Laža i paralaža
komedija Jovana Sterije Popovića

Ovo klasično delo srpske dramske književnosti priča o dva prevaranta koji dolaze u jednu kuću gde njihove izmišljotine bivaju prihvaćene kao istina, a oni se nadmeću ko će više i ubedljivije da laže. Iako je u centru zbivanja laž, a većina likova biva surovo obmanuta, reč je o lepršavoj komediji koja umnogome govori i o današnjem vremenu.

 „Story", Beograd, 28. mart 2006.

Kada izaberete glumce kao što su Milan Gutović (baron Golić), Nebojša Dugalić (Mita), Nataša Ninković (Jelica), Boris Komnenić (Marko), Mihailo Lađevac (Batić), Dobrila Ćirković (Marija), reditelj nema mnogo muke da oformi autentičan svet tridesetih godina devetnaestog veka, koji Sterija maestralno predstavlja (...)

 „Danas", Beograd, 3. april 2006.

JOVAN STERIJA POPOVIĆ
Rođen je leta gospodnjeg 1806, 1. januara, od oca trgovca, Cincarina, i majke Srpkinje, iz umetničke i izuzetno obrazovane porodice. Majčino nasleđe i slabo zdravlje ga još u ranoj mladosti odbijaju od očeve želje da ga odmeni u trgovačkom poslu i opredeljuju za nauku. Studije u Pešti mu omogućavaju visoko obrazovanje, ali i prvi kontakt sa  pozorištem, koje mu postaje i ostaje jedna od najvećih ljubavi i preokupacija. Tu piše i objavljuje prve pesme, a potom i tragedije. Po povratku u rodni Vršac, kao svršeni pravnik, postaje profesor latinskog jezika a potom advokat, i nastavlja živu književnu aktivnost. Prva komedija, Laža i paralaža (1830), pomogla mu je da prepozna u sebi komediografa. Dugogodišnja želja da dođe u Srbiju i pomogne svojim sunarodnicima u organizovanju svoje novostečene samouprave, ostvaruje se 1940, kada postaje profesor prirodnog prava na Liceju koji se tada nalazio u Kragujevcu. Tu odmah pomaže svom kolegi, takođe vojvođanskom Srbinu Atanasiju Nikoliću, da pokrene đačku pozorišnu družinu, a javlja mu se i ideja o osnivanju „učenog društva”. Sledeće godine, zajedno sa Licejem, dolazi u Beograd i tu se njegova kulturološka, sociološka i prosvetiteljska delatnost razgranava. Aktivno učestvuje u osnivanju najpre Teatra na Đumruku a potom i Teatra „Kod jelena”, poklanja im svoje tekstove, prevodi strane, pomaže pravno i administratvno, podučava glumce, piše kritike... Neumorno radi na unapređenju školstva, piše udžbenike, predlaže pravilnike, osniva fondove, pokreće „Prosvetne novine”, učestvuje u donošenju prvog prosvetnog zakona... Jedan je od najvatrenijih osnivača Društva srpske slovesnosti (Akademije nauka), bori se za uvođenje narodnog jezika u književni (ali ne onako radikalno kako je to tada pokušavao a kasnije i učinio Vuk Karadžić). Među prvima organizuje skupljanje i čuvanje važnih starina i jedan je od osnivača Narodnog muzeja. Dugo je na mestu načelnika u Popečiteljstvu prosveštenija (Ministarstvu prosvete)... i sve to za svega osam godina. Jer u vreme ustavobranitelja začela se, a kasnije, povratkom sa školovanja u inostranstvu prve generacije omladine iz Srbije, još više rasplamsala povika na „nemačkare” – Vojvođane koji su bili prvi obrazovani Srbi u Miloševoj Srbiji. Steriji je to smetalo, a nakupilo mu se i drugog čemera, te 1848. podnosi ostavku i vraća se u Vršac. Prilično razočaran, umoran i sve bolesniji, bavi se najviše spisateljskim radom. Gorka komedija Rodoljupci, po mnogima njegova najbolja, nastala je u ovom periodu, kao reakcija na sukob između Mađara i Srba u Vršcu, u toku mađarske bune protiv austrijske vlasti, 1848–49 . Upokojio se 26. februara 1856, ostavivši za sobom neizbrisive tragove u našoj kulturi. Tokom sto trideset sedam godina duge istorije Narodnog pozorišta igrano je osamnaest Sterijinih tekstova, i nekoliko tekstova o Steriji. Tokom prve tri decenije dvadesetog veka svake godine je proslavljan njegov rođendan, prikazivanjem „Sterijine večeri” koja je podrazumevala igranje jednog ili više naslova starog majstora. Među poslednjim Sterijinim nagradama koje je naša Kuća dobila, posebnim sjajem sijaju one dobijene za Kir Janju 1993. i Pokondirenu tikvu 1998.  

Jelica Stevanović