Hasanaginica
opera Rastislava Kambaskovića

NA NEPOZNATOM KOPNU
Hasanaginica je dosad dva puta postavljana na neku od scena Narodnog pozorišta: u maju 1974. i u decembru 2001. godine. Ni na pamet mi nije padalo da će se treći put pojaviti kao opera. Kada mi je, pre mnogo godina, kompozitor Rastislav Kambasković rekao da po mojoj drami želi da napiše operu, i kad je za to tražio moju saglasnost, bio sam više nego iznenađen. Tu dramu nisam pisao kao predložak za muzičku obradu. Jedina muzika koju sam u tom tekstu čuo bila je muzika samog jezika. Tačnije, muzika živog dramskog jezika zasnovanog na kolokvijalnom govoru. Prisećam se da je Ezra Paund, kad je u pitanju poezija, smatrao dovoljnim što reči imaju svoju sopstvenu muziku, i da nije odobravao (on za to upotrebljava mnogo težu reč) da se tome dodaje – kako on to zove – „kompozitorska muzika“. Bio sam iznenađen što neko veruje da se ti stihovi, pisani da budu govoreni, da budu razgovor, svađa i rasprava, mogu i pevati. Uprkos tome, Kambaskoviću saglasnost nisam uskratio, i on je na tom poslu, kojem se nije video kraj, radio godinama. Sećam se da on nije imao nameru da koristi samo moju ideju, na osnovu koje će pisati svoj libreto, nego da će moj tekst koristiti neposredno i doslovno. Podrazumevalo se da će morati da napravi velika skraćenja – kad bi se cela moja drama pevala, to bi trajalo kao pet ili šest operskih predstava. Moj jedini uslov je bio da se onom što od mog teksta bude upotrebljeno ništa ne dopisuje. Tokom svih onih dugih godina, koliko je trajalo pisanje muzike, sa Kambaskovićem sam se čuo nekoliko puta. Nekad mi je telefonirao da kaže s kakvim se problemima muči, nekad da sa mnom podeli radost zbog onoga što mu se čini da je dobro napisao. Konačno, sijajući, jednog dana mi je javio da je opera gotova! Pošto je opera bila napisana, preostao je onaj teži i duži deo posla: njeno putovanje do scene trajalo je, ako se ne varam, punih osam godina. Konačno je osvanuo i dan premijere. Od Kambaskovićeve opere dosad nisam čuo ništa, i premijeru očekujem kao da treba da se iskrcam na nepoznato kopno. Kad gledam neku od svojih pozorišnih predstava, ja sam svi glumci, igram sve uloge. Iako sam ovde u drugačijoj poziciji – sve privilegije, pa i privilegija da ima tremu, pripadaju Kambaskoviću – kad budem gledao i slušao njegovu operu, biću svi pevači, i solisti i horisti, biću svi muzičari, biću ceo baletski ansambl. Biću svi oni, s nadom da će im to, na neki nevidljiv način, pomoći da svoj veliki rad krunišu zasluženim uspehom.

Ljubomir Simović

RASTISLAV KAMBASKOVIĆ - kompozitor
Rođen je 1939. godine u Prokuplju. Diplomirao je i magistrirao na odseku za kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Vasilija Mokranjca i Predraga Miloševića, a usavršavao se u Kelnu i Rimu.  Bio je urednik za studijsko snimanje kamerne i vokalnoinstrumentalne muzike (1964–1988), rukovodilac Simfonijskog orkestra RTB (1970–1976), profesor harmonije i analize muzičkog dela na Katedri za teorijske predmete FMU (od 1988), šef Katedre za teorijske predmete od (1992–1998), prodekan za nastavu (1998–2002), v. d. Dekan FMU (2002). Njegov opus čine: solo instrumentalna dela (Sonata in G za violinu i klavir, Tri stiha Nade Šerban za sopran i kontrabas, Sonata za dve violine, Šest preludijuma za klavir); kamerna muzika (Ozbiljne varijacije za flautu i gudački orkestar, Kvintet drvenih duvačkih instrumenata, Klavirski trio, Kumb – kvintet limenih duvačkih instrumenata, Skice sa Peštera za četrnaest flauta, Vatra sa Vračara – sonata za četiri harfe, Lamentozo za Jefimiju za vilonočelo i gudački orkestar); orkestarska i vokalnosimfonijska muzika (Movemento Simphonico za simfonijski orkestar trojnog sastava, Fluidi – koreografska simfonija za veliki simfonijski orkestar, Balkanski rekvijem za sopran, bariton, dečji i mešoviti hor i veliki simfonijski orkestar); vokalna muzika (Lamento za sopran i pet trombona, Dečje pesme, Ciganske pesme za sopran i nonet /duvački kvintet i gudački kvartet/, Pet pesama za bariton i klavir); horska muzika (Gospa – madrigal za osmoglasni mešoviti hor, Jesen za četvoroglasni mešoviti hor, duhovna muzika Tebe pojem, Gospodi Vozvah, Da ispravitsja, Angel vopijaše); opersko delo Hasanaginica. Dobitnik je brojnih nagrada: četiri nagrade Udruženja kompozitora Srbije, BEMUS-ove nagrade i nagrade Radio televizije Beograd. Po rečima profesora Vlastimira Peričića „Rastislav Kambasković teži muzičkom izrazu koji će biti savremen, ali u isti mah komunikativan, smeo pa i rezak u zvuku, ali jasan i pregledan u oblikovanju, pre svega – izražajno doživljen, sposoban da odzvoni u adekvatnom slušaočevom doživljaju“.

IVANA DRAGUTINOVIĆ MARIČIĆ  - reditelj
Završila je srednju muzičku školu, klavirski odsek i matematičku gimnaziju. Diplomirala je na odseku operske režije na BK Akademiji u klasi prof. Mladena Sabljića i prof. Gordana Dragovića. Od 1998. godine radi kao asistent reditelja u Narodnom pozorištu i u Kamernoj operi Madlenianum a od decembra 2003. radi kao reditelj Opere Narodnog pozorišta. Režije: Trubadur Đ. Verdija na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, Figarova ženidba – varijacija V. A. Mocarta i Tajni brak Domenika Čimaroze (zajedno sa rediteljem Radoslavom Zlatanom Dorićem), na Sceni „Raša Plaović“. Režirala je predstavu „Vek Politike", povodom proslave 100 godina postojanja novinske kuće „Politika“ (2004). Obnovila je originalnu režiju Mladena Sabljića predstave Don Karlos Đ. Verdija i adaptirala predstavu Saloma R. Štrausa (u originalnoj režiji Bruna Klimeka iz Nemačke), sa kojom je operski ansambl Narodnog pozorišta ostvario izuzetno uspešno gostovanje u italijanskim gradovima Raveni i Rovigu. Gostovala je u Portugaliji sa predstavom Don Đovani specijalno pripremljenom i režiranom za letnji festival u Silvešu, 2009. Stalni je saradnik Operskog studija Narodnog pozorišta. Kao reditelj i pomoćnik reditelja, sarađivala je sa značajnim umetnicima iz zemlje i inostranstva i to na predstavama: Veštice iz Salema, Atila, Madam Baterflaj, Pepeljuga, Ivica i Marica, Čarobna frula, Verter, Ljubavni napitak, Slepi miš, Pajaci, Kavalerija rustikana, Đani Skiki, Ljubičasta vatra, Karmen, Italijanka u Alžiru, Nabuko, Boemi, Rigoleto, Toska, Aida i mnoge druge, a u Madlenianumu Nasilje nad Lukrecijom, Mudrica, Dve udovice i Tako čine sve. Od januara 2009. godine, radi i kao profesor Operskog studija na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu.

REČ REDITELjA

„Blago onima koji sanjaju, njima nikada
ne možeš sve da oduzmeš“... šapnula mi je jedne noći u snu.
Početak i kraj predstave su nastali iz tog šapata...
Gledala sam očima Hasanaginice, sanjala ono što je ona sanjala i
pokušala da priču ispričam iz njenog ugla...
Zakoni nepravde, vladali su i vladaće na zemlji.
Ako su joj sve na svetu oduzeli, nisu joj oduzeli
mogućnost da sanja o svojoj ljubavi, o sreći,
o nedostižnom.

Ivana Dragutinović Maričić

MLADEN JAGUŠT, dirigent
Rođen je 10. decembra 1924. godine u Sunji. Muzičke studije je završio u Zagrebu, na Muzičkoj akademiji, gde je u junu 1949. završio Odsek za dirigovanje, u klasi nemačkog dirigenta Fridriha Cauna, tadašnjeg prvog dirigenta Zagrebačke filharmonije. U jesen 1949. dobija mesto dirigenta Hora i Orkestra Radio-Zagreba. Godine 1952. angažovan je u zagrebačkoj Operi kao korepetitor i dirigent, a 1956. prelazi u Beograd i preuzima mesto dirigenta Hora i Orkestra Umetničkog ansambla Doma JNA. Od 1965. do 1970. deluje kao prvi dirigent i direktor Opere, Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Potom sledi izuzetno bogata i plodna delatnost na čelu Hora i Simfonijskog orkestra RTV Beograd, gde ostaje sve do odlaska u penziju, 1984. Od 1975. je redovni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu, u svojstvu dirigenta studentskog hora i simfonijskog orkestra. Nastupao je samostalno, ili na čelu ansambala koje je vodio, u svim muzičkim centrima i mnogim drugim gradovima bivše Jugoslavije, kao i na svim značajnim festivalima, kao što su BEMUS, NOMUS, Dubrovačke letnje igre, Ohridsko leto, Mokranjčevi dani, Operski bijenale u Ljubljani itd. Brojna su i njegova gostovanja u inostranstvu: Austrija, Belgija, Bugarska, Češka, Mađarska, Italija, Engleska, Kanada, Nemačka, Kuba, Poljska, Rusija, Ukrajina, Turska, Švajcarska, Rumunija. Jaguštova dugogodišnja plodna karijera obuhvata impozantan repertoar dela svih oblika kolektivnog muzičkog izražavanja iz svih stilskih epoha (horska a capella muzika, kamerna,  simfonijska, vokalno-instrumentalna dela, opere i baleti). Impozantan je broj dela autora a capella muzike XX veka koja je izvodio i od kojih je neke snimio i objavio na nosačima zvuka (veliki izdavački poduhvat celokupnih dela Stevana Mokranjca, Hristića i Tajčevića). Mnoga simfonijska dela domaćih autora, Jagušt je po prvi put izveo za potrebe RTV Beograd i PGP-a (u ukupnom trajanju od preko 2 000 minuta), a snimio je i sva simfonijska dela autora kao što su Aleksandar Obradović, Milan Ristić, Stanojlo Rajičić, Vasilije Mokranjac, Ljubica Marić...
Tokom muzičke karijere koja traje već 66 godina, Mladen Jagušt je dobio veliki broj laskavih kritika u domaćoj i u stranoj štampi, kao i stručnih i javnih priznanja: u više navrata na „Nedelji jugoslovenskog radija“ u Ohridu, njegove prezentacije i interpretacije proglašavane su najboljima; na Operskom bijenalu u Ljubljani, njegova interpretacija Veredijeve opere Nabuko proglašena je najboljim ostvarenjem; dobio je Nagradu Udruženja muzičkih umetnika Srbije, Zlatnu plaketu Saveza kompozitora Jugoslavije, Zlatnu plaketu Udruženja kompozitora Srbije. Tu su još: Oktobarska nagrada grada Beograda, Oktobarska nagrada Novog Sada, Vukova nagrada, Nagrada za životno delo Udruženja muzičkih umetnika Srbije, Nagrada za životno delo Univerziteta u Novom Sadu.