Mister Dolar

Periša Perišić

KOMEDIJA TRENjA I PREKORAČENjA
(dramaturški šifarnik)

Na koje nam je načine, kao timu, Nušićev Mister Dolar danas prijemčiv u odnosu na Nušića kakvog pamtimo iz školske lektire? 
Pre svega zbog uzbudljive, u dramaturškom smislu, vodviljske tehnike i maštovitih komediografskih vizura društvenih grupa i pojedinaca koji ne biraju sredstva da se domognu novca, moći i časti, lakovanih-spakovanih po merilima buržoaskog skorojevićevskog društva, naročito u komedijama nastalim tridesetih godina prošlog veka kao što su Mister Dolar, Dr i Ujež. 
Tradicionalno tumačen, Nušić se smeje slabostima, a ne apsurdima ljudi i društva. U našem tumačenju problematizujemo tu tezu i postavljamo pitanje: šta se dešava kad se nušićevske scene prekomponuju, izmontiraju i zgusnu tako da vodviljski mehanizam preraste u bunjuelovski žur kojem se ne nazire ni početak ni kraj, ili u savremeni klupski parti s retro-obeležjima, ili zaošija, možda, u pravcu teatra apsurda ili crne kolibe na tragu D. Linča?! Trijumf razuma, smeha i žive reči nekad je mogao da posluži čak i moralnom ološu da osvesti svoje slabosti i da koliko-toliko koriguje svoje postupke. Slabo se piščeve racionalističke pobude čitaju danas, u postistorijskom, postteorijskom i postvrednosnom svetu, ali smo nastojali da ta nevesela spoznaja iako stvara svojevrsni šum (da ne kažem paradoks),
ipak ne ugrozi ni našu pozorišnu viziju, ni zanosno komičnu i burlesknu nušićevsku igru – vrtoglavo veselu, arlekinski ironičnu i satiričnu.
Komedija Mister Dolar (posle praizvedbe 1932, po prvi put se u ovom veku igra u Narodnom pozorištu u Beogradu) prvenstveno je komedija situacije s elementima komedije naravi. Razočarani i cinični Matković – građanin koji raspolaže izvesnim bogatstvom – u želji da se osveti društvenoj grupi kojoj i sam pripada i devojci koja ga je ostavila, uspeva da ih moralno kompromituje vešto smišljenom i izvedenom spletkom (asocijacija na hamletovsku klopku je uvek dobrodošla)!
Elitni klub skorojevićeva i buržuja poveruje da je konobar Žan postao bogati naslednik i na kojekakve načine počne da se dodvorava i ulaguje misteru Dolaru i tako razotkriva svoju pravu (pohlepnu i poročnu?) prirodu. 
Nušiću su kritičari spočitavali – male ili čak veće naivnosti u motivisanju radnje, izvesno prejako tipiziranje lica, konstruktivističko komponovanje komedije, naročito vidljivo na početku i na kraju ovog dela – nedostatke koje je pisac nastojao da nadomesti živopisnim ritmom promena, uzbudljivim komičnim scenama u kojima verbalna komika udružena sa situacionom daje snažna ironična sazvučja i značenja. Toj vrsti burleskne komike koja imanentno sadrži eros i etos smeha bila je inspirativna i glumcima i celom timu, bez obzira na mane, te smo, kao što rekoh, zaključili da je nušićevski mehanizam vodviljske dramaturgije uvek konstrukcija/ konvencija žanra koju dodatno treba zaoštriti i razigrati. 
Naime, čim jedno pismo iznenadno dospe u klub, počinje velika i smešna pometnja, odmotava se stara salonska i gotovo istovremeno potpuno nova komična zavrzlama o jednom marionetskom društvu spektakla (Nušić duhovito opaža – dame postaju toalete – i takoreći anticipira fenomen o kojem će G. Debor pisati gotovo tri decenije kasnije), njihovom predvodniku-trbuhozborcu i žrtvi koju Matković uzdiže u neslućene visine (aluzija kako na E. Morenove Zvezde, tako i na F. Baumovog Čarobnjaka iz Oza takođe je dobrodošla)!
Čini se, nikad kraja lovačkim pričama, odnosno mahinacijama istrajno samouverenog, beskrupuloznog i ciničnog Matkovića, koji bez ikakvog zazora želi da obelodani da sve može da se kupi – i čast i počast. Na kraju krajeva, u svojim nastojanjima da opravda eksperiment (uočiti vezu sa Zolinim manifestom naturalizma) u koji je uvukao celo salonsko društvo, on će se toliko zapetljati da će na kraju morati da se suoči s konsekvencama takvog (auto)destruktivnog čina. Lik Matkovića duguje mnogo toga ranijim likovima Branislava Nušića. On je, na izvestan način, lik čoveka, trgovca, zagovornika cinične filozofije da se sve može kupiti, ali on je samo naizgled komičan, a zapravo makevijalistički mutan lik, jer pušta da neslana šala sklizne u etički upitan ogled.
Nušićeva dramaturgija parodično je protejska: mizantrop Matković nikako da se preobrazi, iako se čini da je neko ko superiorno vlada drugima i sobom, on nikako ne može da izađe iz svoje kože, ni da razmrsi konce koje drugima od početka mrsi. Kao u Gospođi ministarki, tako i u Mister dolaru stičemo utisak, ako ne i voajerski užitak da scenom defiluju plastični, smešni, spontano razobadani likovi, tipični za jednu građansku sredinu koja je stalno u lovu na novac bogatih udavača, gladnih svakojakih časti i provoda gde se novci rasipaju. To nisu karikirature, nego likovi koji su komični zbog situacije u kojima se nalaze, zbog nastojanja da se suprotstave nekom toku događaja, zbog toga što moraju da rade ono što je suprotno njihovim ambicijama. Vodviljska dramaturgija dobija realistički zrelija komediografska obeležja. Verbalna komika u funkciji je komike situacija, koja pak dobija podsticaje od komike naravi. Ipak, Mister Dolar je prvenstveno izvanredna komedija situacije, komedija naravi, a tek onda društvena komedija. To je beskrajno vesela komedija, kojoj ironične i satirične replike, izvesne društvene i političke reference, daju punoću i izuzetan komični (ali i ne samo komični) potencijal.

Dok Nušić farsično prikazuje dosadom zasićene buržujske žene i mahom se ruga njihovim preciozama, romantično naivnim snovima i društvenim ambicijama, u liku Poslovne žene, ipak, prepoznajemo emancipovanu i trezvenu ženu koja zna da su vremena vitezova i dama – iz pesmarica i lira – prohujala i ne libi se da o svom zanimanju progovori bez pardona. Pritom, vidljivo je piščevo nastojanje da bez obzira na sklonost humoreskama, stidljivo progovori o savremenim ženskim problemima, te da ih koliko-toliko scenski artikuliše i aktuelizuje – naslućujemo li ovde, makar, eho H. Ibzena i B. Šoa?! Kao i u drugim komedijama iz tog vremena, Nušić se na prvi pogled igra poznatim komediografskim i scenskim sredstvima. Ali već pažljivijim čitanjem uočavamo i promenu. Tačno je da Nušić piše s namerom da smehom razgoliti ljudske slabosti kojim ne prestajemo da se sladimo, kojem pribegavamo jer je lekovit za sve nas koji uživamo u čudotvornim svojstvima pozorišta, ali ne treba zaboraviti da je Nušić istovremeno kritički, realistički, katkad i veoma oštro, govorio o ljudskim i društvenim boljkama, posebno ako nisu u skladu sa tradicionalnim etičkim normama. Uostalom, Nušić se formirao u doba našeg realizma, i kao pisac delio je sličnu sudbinu sa S. Sremcem i R. Domanovićem. Sremčeva emocionalnost i Domanovićeva kritičnost, tvrde poznavaoci, objedinjeni su i preobraženi na poseban način u Nušićevom delu. Isto što važi za njegove savremenike, važi i za njegove prethodnike, a naročito književne uzore od kojih su nam osim N. Gogolja i M. Gorkog, bili dragoceni i oni čija se veza s Nušićem prenebregava, jer su neki od njih kod nas, nažalost, nedovoljno prevođeni, a neki pomalo i zaboravljeni: A. Dima Sin, E. Zola, G. Hauptman i H. Suderman. S potonjim Alkibijad Nuša deli i svojevrsno identitetsko breme jer su obojicu – svakog na svoj način – u sredini u kojoj su živeli, večito doživljavali kao Drugog.
Nušić je ipak pronašao elegantan način da se na sceni duhovito poigra s imenima,  pseudonimima i nadimcima – danas tek hipertrofiranim problemom imidža, renomea, društvenih uloga i (politike) identiteta – pošto je kao pisac oduvek težio da ono što je aktuelno, čak i ako bolno, možda traumatski nesvesno, počiva na vlastitom iskustvu, zaista pretoči u upečatljivu komediografsku građu – u Mister Dolaru, konobar Žan, kojem to uopšte nije pravo ime, u jednom trenutku toliko se sludi (cinik bi dodao – pokondiri) da ne može da se seti ni kako se zove ni kako se preziva. 
S obzirom na to da je živeo i stvarao tridesetih godina XX veka, Nušić je ipak morao da iskusi i sazna i ono što mu je omogućilo da prekorači dotadašnja stvaralačka iskustva i da se uhvati ukoštac kako sa savremenim problemima društvene i ljudske egzistencije tako i sa nekim ontološkim problemima, koje nije samo obrađivala klasična tragedija nego i velika klasična i moderna komedija. Baš kroz tu svesno transgresivnu, subverzivnu prizmu previranja i odstupanja, polifonije i kakofonije, izvornog i montiranog, imanentnog i asocijativnog, auditivnog i telesnog, intimnog i kolektivnog, fiksnog i improvizovanog, starog i novog – ogledao se i proces rada na našoj predstavi.

P.S. Tekst je pisan kao zamišljeni dijalog/unutrašnji monolog u kojem dramaturg – katkad refleksivno,  katkad deflektivno – sumira proces rada na konkretnom delu nastojeći da ne otkrije previše, dok s jedne strane namiguje i navodi, a s druge polemiše sa opštim ili manje opštim teatrološkim mestima, kada je reč o prelaznoj fazi stvaralaštva Branislava Nušića u kojoj pisac, bez obzira na izbor roda ili žanra, sve vreme upozorava na krizu braka, porodice i pojedinca u složenim odnosima međuratnog građanskog društva. Zato neka vas ne čudi ako u našem tumačenju Mister dolara, u vidu citata ili parafraze, prepoznate pisane tragove i nekog drugog Nušićevog i ne samo Nušićevog dela.