Figarova ženidba
opera V.A. Mocarta

Premijera Mocartove „Figarove ženidbe” je bila 1. maja 1786. u bečkom Burgteatru, pod rukovodstvom samog Mocarta. Imala je veliki uspeh, a decembra iste godine u Pragu opera je doživela pravi trijumf. Uspesi se potom nižu u čitavoj Evropi, kao i Južnoj i Severnoj Americi.U operi poezija mora muzici da bude poslušna kći... Najbolje je kada se sretnu dobar kompozitor, koji razume pozorište, i koji je u stanju da sam ponešto doprinese i, kao pravi feniks, pametan pesnik.

Mocart

JEDNOSTAVNO... KOMPLIKOVAN
Oduvek sam se pitao na kom jeziku zapravo treba misliti Mocartovog Figara. Bomaršeova drama, po kojoj je urađen libreto, napisana je na francuskom, radnja se dešava u Španiji, libreto je Da Ponte napisao na italijanskom, a muziku je komponovao Nemac koji živi u Austrougarskoj. Odgovor je, naravno, da ova opera govori svim tim jezicima i to istovremeno. Mocartov  Figaro je evropska opera par excellence. Mocart je tečno govorio više jezika i njima se sa lakoćom poigravao. Post prandium la sig’ra Catherine chés uns. wir habemus joués colle carte di Tarock. Á sept heur siamo andati spatzieren in den horto aulico. faceva la plus pluchra tempestas von der Welt. Ovu smešnu i šarmantnu rečenicu, Mocart je zapisao u dnevniku svoje sestre. Svaka reč je na drugom jeziku, ali njihova povezanost je logična, one tvore rečenicu. Snaga koja od prostog skupa ovih reči stvara celinu, jeste sintaksa. Mocart se kretao u različitim muzičkim tradicijama, francuskoj, nemačkoj, italijanskoj, a ono što je davalo celovitost toj heterogenosti bila je nova forma koju je doneo klasični stil – sonatni oblik. Suština sonatnog oblika zapravo je drama – predstavljanje sukobljenih elemenata čije se tenzije zaoštravaju i na kraju razrešavaju. Do Mocarta opera je bila katalog sistematizovanih, jasno odeljenih afekata. Osnovna forma je bila arija u kojoj su se predstavljale statično i oštro oivičene jedna ili eventualno dve emocije – očaj i nada, ljubav i tuga. Stvarna drama događala se u recititativima. Kod Mocarta drama se događa u muzici i centar opere postaje ansambl. U njemu nastupaju protagonisti koji se, kao pojedinci, svako u svom afektivnom svetu, konfrontiraju jedan drugom. Svako govori svojim jezikom, ali se ipak međusobno razumeju. Oni predstavljaju zajednicu. U utopiji tog netotalitarnog totaliteta, zajednica izrasta upravo iz suprotstavljenih težnji koje se ne žrtvuju, a ipak harmonizuju. Moglo bi se reći da je istovremenost različitosti osnovna karakteristika Mocartovog stila. Kompleksnost je drugo ime za Mocarta. Sve je u stalnoj promeni, transformaciji. Kao što u ansamblima tek razrešeni konflikt zamenjuje novi konflikt, tako i svaka pojedinačna situacija nije jednodimenzionalna jer su istovremeno predstavljeni pojedinci i njihovi suprotstavljeni interesi. Za razliku od prethodne operske tradicije u kojoj se pojavljuju idealizovani junaci, više operske ideje nego likovi, Mocart izvodi na scenu potpuno žive ljude sa svim njihovim kontradikcijama. Ne samo da u društvu koje stvara Mocart, svako priča na svom jeziku, nego i svaki pojedinac neprestano izgovara rečenice kao što je ona koju je Mocart zapisao u dnevniku svoje sestre. I, paradoksalno, ma koliko svaki lik bio kompleksan, ipak svako zadržava i svoju jasnu individualnost, svoj svet – Figaro nikada ne bi mogao pevati arije Grofa, kao što se ni Grofica ne bi mogla izraziti Suzaninom muzikom. Rezultat takve kompleksnosti jeste da u njegovim operama ne postoji baš niko ko je sasvim antipatičan. Ako čitate tekst libreta, postoji velika šansa da, na primer, Grofa vidite kao čoveka koji zloupotrebljava svoj položaj da bi dobio zadovoljenje svojih čulnih potreba, Don Đovanija kao nemoralnog ženskaroša koji je pritom i ubica, ili Don Alfonsa kao cinika koji uživa da uništi svako poverenje u ljude i život. Ali kada slušate Mocartovu muziku, vi imate puno razumevanje za svaku životnu situaciju i na kraju krajeva, simpatiju za svaki lik. Mocartova muzika ne interpretira tekst, već ga transformiše. Mocart ne konstruiše svoje likove iz perspektive nekakve zamišljene celine, već komponuje iz situacije sada-i-ovde svakog lika. Samim tim što ih stvara iznutra, iz njih samih, on ih ne vrednuje. Mocart stvara žive ljude. Kao jedan od retkih susreta odličnog teksta i velike muzike u operskoj literaturi, izdvaja se saradnja Mocarta sa Da Ponteom. U tri opere, Figaro, Don Đovani i Cossi Fan Tutte, koje su stvorili zajedno, prikazan je čitav kosmos karaktera, emocija i ljudskih odnosa. Načini postojanja i politike zavođenja kao osnovne teme ovih opera, izlažu se kao pitanja bez odgovora. Finala Mocartovih opera nemaju uobičajenu funkciju da razreše tenzije u raspletu. Kao isečci iz života, ove opere ostaju potpuno otvorene. Sve se završava harmonično, celina je zaokružena a da se problemi zapravo ne razrešavaju. Mocartove opere prikazuju život i pružaju utehu. U tome je Mocartova aktuelnost.

Premil Petrović

VOLFGANG AMADEUS MOCART
Rođen je 1756. u jednom od muzičkih centara Evrope tog vremena, Salzburgu, u muzičkoj porodici nemačkog porekla. Otac Leopold mu je bio kompozitor i violinista, te je rano otkrio i podržao izuzetan talenat svoje dece. Ćerka Marija Ana odlično je svirala klavir u devetoj, a sin Volfgang već u petoj godini. Od 1761. njih dvoje često priređuju koncerte, a od sledeće godine sa ocem su na brojnim turnejama po Austriji i drugim zemljama Evrope. Tako se Mocart na izvorištu upoznaje sa savremenim francuskim i nemačkim operskim stvaralaštvom, a naročito italijanskim. Sačuvano je njegovo pismo iz 1778. u kojem piše ocu kako je želja za pisanjem opera postala njegova opsesija, i to „radije francuskih nego nemačkih, ali radije italijanskih nego francuskih i nemačkih“. Poslednjih desetak godina svog kratkog života provodi u Beču, u statusu koji bismo danas nazvali status „slobodnog umetnika“, među prvima u istoriji. To znači da je, zahvaljujući svojoj prekoj naravi, kao i buntovnom duhu na koji je svakako uticala i francuska revolucija, ostao bez mecene i bio prinuđen da se izdržava prihodom od koncerata, prodaje kompozicija i časova muzike. Umro je u bedi, 1791. Figarova ženidba je nastala je prema čuvenoj komediji Pjera Ogistena Karona de Bomaršea, sa kojim Mocarta povezuju eruptivni temperament, inteligencija, raskošni talenat, duhovitost, osećaj za komično i satirično, izvanredna moć opažanja, slobodarsko-buntovni duh. Nije slučajno da je spoj ova dva velika stvaraoca, uz pomoć Da Pontea, dao jednu od najboljih i najizvođenijih svetskih opera. Za nastanak ovog dela presudni su, pored tradicija italijanske opere bufe i opere serie, uticaji Glukove reforme opere, duha francuske revolucije, kao i poznanstvo sa italijanskim libretistom Lorencom da Ponteom.

JAGOŠ MARKOVIĆ
Jedan od naših najistaknutijih pozorišnih reditelja, Jagoš Marković, diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića. Među brojnim Markovićevim predstavama su i: Kate Kapuralica (Narodno pozorište Sombor); Romeo i Julija, (Večernja scena Pozorišta „Boško Buha“); Bogojavljenska noć i Skup (Jugoslovensko dramsko pozorište); Lukrecija iliti Ždero (Pozorište na Terazijama); Elektra (BELEF); Komedija zabune (Crnogorsko narodno pozorište); Hekuba (Kraljevsko pozorište „Zetski dom“); Galeb, Filumena Morturano i opera Karmen (Hrvatsko narodno kazalište „Ivan pl. Zajc“, Rijeka), Kristina (Kraljevsko dramsko pozorište Dramaten, Stokholm)... Prva Markovićeva predstava na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu bila je Učene žene (1990), a danas su na repertoaru našeg nacionalnog teatra njegove postavke dramskih predstava Hasanaginica, Gospođa ministarka, Pokondirena tikva, Dr, kao i opere Pepeljuga. Dobitnik je svih strukovnih, festivalskih i državnih nagrada, ukupno više od četrdeset, među kojima se izdvajaju: Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada za sveukupan doprinos stvaralaštvu Crne Gore, više Sterijinih nagrada, „Zlatnih ćurana“, nekoliko „Ardaliona“... Prilikom dodeljivanja Nagrade „Mića Popović“, juna 2004, Ljubomir Simović je između ostalog rekao o ovom vrsnom umetniku: „U delu koje postavlja na scenu Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On nam i stare i poznate stvari otkriva kao nove i nepoznate. On napravi neki neprimetan gest, ali tim gestom preobrazi sve (...) Jagoš radikalno, i s najvećom smelošću, menja metaforu koju nalazi u tekstu. Pri tom, on to ne radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je i četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa. On je sve to možda samo zato da bi nam kazao da je svet bez ljubavi samo isušeno, slano i jalovo morsko dno, što, opet, nije ništa drugo do ono što o ljubavi u prvoj poslanici Korinćanima kaže apostol Pavle“.

PREMIL PETROVIĆ
Završio je studije dirigovanja na Visokoj školi za muziku „Hans Ajsler“ u Berlinu, u klasi Vinfrida Milera, 2005. Dobitnik je prestižnih stipendija Hajnrih Bel i Akademije Nemačke banke – Muzički teatar danas. Pokrenuo je Muzičko pozorište u nezavisnoj produkciji Cinema REX-a, Kulturnog centra Radija B92, 1996, a iste godine imao je i debi kao dirigent, sa Mocartovim zingšpilom Bastijen i Bastijena. Od 2005. često nastupa sa Beogradskom filharmonijom, bio je korepetitor i dirigent u Operi u Nordhauzenu, Nemačka (2006–2008). Nastupao je na svim značajnijim festivalima u zemlji (BEMUS, BITEF, Budva grad teatar...). Najradije diriguje dela klasika, ali izvođena na savremen način, kao i kompozicije savremenih svetskih i domaćih autora – često premijere, među kojima su bile i Zora D. Isidore Žebeljan (ovo delo kasnije je dirigovao i na Muzičkom bijenalu u Zagrebu), te svetska premijera nove opere iste autorke Maratonci, na Operskom festivalu u Bregencu, Austrija. Od 2008. redovno nastupa sa Simfonijskim orkestrom RTB, sa kojim je ostvario više snimaka savremene muzike. Posle veoma uspešnog izvođenja opere Evgenije Onjegin Čajkovskog, na operskom festivalu u Ponte de Lima u Portugalu 2009, postaje glavni dirigent portugalske operske kompanije Opera „Faber“. Tokom 2010, dirigovao je koncert savremene američke muzike u Koncerthausu u Berlinu i novu produkciju Pergolezijeve Služavke gospodarice, kao i Hegijevu operu Do pakla i nazad, sa renomiranim baroknim orkestrom Divino Sospiro, na festivalu u Viano do Castelo u Portugalu. Iste godine, postaje umetnički direktor i šef dirigent novoosnovanog Orkestra bez granica.