Lučija od Lamermura
opera Gaetana Donicetija

Lučija od Lamermura stigla je na scenu i zato mi kao prijatelju dozvoli da ti, bez lažne skromnosti, kažem istinu. Svima se veoma dopala, ukoliko mogu da verujem aplauzu i čestitkama. Više puta pozivan sam od publike pred zavesu, a isto tako i izvođači. Brat kraljevskog veličanstva Leopold, bio je prisutan i dugo je aplaudirao kao i ostali, a na kraju mi uputio pregršt komplimenata... Bio bih ti veoma zahvalan ako zamoliš prijatelja Čerimu da napiše nekoliko reči o ovim novostima mome Majru u Bergamu.

Gaetano Doniceti, Pismo Đovaniju Rikordiju, 29. septembar 1835.

Natječući se s Belinijem i prisiljen zbog toga na pažljiviji rad, dao je (Doniceti) svoje remek-djelo na području ozbiljne opere, Lučija od Lamermura (1835), u kojem ima nesumnjive dramske snage i lepote.

Josip Andreis, Povjest glazbe, Matica Hrvatska, 1942.

(Lučija od Lamermura) je opera koja čini reprezentativni deo repertoara svake operske kuće, koja ima isto tako reprezentativnu koloraturnu pevačicu. I danas se još pominju u muzičkoj literaturi briljantni i laki pasaži, ptičji letovi u sopranskim visinama jedne Adeline Pati, Melbe, Tetracinijeve, Amelite Gali-Kurči u toj ulozi, a s ne manjom važnošću se podvlači da su i Karuzo i Kampanini ulogom Edgara doprinosili sjaju ove opere i tu rolu ubrajali među svoja najbolja dostignuća. (...) Jer, Lučija (...) predstavlja pre svega „primadonsku operu“ i znači ispit u tehnici pevanja i virtuoznosti nosioca glavne role. Ona je jedna od onih takozvanih melodičnih opera – kakvih je moglo biti u periodu italijanskog romantizma – čije su arije lake za uho i prijemčive, koje se „lepe“, pamte i dugo pevuše. Ali to sve ne bi bila dovoljna preporuka ovog dela da Doniceti nije u nju uneo, pored već stečene rutine, i svoju najvišu meru invencije i nadahnuća.

Stana Đurić Klajn, Lučija od Lamermura, „Politika“, 23. decembar 1956.

Genijalni melodičar, Doniceti je pre svega tim kvalitetom nepresušne melodijske invencije nadahnuo i svoju Lučiju i samo njoj blagodareći ovo delo poseduje i danas svežinu koja osvaja široke slojeve ljubitelja operske umetnosti. Kroz primarno melodijske profile Doniceti karakteriše likove na sceni, nagoveštava i podvlači tok dramske radnje dok, na drugoj strani, njegov orkestar uz svu svoju često sasvim potčinjenu ulogu ima momenata kada jednostavnim sredstvima dostiže snagu izrazito dramskog intenziteta ili dočarava meke lirske „štimunge“. Ne jedanput u kompleksnom zvuku ove Donicetijeve partiture i njenim vokalnim i instrumentalnim detaljima zazvuči budući Verdi...

Mihailo Vukdragović, Lučija od Lamermura..., „Borba“, 20. decembar 1956.

Tema Lučije je izvučena iz slavnog romana The Bride of Lammermoor u kojem je Valter Skot indirektno prikazao događaje iz porodice Ster (Astonovi) i lorda Raderforda (Edgar od Ravensvuda). Ti događaji koji su inspirisali Skota desili su se 1689, u vreme borbi između pristalica Viljema III Oranskog i pristalica bivšeg kralja Džejmsa II. (...) Opera je bila završena 6. jula – to je datum koji se nalazi na partituri – a izgleda da je Doniceti počeo da je piše između kraja maja i početka juna 1835. Lučija od Lamermura je potvrdila Donicetija kao velikog kompozitora ozbiljnih opera. U odnosu na prethodne opere, karakterišu je dva osnovna elementa: kontinuitet inspiracije, i vokalni splet koji nikad, ili gotovo nikad, ne popušta površnosti i banalnosti. Donicetiju je nesumnjivo koristila saradnja s Kamaranom, koji je imao  dobru sposobnost sinteze, što je bio najveći dar velikih libretista prve polovine XIX veka. I, zaista, Skotov roman, pretvoren u libreto, dobija jedinstvenu dinamiku i tipično melodramatični stil. U libretu su osećanja i sukobi mnogo žešći i nemirniji nego u Skotovom romanu, a likovi, iako prikazani u glavnim crtama, snažno izražavaju očajničke strasti, utoliko više što Kamarano, da bi se pokorio izvesnim tradicionalnim principima muzičkog pozorišta, nije oklevao da ih izmeni. (...) Tako, mesto i vreme radnje izgledaju potpuno nevažni u odnosu na muziku. (...) Ta muzika je u sebi imala tako snažnu evokativnu moć, da je mogla da se odrekne svega što se odnosi specifično na jedno mesto i jedno vreme. I ne samo to: uspevala je da do najdramatičnijih razmera izrazi očajničke strasti, tako drage romantičkom senzibilitetu, a da se pri tom ne odvoji od lirske čistote koja je bila najvrednije nasleđe apstraktne i bajkovite melodrame XVIII veka.

Rodolfo Čeleti, prema „Vodič kroz operu”, priredio Đoakino Lanca Tomazi, (prevod sa italijanskog Radmila D. Mandić) Plavi krug, Beograd, 2008. 

GAETANO DONICETI (1797-1848)
Doniceti potiče iz siromašne porodice, ali je zahvaljujući svešteniku J. S. Majru (Johann Simon Mayr), koji mu je bio veoma naklonjen i pomogao mu u daljem školovanju i na počecima karijere, osnovno obrazovanje stekao u besplatnoj školi u Bergamu, gde je učio pevanje a zatim i čembalo, komponovanje, orgulje i druge instrumente (1806–1815). Zahvaljujući stipendiji koju mu je takođe obezbedio Majr, od 1815. do 1817. studira na Konzervatorijumu u Bolonji. Kad se vratio u Bergamo, najpre je dobio angažman u Veneciji (gde je njegova prva ozbiljna opera, Anri od Burgundije, izvedena u novembru 1818), a zatim u Rimu. Tu, u Pozorištu „Argentina“, Doniceti je 1822. doživeo prvi pravi uspeh, s operom Zoraida iz Granate, posle čega je angažovan u Napulju, gde je njegova opera Ciganka iste godine postigla takav uspeh da je izvođena godinu dana, i gde je neko vreme vodio dva pozorišta. Između 1824. i 1826, Doniceti je radio u Napulju, Palermu i Rimu. Trijumf opere Ana Bolen u Milanu (1830) označava preokret u njegovoj karijeri i donosi mu popularnost u inostranstvu. Ovenčan svetskom slavom, između 1838. i 1845. je radio u Parizu, Milanu i Rimu. Bio je oženjen operskom pevačicom Virdžinijom Vaseli koja je rodila troje dece, ali ni jedno nije preživelo. U svega dve godine, 1836. i 1837, izgubio je oba roditelja, kći, ženu i najmlađeg sina. Nekoliko godina kasnije i sam ozbiljno oboljeva, biva smešten na jednu kliniku u Francuskoj, a zatim u kuću svog prijatelja u Bergamu, gde je i umro. Krajem XIX veka njegovi posmrtni ostaci su premešteni u bergamsku Baziliku Santa Marija Mađore, blizu mesta gde počiva njegov učitelj i pokrovitelj Majr. Među velikanima italijanske romantičarske opere, Doniceti se istakao svojim darom za elegiju. Napisao je 68 pozorišnih opera, 3 oratorijuma, 28 kantata, 5 himni, 19 kvarteta, crkvenu muziku, kompozicije za orkestar, kao i mnogo pesama za jedan, dva i tri glasa. Danas se na repertoarima svetskih operskih kuća nalaze, kod publike veoma omiljena, njegova dela – Lučija od Lamermura, Ana Bolen, Don Paskvale, Ljubavni napitak.

DžON RAMSTER
Džon Ramster je reditelj, pisac i profesor. Rođen je na istoku Engleske, a studirao je istoriju na Kembridžu. Karijeru je započeo pre dvadeset godina kao asistent pokojnoj Kler Venebls. Izabran je za počasnog člana Kraljevske muzičke akademije, a u poslednjih osam godina radi kao profesor drame na Kraljevskoj operskoj akademiji. Predavao je na svim londonskim konzervatorijumima, kao stručnjak za podučavanje mladih umetnika. Režirao je mnoge predstave za Kraljevsku opersku akademiju, najviše baroknih i opera iz dvadesetog veka, uključujući i opere Britna, Mocarta, Kavalija i Hendla. Režirao je i za druge operske kuće, i to opere Ivica i Marica i Figarova ženidba za Opera teatar iz Irske, dok su produkcije za Operu Faber, Ljubavni napitak i Don Đovani, igrane u Portugaliji i Španiji. Režirao je britansku praizvedbu Makbeta Ernesta Bloka u londonskom Blumsberi teatru 2009. godine. U poslednje vreme postaje prepoznatljiv po svojim baroknim produkcijama, posle postavki Ariodante za Cambridgte Handel Opera Group i Il pastor fido za Hendl festival u Londonu. Opersku režiju je usavršio na prestižnom Glindeburn festivalu, kao i u Kraljevskoj operi i Kovent gardenu, asistirajući svetski poznatim rediteljima kao što su: Piter Selars, Debra Varner, Grejem Vik, Trevor Nan i Ser Piter Hol. Takođe je, kao mlad režiser, radio u londonskom Vest endu na mjuziklima i dramskim produkcijama. Džonov spisateljski opus obuhvata roman pod nazivom Zavodnik (Ladies’ Man) koji je preveden na sedam jezika; više scenarija za drame i komedije u produkciji Britanske televizije; libreto za ciklus pesama Pesme o autobiografiji engleskog kompozitora Semjuela Kvortermejna Smita (Samuel Quartermaine Smith) o Kraljici Elizabeti I.
Džon Ramster je oduševljen što će se njegov balkanski debi desiti baš sa produkcijom Lučije od Lamermura.

ZORICA MITEV VOJNOVIĆ
Na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu završava dva odseka: Opštu pedagogiju i Dirigovanje u klasi profesora Živojina Zdravkovića, te magistrira dirigovanje u klasi prof. Darinke Matić Marović. Za odlične rezultate na studijama dirigovanja nagrađena je Oktobarskom nagradom grada Beograda. Specijalizirala je opersko i orkestarsko dirigovanje na Akademiji u Pragu. U toku studija je vodila ženski hor „Eho“ KUD „D. Tucović“, sa kojim je nastupala u zemlji i inostranstvu. U Esenu (Nemačka) je snimila koncert za televiziju izvodeći dela jugoslovenskih kompozitora. Kao drugi dirigent Mešovitog hora „Krsmanović-Obilić“ i ženskog hora Collegium musicum, obišla je mnoge zemlje širom sveta (Italija, Nemačka, Francuska, Kina, Mongolija, Rusija, Grčka, Bugarska). Svoj operski debi imala je sa predstavom Travijata u Makedonskom narodnom teatru, gde i kasnije gostuje u više navrata. Kao dirigent u Operi Narodnog pozorišta u Beogradu radi na svim predstavama tekućeg repertoara, od 1989. Sa ansamblom Opere gostuje u zemlji i inostranstvu (Krf, Kipar). Kao gost, dirigovala je i ansamblu Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Pored pomenutih, radila je i sa: Muškim horom KUD „Nikola Tesla“, Mešovitim horom AKUD „Ivo Lola Ribar“, Operskim studijom Narodnog pozorišta, Beogradskom filharmonijom, simfonijskim orkestrima RTB-RTS, JA, RT Podgorica, Niškim simfonijskim orkestrom, te sa Zagrebačkom filharmonijom, Makedonskom filharmonijom, Međunarodnim simfonijskim orkestrom Muzičke omladine – Groznjan (Slovenija), Simfonijskim orkestrom iz Piska (Češka). Sarađivala je sa maestrima: Pretr, Enriko de Mori, Palombo, Svetlanov...
Svoju dirigentsku karijeru obogatila je pijanističkim nastupima sa solistima beogradske Opere. Nastupala je i kao čembalista, izvodeći Bahova dela. Kao stručni saradnik Muzičke redakcije TV Beograd, snimala je koncerte i operske predstave velikana domaće i svetske scene. Redovni je profesor na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, za predmet Operski studio.