Krcko Oraščić
balet P. I. Čajkovskog
Na repertoaru
Velika scena, 12 децембар 2024, 19:00
Velika scena, 13 децембар 2024, 19:00
Velika scena, 17 децембар 2024, 19:00
Velika scena, 18 децембар 2024, 19:00
Velika scena, 21 децембар 2024, 19:00
Velika scena, 22 децембар 2024, 19:00
Velika scena, 25 децембар 2024, 19:00
Velika scena, 26 децембар 2024, 19:00
Velika scena, 29 децембар 2024, 13:00
BALET ZA CARA
Nakon velikog uspeha baleta Uspavana lepotica, direktor Imperatorskih pozorišta u Rusiji naručuje od Čajkovskog celovečernji program koji će se sastojati od baleta Krcko Oraščić i opere Jolanta. Detaljni scenario za balet dao je koreograf Marijus Petipa, kao što je to već bila praksa i sa prethodna dva baleta, Labudovim jezerom i Uspavanom lepoticom. Kao osnova za libreto uzeta je priča Aleksandra Dime, Priča o Krcku Oraščiću, koja je zapravo adaptacija originalne bajke E.T.A. Hofmana, Krcko Oraščić i Kralj miševa iz 1819. godine. Glavna junakinja Maša (u originalu Mari, ili Klara u drugim koreografskim verzijama), spoznaje klasičnu borbu dobra i zla, kao pokretače fantastičnih događaja i šarenolikih dečjih emocija. Dvojnost muških karaktera, Kralja miševa i Droselmajera, nasuprot drvenom lutku Krcku Oraščiću i Princu iz bajke, kao tama i svetlost, iskazuje njenu želju za srećnom ljubavlju i sigurnošću koju pruža čarobna prinčeva lađa. U snu devojčice, banalni prostor njene sobe se pretvara u bojno polje ili ambijente dalekih i egzotičnih zemalja. Već na samom početku rada, u leto 1892, Petipa se razboleo i veliki deo posla je preuzeo njegov pomoćnik Lav Ivanov, koji vodi probe sa ansamblom i vrši određena prilagođavanja koreografije: poput samog kompozitora, i on je morao pratiti dosledno precizna uputstva i režiju koreografa. Ipak, Ivanov je svoj talenat pokazao u Valceru pahuljica iz Krcka Oraščića, a koji će potvrditi sa velikim uspehom u postavci drugog čina Labudovog jezera. Krcko Oraščić je prvi put izveden u pozorištu Marijinski u Sankt Peterburgu 18. decembra 1892, u prisustvu ruskog cara Aleksandra III. Balet je bio dobro prihvaćen od strane publike, dok su kritičari primetili da su „akcione scene, pogotovo bitka miševa i vojnika, delovale slabo i dosadno...“ Nasuprot njima, velike scene sa ansamblom vrlo su dobro ocenjene: „apstraktne ali lirske konstrukcije, uz muziku velike snage, tako postavljene, nose oznaku talenta Lava Ivanova“. Sam Čajkovski nije previše voleo pisanje baletske muzike. Njegova umetnička fantazija je u baletima bila dosta ograničena zadatim tempima, formama i trajanjima. Pišući svom bratu o ovom delu, posebno o muzici za drugi čin, pitao se „Kako načiniti muziku za ovu Šećerlemu (Confiturembourg)?“. Međutim, muzika ovog trećeg i poslednjeg baleta Čajkovskog, doživeće enormni uspeh i njegova popularnost će vremenom biti sve veća, posebno u Americi. Žorž Balanšin, koji se i sam bavio veoma uspešno ovim baletom, rekao je: „Iako u Krcku Oraščiću dominira muzika slovenskog duha, podjednako su zastupljeni motivi drugog karaktera... poput starog nemačkog Plesa dedova (Grossfatertanz) i uvertire koja pokazuje koliko je poštovao Mocarta. Marš u prvom činu takođe je napisan u mocartijanskom stilu. Sve u Krcku Oraščiću izgrađeno je na jedan fini, rekao bih 'bečki' način. U Santk Peterburgu se nekad uživalo u bečkim kolačima a Krcko Oraščić je poput njih! Stravinski je naročito ludovao za Kineskom igrom, gde Čajkovski prvo koristi mali orkestar a potom ne menjajući jačinu zvuka neprimetno dodaje pun sastav velikog orkestra.“ Ovaj ruski balet prvi put je u Evropi predstavio Sergej Djagiljev sa svojom kompanijom Les Ballets Russes u njihovim prvim sezonama u Parizu 1909. Vasilij Vajnonen u Teatru Kirov (Marijinski) 1934. postavlja novu verziju, koja zamenjuje do tada izvođenu verziju Gorskog i Lopuhova iz 1919. i 1929. Vilu Šećera spaja u lik Maše, koju je igrala čuvena Galina Ulanova, a borbi miševa i vojnika daje filmski zaplet. Nikola Segejev, nekadašnji koreograf iz Marijinskog teatra, 1934. prenosi prema originalnim zapisima staru verziju Petipa-Ivanov u londonskom Vik teatru, sa Alisijom Markovom u glavnoj ženskoj ulozi. Tek nakon postavke Balanšina u Americi, za New York City Ballet 1954, može se reći da ovaj balet stiče svetsku slavu. U Narodnom pozorištu u Beogradu je svita iz Krcka Oraščića, pod naslovom Rskalo, postavljena kao prvi samostalni balet 1923. u koreografiji začetnice baleta u Srbiji, Jelene Poljakove, primabalerine Marijinskog teatra u Sankt Peterburgu. Kasniju verziju je postavila Margarita Froman 1937, dok je premijere Krcka Oraščića iz 1978. i 1983. potpisao Žarko Prebil.
Miloš Dujaković
PETAR ILIČ ČAJKOVSKI (1840–1893)
Ne zna se čemu se treba više diviti kod Čajkovskog: simfonijskoj vrednosti njegovih baleta, njihovim igračkim kvalitetima ili snazi izraza i emocije. To su prave igračke drame.
Serž Lifar
Dok je u operi tražio živu, realnu dramatiku i psihološku istinu, Čajkovski je smatrao da oblast baleta predstavlja fantastika bajke. U tom smislu Čajkovski prati liniju romantičnog baleta koji se zasniva na obilnim fantastičnim scenama i teatarsko-živopisnim efektima. Zajedno s tim, on je duboko stvaralački zahvatio problematiku baleta i reformirao tradicionalne osnove ovog žanra. Razvoj stilskih osobenosti romantičnog baleta usavršio se kod Čajkovskog po dvema glavnim linijama. Prvo, čisto koreografski princip dobio je kod Čajkovskog izvanrednu gipkost i karakterističnu raznovrsnost. Čajkovski obnavlja poznate vrste igara, dajući im neobičnu svežinu i bogatstvo ritmike i muzičke plastičnosti, i u isti mah pokazuje veliki smisao u pronalaženju specifičnih oblika igračkih pokreta uslovljenih karakterističnim scenskim zadacima. U tom smislu on koristi dostignuća savremenog francuskog baleta, naročito Deliba, koga je tako visoko cenio. Druga novina koju je Čajkovski uneo u oblast baletske muzike sastoji se u širokom razvijanju elemenata simfonijske pantomime. Čajkovski je pokazao put simfonizacije baleta kojim su u ruskoj muzici pošli Glazunov i Stravinski, a u francuskoj Ravel i njegovi sledbenici. Čajkovski je verovatno najpoznatiji po svojim baletima koje je komponovao u zrelijoj umetničkoj fazi, i upravo je njima stekao najveću slavu i priznanje savremenika:
1872 – Labudovo jezero (op. 20) je njegov prvi balet, u početku izvođen sa izvesnim nedostacima koje će autor kasnije ispraviti. Prvi put je izveden u Boljšom teatru u Moskvi.
1890 – Uspavana lepotica (op. 66) je prvi put izvedena u Marijinskom teatru u Sankt Peterburgu. Sam Čajkovski je smatrao ovaj balet svojim najboljim delom.
1892 – Krcko Oraščić (op. 71) je bio naručen od Čajkovskog, uz uslov da komponuje prema strogim uputstvima koja mu je dao koreograf Marijus Petipa.
KONSTANTIN KOSTJUKOV
Po okončanju baletskog školovanja u Kijevu (SSSR) angažovan je u Baletu Nacionalnog teatra „Ševčenko“, gde već 1987. dobija zvanje prvaka baleta. Od 1991. je angažovan kao prvak baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Diplomirao je na Međunarodnom pozorišnom institutu Ukrajine u Kijevu 2001. godine, kao pedagog i koreograf. U Beogradu je sa velikim uspehom odigrao brojne prve uloge u predstavama: Don Kihot (V.Logunov), Labudovo jezero (D.Parlić), Žizela (L.Lavrovski), Samson i Dalila (L.Pilipenko), Uspavana lepotica (V.Logunov), Vaskrsenje (L.Pilipenko), Karmen (V.Logunov), Dama s kamelijama (L.Pilipenko), Šeherezada (L.Pilipenko), Bahčisarajska fontana (R.Kljavin), Žena (L.Pilipenko), Posvećenje proleća (D.Sajfert), Vukovi (D.Sajfert), Jesenji pljusak (V.Logunov), Slike (L.Pilipenko), Romeo i Julija (A.Šekera), Dr Džekil i mister Hajd (V.Logunov), Pesnik Čajkovski (L.Pilipenko), Odisej (L. Lambrou), Kraljica Margo (K. Simić), Jesenje cveće (M.K. Pjetragala), Nečista krv (L. Pilipenko), Isidora (J.Šantić – na BITEF-u 1992). Ostvario je veliki broj uloga kao gost – u Novom Sadu: Grk Zorba (K.Simić), Karmen svita (V.Logunov), Majerling (K.Simić); u Skoplju: Šubert (T.Šiling), Makedonska povest (O.Milosavljeva), Labudovo jezero (E.Aksionova), Krcko Oraščić (M.Krapivin), Silan umire dva puta (J.Slaneva-Hadžimanova), Don Kihot (V.Budarin), Žizela (R.M.Bot); u Kamernoj operi „Madlenianum“: Orfej u podzemlju (K.Simić), Nižinski – zlatna ptica (K.Simić), Putnik (V.Logunov). Kao asistent koreografa radio je na baletima Vukovi Ditmara Sajferta i Romeo i Julija Anatolija Šekere. Ostvario je veliki broj gostovanja u inostranstvu na značajnim festivalima: Bosna i Hercegovina, Makedonija, Hrvatska, Kipar, Slovenija, Grčka, Španija, Kolumbija, Meksiko, Kanada, Nemačka, Švajcarska, Francuska, Kuba, Japan, Portugalija, Rusija, SAD, Bugarska, Rumunija, Mađarska, Italija, Liban, Kina…
Među brojnim nagradama ostvarenim u bogatoj karijeri Kostjukova su i: Druga nagrada na II baletskom takmičenju Ukrajine 1987, Prva nagrada na IV svetskom takmičenju baletskih parova Osaka – Japan 1991, Nagrada Narodnog pozorišta u Beogradu (Princ Zigfrid u Labudovom jezeru 1991; Bazil u Don Kihotu 1992; Gospodar u Šeherezadi 1994), Oktobarska nagrada 1994, Nagrada Saveznog ministarstva kulture za umetnički doprinos 1995, Nagrada „Davidof“ za savremeni pozorišni izraz za sezonu 1998/99. (Vukovi i Posvećenje proleća), „Zoranov brk“ u Zaječaru 2002. (Orfej u podzemlju), „Zlatni beočug“ KPZ Beograd za trajni doprinos kulturi (2003), Nagrada „Anatolij Šekera“ Međunarodnog pozorišnog instituta Ukrajine 2002, Vukova nagrada 2007. Od novembra 2004. do 2011. godine je direktor, a od novembra 2012. je v.d. direktora Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu.
ĐORĐE PAVLOVIĆ
Rođen u Loznici 1965. Studije dirigovanja kao i poslediplomske studije završio je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi prof. Jovana Šajnovića. U operi Narodnog pozorišta radi od 1992, gde diriguje opere Slepi miš, Seviljski berberin, Trubadur, Travijata, Rigoleto, Atila, Nabuko, Don Karlos, Aida, Adrijana Lekuvrer, Boemi, Evgenije Onjegin, i balete Uspavana lepotica, Ukroćena goropad, Bajadera. Sa Horom Opere, u periodu od 2000–2006, Pavlović premijerno izvodi tri obimna dela, Nebesna liturgija, Liturgija Sv. Jovana Zlatoustog i Praznično večernje, Svetislava Božića. Pored rada na operskom repertoaru, aktivan je i u koncertnoj delatnosti, u našoj sredini i u inostranstvu, gde je veoma zapažen i u promovisanju srpske muzike. Od nastupa u inostranstvu mogu se izdvojiti oni sa orkestrom Ukrajinskog radija na Kiev Music Fest-u, kao i sa orkestrom Oxfordphilomusica, na koncertu u Regent Hall-u u Londonu. Stalni je gost dirigent Državnog simfonijskog orkestra iz Zaporožja, sa kojim je pored velikog broja koncerata snimio i jedan CD. Od maja 2006. radi na mestu šefa dirigenta Filharmonije mladih „Borislav Pašćan“, sa kojom je ostvario veliki broj koncerata i osvojio priznanje „Zlatna plaketa Kolarčeve zadužbine“ povodom 130 godina postojanja ove institucije kulture (2008), kao i „Zlatni beočug“ Kulturno prosvetne zajednice, za trajni doprinos kulturi (2009). Pripada generaciji srpskih dirigenata koji svoje duhovno i umetničko stasavanje grade na neiscrpnom izvoru nacionalne muzike dograđujući svoj repertoar delima duhovno srodnih muzičkih kultura.
Premijerno izvođenje
Premijera 18. marta 2014.
Velika scena
Balet u dva čina
Libreto M. Petipa prema priči E.T.A.Hofmana i adaptaciji A. Dime
Muzika Petar Ilič Čajkovski
Koreografija Konstantin Kostjukov
nova koreografska verzija prema M. Petipa i L. Ivanovu
Dekor i kostimi Angelina Atlagić
Dirigent Đorđe Pavlović
Premijerna podela:
Krcko Oraščić Jovica Begojev
Maša Bojana Žegarac
Gospodin Droselmajer Dejan Kolarov
I ČIN/
Fric Miloš Kecman
Gospodin Stolbaum Goran Stanić
Gospođa Stolbaum Olga Olćan
Devojčice Margareta Bata, Tamara Silađi, Maša Tadić, Lidija Pavlović, Tatjana Tatić, Margarita Čeromuhina
Dečaci Dušan Milosavljević, Stefano Peskjuli, Čedomir Radonjić, Maks Robertson, Marina Miletić Valentina Đurašin
Roditelji Ivana Veselinović, Iva Ignjatović, Ivana Savić Jaćić, Nada Stamatović, Tijana Šebez, Verica Stanojević, Igor Gut, Tejlor Klou, Balint Raušer, Branko Sarić, Filip Tunstal, Igor Čupković
Sobarice Kristina Nikolovski, Dejana Zlatanovski
Droselamjerove mehaničke lutke
Arlekin Kento Terašita
Kolumbina Ivana Komarić
Saracen Kengo Nišioka
Kralj Miševa Milan Rus
Miševi Igor Karakaš, Aleksa Jelić, Dušan Milosavljević, Vladimir Panajotović, Stefano Peskjuli, Čedomir Radonjić, Maks Robertson, Kento Terašita
Vojnici Mihajlo Stefanović, Igor Gut, Tejlor Klou, Lojd Peči, Balint Raušer, Branko Sarić, Filip Tunstal, Igor Čupković
Pahuljice Margareta Bata, Jovana Volf, Dragana Vujičić, Smiljana Stokić, Milja Đurić, Iva Ignjatović, Nelka Lazović, Jovana Nestorovska, Sanja Ninković, Maša Tadić, Ada Raspor, Ivana Savić Jaćić, Olja Đukić, Valentina Đurašin, Tamara Silađi, Tatjana Tatić
Anđeli članovi dečijeg hora rts-a
II ČIN /
Paževi Igor Gut, Branko Sarić, Filip Tunstal, Igor Čupković
Španska igra Milica Jević, Balint Raušer
Arapska igra Olga Olćan, Ines Ivković, Olja Đukić
Kineska igra Sanja Ninković, Kengo Nišioka, Kento Terašita
Ruska igra Tamara Ivanović, Tejlor Klou
Francuska igra – pastorala Jovana Nestorovska, Milja Đurić, Nelka Lazović, Tamara Silađi
Valcer cveća Margareta Bata, Jovana Volf, Dragana Vujičić, Iva Ignjatović, Dejan Zlatanovski, Smiljana Stokić, Margarita Čeromuhina, Tatjana Tatić, Mihajlo Stefanović, Željko Grozdanović, Igor Gut, Lojd Peči, Maks Robertson, Branko Sarić, Filip Tunstal, Igor Čupković
Dete Katarina Tričković
SUDELUJE ORKESTAR NARODNOG POZORIŠTA
V.d. Direktora Baleta Konstantin Kostjukov
Pomoćnik direktora Baleta Miloš Dujaković
Organizatori Brankica Knežević, Gojko Davidović
Repetitor baleta Marija Vještica
Koncertmajstor Edit Makedonska
Korepetitor Elena Koltiga
Kostimograf-realizator Snežana Peši Rajić
Scenograf-realizator Magdalena Vlajić
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor šminke Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Tihomir Savić
Inspicijenti Brankica Pljaskić, Ana Milićević