Leteći Holanđanin
opera Riharda Vagnera

JEDRO – KAPIJA VREMENA
Kapetanska kuća mojih predaka po majci, na samoj obali mora u Boki Kotorskoj, još od mog najranijeg detinjstva uvek je za mene predstavljala nepresušan izvor priča. Ipak, najveći izazov dečačkoj mašti bile su uramljene slike jedrenjaka na kojima dominiraju jedra, napeta od siline vetra koji u njih udara, kao da samo čekaju pogodan trenutak da se otkinu i pridruže oblacima. Kao nekakve kapije koje pozivaju u prošle, sadašnje, buduće, paralelne ili, možda, vanvremenske tokove samog vremena. Taj prizor zaslepljujuće beline u kojoj se naziru dve siluete prvi mi se ukazao pri slušanju završnih taktova Vagnerove opere Leteći Holanđanin. Poželeo sam da publika vidi ogromno belo jedro koje se, izranjajući iz dubina, podiže uvis obasjano zaslepljujuće belim svetlom, a ispred tog džinovskog jedra koje je prekrilo svaku moguću realnost, dve pročišćene duše pronalaze jedna drugu da bi ostale konačno i zauvek sjedinjene. A onda sve utone u mrak. Tako sam ponudio zatvaranje dva kruga vizuelnih motiva koje sam započeo i razvijao tokom predstave – motiv lutanja (jedro) i motiv pročišćenja (nevestinski veo). Plameni jezici pakla nestaju pred zaslepljujućom belinom, a crni velovi tuge utapaju se u belinu odane neveste. Kroz to olujno vatreno more probija se i postaje sve veća silueta broda pocepanih jedara. Na vrhuncu zvučne napetosti siluetu broda smenjuje džinovska silueta Holanđanina. U jednom momentu se vide i Holanđanin u realnosti i njegov lutajući duh obavijen plamenovima. Tu su i senke njegovih prethodnih nesuđenih nevesta (okultno značenje broja šest samo podvlači značaj njihovog scenskog prisustva) sve u crnom, sa ugašenim svećama za venčanje u rukama. U drugom činu, čekajući svoje moreplovce, jedna grupa devojaka predano obrće preslice, druga krpi, a treća grupa podiže i rastresa bela platna koja podsećaju na oblake, na talasanje mora, ali i na beskrajna lutanja vodenim prostranstvima...
Vagner ima jednu indikaciju koja se protivi svakoj vrsti logike: „Na zidu u dubini scene visi portret čoveka bleda lica, crne brade, ogrnutog crnim ogrtačem...“ Nijedan sujeverni pomorac (a svi su sujeverni) ni za trenutak držao na zidu u kući portret bilo kakvog neznanca, a pogotovu ne portret lika koji nosi zlu kob. Stoga je moja Senta opsednuta čitanjem knjige u kojoj se, između ostalih, nalazi i legenda o letećem Holanđaninu, sa njegovim izmišljenim portretom, sa kojeg Senta ne skida pogled. Ona ovu priču uz treperavu svetlost sveće priča prestrašenim i sujevernim devojkama. No, izgovarajući magičnu formulu – „Joho-hoe!“ (čista kvarta naviše/čista kvinta naviše) – Senta nesvesno, kao kakvom mantrom, otvara vremenski portal i mi u istom vremenskom kontinuumu vidimo i „neveste u crnom“ iz nekog davnog paklenog bezdana i deveruše koje žive pun život trenutne realnosti. Kao da živi u oba paralelna toka vremena, Senta jedina percepira obe grupe žena koje se međusobno ne opažaju, pa se zahvaljuje deverušama na cveću, a od „nevesta u crnom“ uzima venčanicu. Ali, kada se u trećem činu u toku pijanke mornara u luci otvori kapija vremena, mora da zavlada haos. Zato od pojave uklete posade vreme počinje da se meri njihovom merom, pa kada oni normalnim hodom stupe na scenu, vreme živih se vidljivo usporava te su usporene i njihove kretnje i gestovi: svako ko ugleda ozloglašeni brod i njegovu posadu osuđen je na smrt! Ukleti mornari šire ogromnu ribarsku mrežu i prebacuju je preko živih mornara i, poput ribara ljudskih duša, odvlače ih u paklene dubine. Sve ovozemaljsko nestaje pod velikim jedrom koje izranja iz poda i svojom belinom i čistotom prekriva sve tuge, strahove, ljubavi, nade, radosti. Na onoj strani kapije vremena publika naslućuje sjedinjavanje dve pročišćene duše. Dva kruga vizuelnih motiva su zatvorena. Samo ovako jedro kazne može da postane oblak nade i iskupljenja, samo ovako dve siluete mogu da postanu simbol postojnosti. Po završetku ovako koncipirane predstave Leteći Holanđanin ostaje nam da se svako po svom izboru i prema prilici priseti nekog od Vagnerovih lajt-motiva kada se nađe pred ulazom u nekakav magičan svet u koji dospevamo prolazeći, kao i kroz teatarski portal, kroz nekakvu kapiju vremena, a da toga nismo ni svesni.

DEJAN MILADINOVIĆ
odlomci iz istoimenog eseja objavljenog u:
Zbornik radova VAGNEROV SPIS OPERA I DRAMA DANAS, Matica Srpska, Novi Sad, 2007.

PRESS CUT
„...Reditelj-scenograf Dejan Miladinović uspešno je uklonio svu preteranu scensku mašineriju uobičajenu za ovo delo. Upotrebljavajući samo veoma strmu kosinu, jedra, brodske konope i minimalnu rekvizitu kako bi detaljem označio specifičnu scenu, on se usredsredio na unutrašnju dramu likova. Bilo je tu mnogo izvanrednih vizuelnih efekata – slika Holanđaninove siluete na jedrima ili bljeskanje dragocenosti iz prepunog kovčega pred Dalandovim očima – sve vešto upotrebljeno da se ne takmiči sa dramom već da joj služi ...“
Opera Njuz, Njujork, Avgust 1998.

RI­HARD VAG­NER
Rođen je 22. maja 1813. u građanskoj porodici, kao Vilhelm Rihard Vagner. Hteo je da postane pesnik, ali kada je sa 16 godina video Betovenovu operu Fidelio, poželo je da bude kompozitor. Muzičko znanje stiče u Lajpcigu. Još 1831, dok je studirao muziku, osmislio je prvu operu, za koju je sam napisao i libreto, što će kasnije činiti celog života. U dvadesetoj je već vodio pozorište u Magdeburgu, potom je živeo i stvarao u Rigi i Parizu, gde počinje da se interesuje za levičarske pokrete. Seli se u Drezden, gde je 1849. učestvovao u „Majskom ustanku“, zbog čega je morao da napusti Nemačku. Vraća se tek 1864, naseljava u Bajrojtu kraj Minhena, gde je mogao da ostvari svoje vizije: daleko od kulturne scene velikih gradova – u zgradi koju je sam projektovao – publika će moći da se u potpunosti fokusira na proučavanje odnosa muzike i scenske radnje. Izgradnju ove jedinstvene opere, kao i vile koju je nazvao „Wahnfried“ (Mir od ludila), omogućio mu je kralj Ludvig koji postaje i ostaje njegov doživotni mecena. Za otvaranje svoje opere (Bayreuth Festspilhaus), Vagner je u avgustu 1876. organizovao četvorodnevni festival na kojem je premijerno prikazana njegova tetralogija Prsten Nibelunga. Festival se održava i danas i na njemu se izvode isključivo Vagnerova dela. Celog života je bežao od poveritelja i prevarenih muževa. Posle smrti prve supruge, Mine, živi u vanbračnoj vezi sa Kozimom, ćerkom Franca Lista (zbog čega List i Vagner nisu komunicirali godinama) a suprugom dirigenta Hansa fon Bilova, inače Vagnerovog prijatelja i jednog od njegovih najvatrenijih ljubitelja. Rođenje vanbračne ćerke Izolde izazvalo je takav skandal da su morali da napuste Minhen. Venčali su se tek avgusta 1870, pošto su dobili još dvoje vanbračne dece – Evu i Zigfrida. Zbog lošeg zdravstvenog stanja, odlazi u Veneciju gde i umire 13. februara 1883. godine, od srčanog udara. Sahranjen je u Bajrojtu. Vagner je bio svestrana ličnost – bavio se komponovanjem, dirigovanjem, pisanjem poezije i eseja, muzičkom kritikom. Bio je jedan od najobrazovanijih i najnačitanijih ljudi u Evropi 19. veka, preveo je svih 12 knjiga Homerove Ilijade, bio fasciniran delima Šekspira i srednjovekovnom književnošću, a kasnije su ga zanimali germansko-nordijski mitovi i dela Šopenhauera i Ničea. Ipak, najpoznatiji je kao reformator opere. Zalagao se za „sveukupnu umetnost“ (Gesamtkunstwerk), a operu naziva „muzičkom dramom“ i smatra je sintezom svih umetnosti: muzike, drame (književnosti) i likovne umetnosti. Najpoznatije opere: Majstori pevači, Loengrin, Holanđanin lutalica, Tanhojzer, Tristan i Izolda, Prsten Nibelunga (tetralogija: Rajnsko zlato, Valkira, Zigfrid, Sumrak bogova), Parsifal.

Pre­ma: www.ba­sta­bal­ka­na.com, www.za­ni­mlji­va­mu­zi­ka.com, http://ar­tie.rs/ma­ga­zin

DE­JAN SA­VIĆ
Istaknuti srpski umetnik, rođen 1957, diplomirao je dirigovanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a magistrirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 1993. je glavni dirigent a u dva navrata i direktor Opere i Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Bio je upravnik Nacionalnog teatra od 2005. do 2007, a od 2012. je ponovo na čelu ove kuće. Pored kontinuiranog angažmana u matičnoj kući, bio je umetnički direktor Niškog simfonijskog orkestra, kao i muzički rukovodilac Kamernog orkestra Pro Classica, Kamernog ansambla Pro Musica, Mešovitog hora „Braća Baruh“.Od renomiranih svetskih orkestara kojima je dirigovao izdvajamo više najvažnijih grčkih simfonijskih orkestara, uključujući one u Atini i Solunu a bio je i stalni gost-dirigent Simfonijskog orkestra Grčkog radija – ERT, kao i:  Blumingdejl simfonijski orkestar (Njujork); Veliki simfonijski orkestar Bugarskog nacionalnog radija i Državnu filharmoniju iz Rusea (Bugarska); Simfonijski i Kamerni orkestar Rumunskog nacionalnog radija u Bukureštu; Rajnsku filharmoniju i operski hor (Nemačka); Državnu opersko-baletsku kompaniju iz Krasnojarska (Sibir); Portugalski orkestar iz Algarvea, te brojne ansamble iz Italije – Polifoni hor „David Brunori“ i Filharmonijski orkestar regije Marke, Italijanski internacionalni orkestar i hor Pozorišta „Ventidio Baso“ iz Askoli Pićena, Simfonijski orkestar „Đoakino Rosini“ iz Pezara, Gradski hor iz Bitonta, Filharmoniju „Đuzepe Verdi“ iz Salerna, Kamerni orkestar Pulje u regionu Fođe... Ne treba zaboraviti ni Hor i Simfonijski orkestar RTS-a i Beogradsku filharmoniju. Nastupao i u operskim kućama Dablina (Irska), Atine i Soluna (Grčka), Strazbura (Francuska), Sofije (Bugarska), Osla (Norveška), Beča (Austrija), Bukurešta (Rumunija), Burgasa (Bugarska). Sa Narodnim pozorištem, ansamblima kojima rukovodi i samostalno, pored pomenutih zemalja gostovao je i u Izraelu, Holandiji, Švajcarskoj, Španiji, na Kipru... Njegovu domaću i internacionalnu karijeru čine i mnogi audio i video zapisi. Za svoja umetnička dostignuća primio je brojne nagrade i priznanja.

ANA ZO­RA­NA BRA­JO­VIĆ
Rođena je 1975. godine u Beogradu. Diplomirala je klavir na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Mirjane Šuice Babić i magistrirala dirigovanje u klasi maestra Jovana Šajnovića. Dobila je Oktobarsku nagradu za dostignuća u muzičkoj umetnosti 1995, kao najmlađi kandidat. Na takmičenju „Boris Hristov“ u Sofiji 2000, osvaja Prvu nagradu za izvođenje i korepeticiju. Za školsku 2003/04. dobija Fulbrajtovu stipendiju u okviru koje se usavršavala na Pibodi (Peabody) konzervatorijumu u Baltimoru, u klasi prof. Gustava Mejera. Od 1. oktobra 1994. je asistent dirigenta, a od 2000/01. stalni dirigent Opere i Baleta Narodnog pozorišta. Kao najmlađi dirigent koji je stao za pult Opere, 1995. je dirigovala Mocartovu Čarobnu frulu. Dirigovala je svetsku premijeru opere o Nikoli Tesli Ljubičasta vatra Džona Gibsona, 2006. Od 2007. do 2012. diriguje tekući repertoar u matičnoj kući, između ostalog i obnove opera Seviljski berberin (2010) i Bal pod maskama (2011). Rosinijevim Seviljskim berberinom je 24. novembra 2011. obeležila 20 godina umetničkog rada. Karijeru je započela 1991. kao pijanista, mnoštvom koncerata u Srbiji i inostranstvu. U Zadužbini „Ilije M. Kolarca“ je 1995. održala promenadni koncert u pratnji Simfonijskog orkestra RTS, kao pijanista i dirigent. Od tada je redovni gost ovog orkestra, sa kojim je 2003. (uz učešće Hora RTS) snimila CD sa svitom Aleksandra Kostića Deus Absconditus. Učestvovala je na koncertu Millenium Stage u Kenedi centru u Vašingtonu. U saradnji sa muzičarima Metropolitena, 2006. je učestvovala na Bruklinškom festivalu muzike u Njujorku. Radila je i u operskim kućama u Baltimoru i Vašingtonu. U saradnji sa Sarajevskom filharmonijom, dirigovala je Žizelu u Narodnom pozorištu u Sarajevu 2011.

DE­JAN MI­LA­DI­NO­VIĆ
Rođen je u Beogradu, u porodici operskih umetnika. Pozorišnu režiju je diplomirao 1971. predstavom Jelisavetini ljubavni jadi (Atelje 212), titulu magistra teatroloških nauka stekao 1976. na FDU u Beogradu, odbranivši tezu Razvoj operske režije u Beogradu i Novom Sadu od 1919. do 1975. godine. Bio je prvi reditelj Opere i Drame i umetnički direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, te umetnički savetnik za velike scenske projekte beogradskog Sava centra. U Operu Narodnog pozorišta u Beogradu dolazi 1978. kao reditelj, a 1997. postaje umetnički direktor. Od aprila 2005. je ponovo umetnički direktor Opere SNP, a od oktobra 2006. umetnički direktor Opere i teatra „Madlenianum“ u Zemunu. U sezoni 2012/13. je ponovo bio na čelu Opere Narodnog pozorišta. Bio je profesor (po pozivu) i umetnički direktor operskog pozorišta Medouz škole umetnosti na američkom SMU univerzitetu u Dalasu, vanredni profesor glume i operskog studija na FMU u Beogradu, te vanredni profesor glume i režije na Tornton školi muzike na USC u Los Anđelesu. Postavio je oko 160 predstava u profesionalnim pozorištima bivše SFRJ kao i u inostranstvu (SAD i Kanada). Sarađuje sa mnogim istaknutim kompozitorima, vrhunskim dirigentima i svetskim operskim zvezdama. Režirao je najveći broj praizvođenja muzičko-scenskih dela domaćih kompozitora. Pored režije, bavi se i pisanjem libreta (Moć vrline akademika Kuljerića, Prometej akademika Bručija, Mandragola akademika Jevtića – stihovi V. Miladinović, Veseli popovi banatski akademika Despića – stihovi V. Miladinović), komponovanjem muzike za dramske predstave i kreiranjem scenografija. Jedini je trostruki laureat nagrada za režiju internacionalnog žirija na jugoslovenskom festivalu kamerne opere i baleta – Anale u Osijeku. Dobitnik je i Zlatne medalje „Jovan Đorđević“ SNP-a, za izuzetna dostignuća na polju operske umetnosti (2006). Miladinović je „umetnik maštovitih, hrabrih i nekonvencionalnih rešenja. Režirao je brojne opere sa velikim uspehom. Publika i kritika uvek oduševljeno prihvataju njegove predstave zbog evidentnih teatarskih kvaliteta i modernog rediteljskog pristupa“ (Jugoslovenska enciklopedija muzike, Zagreb). Dr Radoslav Lazić piše: „...Josip Kulundžić, dr Branko Gavela, dr Erih Hecel, sve do Mladena Sabljića, Jovana Putnika i Dejana Miladinovića, utemeljili su moderni srpski operski teatar. Oni su pouzdano tvorci muzičkog srpskog operskog teatra XX veka i njegove estetike“ (Umetnost rediteljstva, Novi Sad).