Godine vrana

O predstavi
Beograd 1917. i 1918.godine. Dunav je zaledio i rat već traje. Toliko nedaća, da pošast u vidu nebrojivosti vrana samo upotpunjuje biblijske okolnosti. Za razliku od Sartrovih "Muva", vrane ne opominju, one su više od simbola. Vrane su ravnopravni građani Beograda i svedoci su dogaćaja. 
Bile su to godine neočekivanih prijateljstava, profitera, tihih sahrana, vešanja, grejanja na parket, dvoboja, prekog suda što -pravnog što društvenog i da bile su to godine željne ljubavi. Godine kad intelekt gubi vrednost pregažen potrebnostima uličnog pukog snalaženja. Iz takvih istorijskih okolnosti rađaju se najiskrenije ljudske priče, u kojima je ljubav nemoguće poreći i u kojima takva čista i iskrena emocija mora da boli. 

Danka Sekulović

Reč dramaturga
Istorija koja se preselila u dramu, drama koja je postalo roman, bestseler, i koja se sada ostvarila kao predstava. Baš toliko je ova priča želela da se ispriča, toliko da joj ni jedan umetnički oblik nije ništa oduzeo - već ju je svaki novi oblik dodatno obogatio. 
Ovo je priča o sudbini Beograda tokom prvih godina slobode nakon Prvog svetskog rata. Priča o ljubavi kojoj se ne možemo odupreti i koja je naravno zabranjena. O vremenima kad je grešno voleti, i kad nas samo ljubav može zagrejati. 
Dok dramatis persone suočene sa nezapamćenom hladnoćom pokušavaju da prezime ogrevom na knjige, njihove sudbine nas još jednom uče kako je to živeti i preživeti svetski rat. 
Iako se danas više životom ne brani čast, i izlasci na dvoboj deo su prošlosti, vrednosti za koje smo se juče i danas borili deluju tek samo kao slabi trag u poređenju sa nekadašnjim borbama za opstanak, borbama za svaki zalogaj ili lek. 
Poput učiteljice koja ne odustaje od svojih učenika, ova istorijska priča upozorava i podseća na sve žrtve koje rat donosi, i to u nesrećnom trenutku dok nam preti Treći svetski rat. 
Često je "Velika drama" Siniše Kovačevića opisivana kao najambicioznije delo ovog autora. Toj tvrdnji moramo dodati sintaksu DO SAD! Jer "Godina vrana" bez ustručavanja ili lažne skromnosti pretenduje da preuzme taj opis. Prepuna istorijskih fakata, uklopljenih u lirične motive ova drama je i više od velike, to je delo koje nas vodi i kroz događaje koji su vremenski u prošlosti u odnosu na radnju, dok nesumnjivo slute na nedaće koje će se tek dogoditi, tj koje će tek postati deo naše prebogate istorije. 

SINI­ŠA KOVA­ČE­VIĆ­
Rođen je 30. maja 1954. u Srem­skoj Mitro­vi­ci, gde je zavr­šio osnov­nu ško­lu i gim­na­zi­ju. Diplo­mi­rao je dra­ma­tur­gi­ju na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du. Piše i reži­ra za pozo­ri­šte, film, radio i tele­vi­zi­ju.
Napi­sao je pozo­ri­šne dra­me: Posled­nja ruka pred faj­ront, Novo je doba, Kra­lje­vić Mar­ko, Sve­ti Sava, Ravi, Đene­ral Milan Nedić, Janez, Hotel Evro­pa, Baj­ka o češlju i vio­li­ni, Sle­pač­ka aka­de­mi­ja, Virus, Čar­dak ni na nebu ni na zemlji, Zeč­ji nasip, Srp­ska dra­ma, Veli­ka dra­ma, Naj­lon i svi­la, Čude­sni, i narav­no Uči­te­lji­ca koja će biti izvo­đe­na pod nazi­vom Godi­ne vra­na.
Autor je dva­de­set radio dra­ma izve­de­nih na jugo­slo­ven­skim, ruskim i nemač­kim radio sta­ni­ca­ma. Tele­vi­zij­ske dra­me Mala šala, Sve­ča­na oba­ve­za i Vera Hof­ma­no­va uvr­šte­ne su u „Anto­lo­gi­ju TV dra­me“ i pobed­ni­ce su mno­gih inter­na­ci­o­nal­nih festi­va­la. Autor je tele­vi­zij­skih seri­ja: Naj­vi­še na sve­tu celom, Por­tret Ili­je Pev­ca, Sinov­ci i Gor­ki plo­do­vi, od kojih je posled­nje dve i reži­rao. Napi­sao je sce­na­ri­ja za igra­ne fil­mo­ve: Drža­va mrtvih, Naj­bo­lji, Pti­ce koje ne pole­te, Bolje od bek­stva, Sinov­ci, Maša (posled­nja dva je i reži­rao)… Film Sinov­ci je pobed­nik Među­na­rod­nog film­skog festi­va­la „Zlat­ni vitez“ u Moskvi, a Maša je pro­gla­še­na za naj­bo­lji film festi­va­la u Čena­ju, u Indi­ji. Seri­ja Gor­ki plo­do­vi od 32 jed­no­sat­ne epi­zo­de, koju pot­pi­su­je kao sce­na­ri­sta i redi­telj, pri­ka­za­na je na naci­o­nal­noj tele­vi­zi­ji i pobed­nik je Inter­na­ci­o­nal­nog tele­vi­zij­skog festi­va­la u Rusi­ji, u Lipec­ku. 
Dobit­nik je zna­čaj­nih nagra­da u zemlji i ino­stran­stvu.
Redov­ni je pro­fe­sor dra­ma­tur­gi­je na Uni­ve­r­zi­te­tu.
Njego­va ostva­re­nja pre­ve­de­na su na engle­ski, ruski, jer­men­ski, bugar­ski, nemač­ki, grč­ki , make­don­ski i polj­ski jezik  . 
Živi i stva­ra u Beo­gra­du i seli­ma Sur­duk u Sre­mu i Pri­stan u Boki Kotor­skoj.