su uneli svu dobru volju za učenje i tumačenje, a nije njihova krivica što nije sve bilo kako bi oni najradije hteli“. Uprkos proceni recenzenta da komad ne korenspondira sa beogradskom publikom, predstava je do Prvog svetskog rata odigrana ukupno devet puta, što je za ono vreme bio značajan broj. Međuratni period su u Narodnom pozorištu, između ostalog, obeležila i dva gostovanja trupe nekadašnjih glumaca čuvenog Moskovskog hudožestvenog teatra, koji su u bekstvu od revolucije tih godina putovali po zemljama istočne Evrope. Zahvaljujući njima, naši umetnici dolaze u kontakt sa sistemom Stanislavskog i, fascinirani, počinju da ga usvajaju. Na gostovanju 1930, ruska trupa je Beograđanima prikazala i svoje viđenje komada Na dnu Maksima Gorkog. Na predstavi koja je igrana 26. oktobra ulogu Luke je tumačio Polikarp Pavlov a Vasilisu je igrala Vera Greč. Na poziv Narodnog pozorišta, ovaj glumački i bračni par sedam godina kasnije na scenu postavlja isti komad sa vodećim glumcima našeg ansambla. Premijera je bila 1. aprila 1937, a uloge su, predvođeni Grečovom i Pavlovim u već poznatim rolama, tumačili najbolji glumci onog vremena. Kritika je, kako to često biva, bila podeljena. Dok jedni predstavu proglašavaju događajem sezone, drugi je porede sa izvođenjem MHAT-a, na štetu domaćeg. Zameraju mu neujednačenost igre našeg ansambla, ali za to ne krive nekvalitetni glumački kadar već neusaglašenost organizacije rada u našem teatru koja je podrazumevala pripremu premijera za svega nekoliko dana, sa radom po principima Stanislavskog koji podrazumeva višemesečne studiozne pripreme. Pored jednoglasne pozitivne ocene gostujućih umetnika, kritika se slagala i u konstataciji da uprava Narodnog pozorišta na svaki način mora pokušati da Grečovu i Pavlova zadrži u ansamblu – kao glumce ali svakako i kao reditelje čiji bi kreativni i pedagoški rad sa ansamblom bio od neprocenjive vrednosti i značaja. Već u sledećoj sezoni to se i ostvarilo. Njihova postavka Na dnu je, međutim, poživela svega dve sezone: do kraja 1936/37. odigrana je ukupno 5 puta, a sledeće još 3 puta. Poslednja premijera ovog komada Maksima Gorkog je na sceni Narodnog pozorišta bila 17. februara 1985. u prevodu Milana Đokovića i režiji Cisane Murusidze. Iako je oberučke dočekala vraćanje ovog klasičnog komada na repertoar, kao i potez da se „angažije čak sedam pripravnika-glumaca, što je i jugoslovenski pozorišni kuriozitet“, kritika nije blagonaklono ocenila ovu postavku. Statistika govori da se mišljenje publike razlikovalo – premda se predstava na repertoaru održala svega dve sezone, odigrana je 19 puta i to pred više od 10000 gledalaca, dakle uvek pred punim gledalištem.

Jelica Stevanović