Frančeska da Rimini
balet P. I. Čajkovskog

FRANČESKA DA RIMINI
Veliki ruski i svetski kompozitor Petar Ilič Čajkovski (1840 – 1893) je u leto 1876. godine, posle banjske kure u Višiju, otišao na prvi  muzički festival u Bajrojtu da bi video Vagnerov „Nibelunški prsten". Za vreme putovanja čitao je  peto pevanje u Paklu „Božanstvene komedije" (Dante 1265 – 1321). Ova lektira ga je oduševila, pa je odlučio da za epizodu o Frančeski da Rimini komponuje muziku. Njegova istoimena simfonijska poema izvedena je prvi put u Moskvi 25. februara 1877 godine pod dirigentskim vođstvom Artura Rubinštajna. Balet na ovu muziku postavio je posle više od tri decenije, prvi put 1915. godine čuveni ruski igrač i koreograf Mihail Fokin (1880 - 1942) u Carskom pozorištu u Sankt Peterburgu.
Libreto  baleta se zasniva na  stihovima iz petog pevanja u drugom krugu Pakla Danteove „Božanstvene komedije":
Pesnik se u paklu sreće sa senkom tragičnog para Frančeske i Paola i priča o njihovoj sudbini. Frančeska je udata za Đanćioto Malatestu, kojeg ne voli. (Malatesta znači „rđava glava", a prezime je stare i uvažene italijanske porodice iz XIII veka, poreklom iz Riminija). Sreća joj nije naklonjena, jer se u srcima Frančeske i brata njenog supruga Paola rasplasava vatrena strast. Đanćioto Malatesta zatiče dvoje ljubavnika i snažnim udarcem mača ih oboje ubija.
Baletska radnja počinje Đanćiotovim sećanjem na svadbu sa njegovom velikom ljubavlju Frančeskom, što  je prema Danteovim stihovima veoma opasno jer „u nesreći ne postoji veća nevolja nego podsećanje na ono što je bila sreća u prošlosti." Zatim sledi veliki ljubavni duet (Pas de deux) Frančeske i Paola, kojim se već naslućuje tragedija. Zatim se javlja vizija idealne ljubavi (igra četiri baletska para). Malatesta stariji otkriva svoju ženu i brata u zagrljaju, dolazi do dvoboja. Frančeska želi da pomogne svome ljubavniku, ali ih Đanćioto oboje ubija. Prema Danteu sve troje ispaštaju kaznu u paklu. Frančeska nije heroina. Ona je žrtva sopstvene strasti, koju nije mogla da prevaziđe. Njen život dostiže svoj vrhunac i svoj kraj u ljubavi koja je jača od nje.
Dobrijevićevi kao koreografi ovog baleta u potpunosti  slede Danteove stihove i muziku Čajkovskog. Njihova postavka je koncizna, pa je  za  25 minuta ispričana sugestivnim igračkim pokretima i rečenicama ova ljubavna tragedija. Oni smatraju da svaki koreograf mora biti nadahnut onima sa kojima i za koje stvara odnosno da svoje ideje mora prilagoditi balerinama i igračima sa kojima radi vodeći računa o njihovim fizičkim i duhovnim sposobnostima i mogućnostima u cilju postizanja simbioze plesa i muzike. Ljubinka i Petar Dobrijević smatraju da njihova koreografija „Frančeske da Rimini" za beogradski Balet ima novu kreativnost, jer su nastojali da motivišu izvođače i razviju njihove umetničke aspiracije, a time je i njihova  postavka obogaćena.
Balet „Frančeska da Rimini", izveden je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu premijerno 2. juna 1939. godine u koreografiji Anatolija Žukovskog po D. Lišinu. Solisti su bili Janja Vasiljeva, Anatolije Žukovski, Anica Prelić i Oleg Grebenščikov. Scenograf je bio Vladimir Žedrinski, a kostimograf Milica Babić. Dirigentsko vođstvo je bilo povereno Lovri Matačiću.
M.Z.

PETAR ILIČ ČAJKOVSKI
(1840-1893)
Ne zna se čemu se treba više diviti kod Čajkovskog: simfonijskoj vrednosti njegovih baleta, njihovim igračkim kvalitetima ili snazi izraza i emocije. To su prave igračke drame.
Serž Lifar
Dok je u operi tražio živu, realnu dramatiku i psihološku istinu, Čajkovski je smatrao da oblast baleta predstavlja fantastika bajke. U tome smislu Čajkovski prati liniju romantičnog baleta, koji se zasniva na obilnim fantastičnim scenama i teatarsko-živopisnim efektima. Zajedno s tim, on je duboko stvaralački zahvatio problematiku baleta i reformirao tradicionalne osnove ovog žanra. Razvoj stilskih osobenosti romantičnog baleta usavršio se kod Čajkovskog po dvema glavnim linijama. Prvo, čisto koreografski princip dobio je kod Čajkovskog izvanrednu gipkost i karakterističnu raznovrsnost. Čajkovski obnavlja poznate vrste igara, dajući im neobičnu svežinu i bogatstvo ritmike i muzičke plastičnosti, i u isti mah pokazuje veliki smisao u pronalaženju specifičnih oblika igračkih pokreta uslovljenih karakterističnim scenskim zadacima. U tom smislu on koristi dostignuća savremenog francuskog baleta, naročito Deliba, koga je tako visoko cenio. Druga novina koju je Čajkovski uneo u oblast baletske muzike sastoji se u širokom razvijanju elemenata simfonijske pantomime. Čajkovski je pokazao put simfonizacije baleta kojim su pošli, u ruskoj muzici Glazunov i Stravinski, a u francuskoj Ravel i njegovi sledbenici.
Čajkovski je verovatno najpoznatiji po svojim baletima koje je komponovao u zrelijoj umetničkoj fazi, i upravo je sa baletima stekao najveću slavu i priznanje savremenika:
1872. – Labudovo jezero – op. 20 – njegov prvi balet, u početku izvođen sa izvesnim nedostacima koje će kasnije dorađivati. Prvi put izveden u Boljšom teatru u Moskvi.
1890. – Uspavana lepotica – op. 66 – sam Čajkovski je smatrao ovaj balet za svoje najbolje delo. Prvi put izveden u Marijinskom teatru u Sankt Peterburgu.
1892. – Krcko Oraščić – op. 71 – Kompozitor nije bio mnogo zadovoljan svojim poslednjim baletom.
Simfonijsku poemu – Frančeska da Rimini, op. 32 – komponovao je u Bajrojtu u jesen 1876, u veoma kratkom roku, inspirisan epizodom iz Danteove Božanstvene komedije.

LjUBINKA  DOBRIJEVIĆ
pedagog, baletmajstor, koreograf
Diplomirala u Srednjoj baletskoj školi „Lujo Davičo" u Beogradu u klasi Smilje Mojić. Za vreme školovanja bila je veoma bliska Magi Magazinović, začetnici modernog smera igre u Beogradu i tadašnjoj profesorki u baletskoj školi. Po završenom školovanju angažovana je u HNK u Zagrebu, gde je tokom tri godine ostvarila niz manjih i većih uloga u koreografijama Margarite Froman, Dimitrija Parlića, Pie i Pina Mlakara, Oktavija Čintolezija i drugih. U Zagrebu se upoznala sa svojim budućim suprugom Petrom Dobrijevićem, članom baletskog ansambla HNK, sa kojim je ostvarila plodnu međunarodnu umetničku karijeru.
Prvi inostrani angažman Ljubinka je imala u trupi „Theatre D`Art du Ballet", najpre kao solistkinja, a zatim kao prva balerina. Tu je uz klasični repertoar interpretirala uloge u baletima Fokina i savremenim kreacijama Žanin Šara i Leonida Mjasina. Istovremeno je radila na  svom umetničkom usavršavanju kod poznatih  pedagoga Viktora Gzovskog, Serža Peretija, Anđelke Ilić i drugih.
Sledi angažman u trupi „Ballet Theatre", Morisa Bežara u Parizu. Zatim je učestvovala u osnivanju njegove čuvene trupe „Balet XX veka" u  Briselu, gde je igrala šesnaest godina kao solistkinja ostvarujući manje i veće uloge u koreografijama Morisa Bežara, Hansa van Manena, Andre Leklerka, Hose Pareza... Značajne uloge  je odigrala u baletima: Bolero, Posvećenje proleća, Deveta simfonija, Kraljica Mab, Aktus Tragicus, Žar ptica, Nižinski, Divertimento, Maskarada. Posebnu radost joj je pričinio nastup u Ravelovom Boleru, u Bežarovoj postavci, koji je igrala sa 40 igrača. Pod vođstvom velikog ruskog pedagoga Asafa Meserera i dalje se usavršavala, posebno u baletskoj pedagogiji, i učestvovala u pripremama drugih interpretatora Bežarovih baleta. Naročito je značajan njen rad sa poznatim baletskim zvezdama: Majom Pliseckom, Ekaterinom Maksimovom, Karlom Frači, Natalijom Makarovom, Lućanom Savinjan, Džudit Džemison i drugim.
Po završetku igračke karijere posvećuje se pedagogiji kao docent u školi milanske Skale u kojoj pored pedagoškog rada obnavlja klasični repertoar i kreira niz sopstvenih koreografija. Istovremeno nastavlja i saradnju sa „Baletom XX veka". Za „Teatro Comunale" u Firenci postavlja Fokinove Silfide, kreira „Incontro con la Danza", Klasičnu simfoniju Prokofjeva, a za Festival Fjorentinski maj koreografiše balet „Actus Terzo" na muziku poznatog modernog kompozitora Aca Korgija, koji doživljava preko 150 izvođenja u Italiji (Rimska opera, „Teatro Regio" u Torinu), kao i u drugim evropskim zemljama.
Na poziv Morisa Bežara vraća se sa suprugom Petrom u Brisel kao umetnički kodirektor kompanije, postavlja „Drugi brandenburški koncert" J.S.Baha  i formira mlade generacije balerina, igrača, današnjih baletskih direktora, pedagoga i koreografa. Zatim u Pariskoj operi postavlja prema Bežarovoj koreografiji „Četiri poslednje pesme" na muziku Riharda Štrausa, a zatim isti balet prenosi i u Nacionalnu operu u Budimpešti i Nacionalni balet u Antverpenu.
U sledećoj značajnoj etapi svoga umetničkog rada, Ljubinka Dobrijević je baletmajstor i „couch" u trupi Natalije Makarove gde priprema niz klasičnih i modernih postavki za sezonu u Njujorku u „Juris Theatre" na Brodveju. Zatim postaje docent Master klasa u baletskoj akademiji Hans Bosle st. u Minhenu  gde uz vođenje klasičnog i modernog repertoara postavlja Pakitu i Brandenburški koncert.
Zatim zajedno sa suprugom Petrom Dobrijevićem postaje kodirektor baleta u Sarbrikenu gde koreografišu nekoliko značajnih baletskih predstava: Frančesku da Rimini Čajkovskog, Skitsku svitu Prokofjeva (prva svetska koreografska realizacija), Preobraženu noć Šenberga, Šest prelida Rahmanjinova, Kopeliju Deliba, Klasičnu simfoniju Prokofjeva, Igre Debisija.
Put umetnicu zatim vodi u Monte Karlo gde je u tamošnjem Baletu baletmajstor i pedagog. Za ovu poznatu baletsku kompaniju je pripremila izvođenje Žizele, Labudovog jezera, Silfida i drugih baleta. Istovremeno gostuje u Budimpešti gde sa Petrom Dobrijevićem postavlja Šest prelida i Osvetljenu noć.
Veoma značajan angažman životni i umetnički par Dobrijević ostvaruje u Švajcarskoj gde su osnovali prvu Baletsku akademiju u ovoj zemlji. Za sedam godina rada ove Akademije, zahvaljujući pedagoškom programu i radu Dobrijevićevih, igrački je celovito školovano preko pedeset baletskih umetnika.
Zatim Ljubinka Dobrijević ponovo radi u milanskoj Skali u svojstvu direkotra Baleta. Tamo postavlja Pakitu, a kao gost u Teatru „Municipal" u  Rio de Ženejro koreografiše starinski balet Les Vivandieres prema San-Leonu, zatim divertisamn iz baleta Korsar i Bajaderu prema koreografiji Natalije Makarove.
Ljubinka Dobrijević je kao pedagog izvela na umetnički put veoma mnogo svojih učenika od kojih su neki postali značajne umetničke ličnosti kao Alesandra Feri, primabalerina u milanskoj Skali i prvakinja American Ballet Theatre u Njujorku, Paola Kantalupo, primabalerina u Baletu Monte Karla, Mauricio Beleca, aktuelni baletmajstor u milanskoj Skali, koreograf David Debambana, Marija Taljapjetra - solistkinja Rojal baleta u Londonu i drugi.
Poslednjih godina  Ljubinka zajedno sa suprugom gostuje kao koreograf  i pedagog u mnogim ansamblima širom Evrope i organizuje seminare za profesionalno usaršavanje baletskih umetnika. Bila je član međunarodnog žirija na takmičenju „Prix de Lausanne" i drugim. Stalni  je gost, pedagog i koreograf Nacionalnog teatra u Budimpešti.
Za svoje prvo gostovanje u Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu, Dobrijevićevi su odabralui postavku atraktivnih delova iz tradicionalnog akademskog baleta Pakita Ludviga Minkusa i Frančesku da Rimini P.I.Čajkovskog. To je prilika da im se čestita 55-godišnjica uspešnog umetničkog rada i zajedničkog života na baletskim scenama i školama širom sveta i poželi još mnogo  značajnih ostvarenja u  igri što život znači.
 M.Z.

PETAR  DOBRIJEVIĆ
Baletmajstor, pedagog, koreograf
Po završetku klasične gimnazije u Zagrebu, Petar Dobrijević studira pravo i Pozorišnu akademiju kao član  Filmskog studija „Jadran filma". Posle rasformiranja ovog Studija nastavlja studije prava i odlazi u ansambl narodnih igara „Lado". Ubrzo shvata da je njegov životni poziv umetnička igra i sticajem srećnih okolnosti, a prvenstveno očiglednog talenta, postaje član baletskog ansambla HNK u Zagrebu, gde upoznaje svoju životnu saputnicu, mladu balerinu Ljubinku Dokić. Na poziv istaknutih baletskih umetnika, Ane Roje i Oskara Harmoša odlazi kao gost u Split gde sa uspehom nastupa u ulozi Romea u baletu Romeo i Julija.
Posle dve sezone rada u Zagrebu supružnici Petar i Ljubinka Dobrijević žele da se dalje usavršavaju, pa se odlučuju da potraže umetničku sreću i znanje u Parizu. Tamo ih i nalaze. Petar svoj dugi profesionalnii put započinje u trupama Žanin Šara, Ljudmile Čarine, „Les etoiles de Paris", „Theatre D art du Ballet". Tada sarađuje sa Miloradom Miškovićem, međunarodnom baletskom zvezdom, od kojeg, po sopstvenom kazivanju, mnogo naučio.
Jedan od najvećih koreografa druge polovine XX veka, Moris Bežar posle Dobrijevićeve interpretacije jedne od glavnih ličnosti u Posvećenju proleća Stravinskog u njegovoj koreografiji, nudi mu stalni angažman u svojoj trupi. Dobrijević to prihvata pod uslovom da zajedno sa njim bude angažovana i njegova supruga Ljubinka Dobrijević. Bežarove stroge kriterijume ona je odmah zadovoljila i zajedno sa Petrom je u Bežarovoj trupi bila šesnaest godina igračica, istaknuta solistkinja, asistent i pedagog. Petar je zajedno sa njom bio suosnivač Bežarave trupe „Balet XX veka" u Brislu gde se dalje razvija kao igrač, baletmajstor  i pedagog. Uspešno postavlja Bežarove balete u Pariskoj operi, Baletu Opere u Budimpešti, Boljšom teataru u Moskvi, u milanskoj Skali, Nacionalnom baletu Kanade, Baletu Narodnog poozorišta u Beogradu (Bolero, 1972)  i drugim.
Uporedo sa mnogim turnejama „Baleta XX veka" Petar Dobrijević radi i kao pedagog u pomenutim ansamblima, kao i u Njujorku, Sao Paolu, Rio de Ženerju, Berlinu, Oslu i drugim svetskim baketskim centrima. Posebno se ističe njegov repetitorski rad sa Rudolfom Nurejevim na glavnoj ulozi u Posvećenju proleća.
Posle Bežarove trupe, Petar Dobrijević postaje direktor baletskog ansambla u milanskoj Skali, a zatim uTheatro Comunale u Firenci. Nakon tri godine se ponovo odaziva pozivu Bežara, gde zajedno sa suprugom radi kao asistent i umetnički kodirektor trupe „Balet XX veka".
Kao ugledan balet majstor član je, a zatim predsednik Žirija na poznatom evropskom takmičenju za mlade igrače „Prix de Lausanne".
Sledi angažman u Državnoj operi u Minhenu, a zatim zajedno sa Ljubinkom u Sarbrikenu. Uz pedagoški rad oni ovde obnavljaju tradicionalni baletski repertoar i postavljaju balete: Frančeska da Rimini Čajkovskog, Šest prelida Rahmanjinova, Kopeliju Deliba, Sitsku svitu Prokofjeva što je prva koreografska verzija ove kompozicije.
Nakon četiri godine, Dobrijević sa suprugom odlazi u Monte Karlo kao pedagog i balet majstor, a kasnije oboje rade kao slobodni umetnici i gostuju u Budimpešti, Rimu i Parizu.
Neumorni duet vrednih sledbenika Terpsihore osniva 1990. godine prvu  profesionalnu Baletsku akademiju u Cirihu, gde za šest godina primenjuju takav program baletske pedagogije – od temeljnog muzičkog obrazovanja, preko klasičnog baleta do džeza – koji celovito igrački obrazuje preko pedeset mladih balerina i igrača.
U milansku Skalu, Dobrijević se vraća 1996. godine gde je umetnički voditelj stalnog seminara za pedagoge i baletmajstore. Svoju aktivnost nastavlja kao koreograf, balet majstor i pedagog u Teatru „Municipal" u Rio de Ženerju.
Za svoje sadašnje gostovanje u Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu odabrao je zajedno sa Ljubinkom delove tradicionalnog klasičnog baleta Pakita Minkusa i Frančesku da Rimini P.I.Čajkovskog. To je prilika da se Petru i Ljubinki Dobrijević čestita 55-godišnjica zajedničkog života i uspešnog umetničkog rada na mnogim scenama i baletskim školama širom sveta  i zaželi još mnogo vrednih koreografskih ostvarenja i plodnog pedagoškog delovanja.
M.Z.