Dr
drama Branislava Nušića

UMESTO REČI DRAMATURGA
Molina Udovički
Nušićevo čulo smeha je bez premca – olimpijsko-bogovske lakoće, homerovsko, neobuzdano, silovito, buntovnički usmereno protiv svih stega („napregnutosti“, „bola“, „ružnog“) – pa čak ustremljeno i protiv svih ograničavanja svoga sopstvenog izraza (protiv „zanata“, protiv „veštine“). Taj nagon je u Nušiću bio tako neodoljiv da mu je i on sam podlegao. I u svome stvaranju se – očigledno – uzdao samo i jedino u njega. Otuda Nušić (kao i većina velikih stvaralaca) nije bio – „intelektualac“. On nikad nije (kao Sterija, recimo) pomno proučavao poetike, i zakonitosti, i mehaniku scene. Po našem mediteranskom mentalitetu i nestudioznosti, za njega je učenje bilo nešto što je svojstvo netalentovanih. Po prirodi izrazit romantičar – (boemstvo; nacionalna ekstaza; službovanje s Vojislavom Ilićem na Kosovu; doboši, zastave, trube, patriotski govori; Narodna odbrana; kalabreski šešir; „Dardaneli“, Skadarlija; otpuštanja iz službe i ostavke; materijalna kuburenja) – Nušić je verovao samo u nadahnuće i spontanost (...) Zato je njegov smeh imao nečeg ubojitog. I zato taj smeh nije bio ni gotski; ni skitski; ni varvarski; ni istočnjački; ni sotijski. U njemu nema ničeg gorkog, presnog, kao nasrtaj na ličnost – nego je mediteranski – kao oslobođenje, kao svojevrsna katarza. Svi se smeju svima, i u svima i sebi samima; svi u sebi razotkrivaju sopstvenu karikaturu kao negaciju nečeg ogromno moralno svetlog što se pomalja kao zora ružoprsta, ali (čak ni deklarativno) ne ulazi u komediju... jer je nad komedijom. To je ona skrivena suština Nušićeve komediografije.A jer je ona (slično Eshilu) sva sažeta u emociji smeha; i jer se ostvaruje ne „scenskom veštinom“, već jednim dubljim i nešablonskim postupkom slikarsko-karikaturalne vizije što se, po jednoj suptilnoj estetskoj zakonitosti, oživljava glumom i njenim sustvaralaštvom i njenim scenskim prestvaranjem te vizije (poput komedije dell` arte koja je ustala protiv renesansno-književnih pravila o „veštini“ i „zanatu“ kao jednom za svagda odgonetnutoj tajni pozorišta – i dokazala ogroman značaj glumačkog stvaralaštva; slično onome kako su hudožestvenici pozorišno stvorili Čehova; slično Beketu i Jonesku), Nušić je najmodernija i izrazita antidrama (...) Perspektiva Nušićevog daljeg dijalektičkog trajanja na pozornici i večitog osvežavanja novog u njemu, jeste upravo u sagledavanju da stojimo pred antidramom koju uvek treba prestvarati da bi se scenski ponovo oživela ova velika mapa karikatura. Njen dublji smisao. I genijalnost smeha.

Bora Glišić, Nušić – antidrama; Srpska književnost u književnoj kritici – Drama, priredio Raško Jovanović; Nolit, Beograd, 1973.  

BRANISLAV NUŠIĆ
(Beograd,1864—1938) je najpopularniji komediograf i pisac prve polovine našega veka, najplodniji književnik svoga vremena, veliki kozer i odličan konferansije. Nušić je osnovnu školu učio u Smederevu, gimnaziju u Beogradu, prava u Gracu i Beogradu. Činovničku karijeru počeo je kao niži službenik Ministarstva inostranih poslova. Deset godina je proveo pri konzulatima u Makedoniji i Staroj Srbiji. Pri kraju je bio vicekonzul u Prištini. Godine 1900. postaje dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Kasnije je penzionisan, pa ubrzo vraćen u državnu službu, ali na druge dužnosti, pa opet penzionisan. Zatim, jedno vreme je upravnik Narodnog pozorišta u Novom Sadu. Takođe je povremeno urednik raznih listova i stalni feljtonista „Politike“, pod pseudonimom Ben Akiba. U dva maha je uređivao „Zvezdu“, prvo sa Jankom Veselinovićem, zatim sa Pavlom Marinkovićem. Godine 1912. prvi je okružni načelnik oslobođenog Bitolja; godine 1913. organizuje pozorište u Skoplju i postaje njegov prvi upravnik, na kojoj dužnosti ostaje do 1915; u to vreme uređuje „Srpski jug“. Za vreme Prvog svetskog rata povlači se s vojskom preko Albanije, zatim boravi u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Posle rata je bio načelnik Umetničkog odeljenja, kasnije upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu i, najzad, bibliotekar Narodne skupštine. Književni rad je počeo, kao većina mladih ljudi, poezijom, ali se ubrzo sasvim posvetio prozi, poglavito pozorišnim komadima, dostigavši u komediji vrhunac svojih mogućnosti. Njegova dela i danas se rado gledaju. Neke komedije su postale klasična dela još za njegova života i već tada je bilo sigurno da će imati trajnu vrednost. Nušićeva dela su prevođena i sve se više prevode na mnoge strane jezike. Tokom pedesetogodišnjeg književnog rada, Nušić je napisao ogroman broj dela: komedija, drama, revija, pripovedaka, feljtona, kozerija, putopisa. Komedije: Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Protekcija, Gospođa ministarka, Običan čovek, Svet, Mister Dolar, Beograd nekad i sad, Ožalošćena porodica, Pokojnik, Ujež, Dr, Put oko sveta, Vlast (nedovršena, završio je Mile Stanković); kraći komadi: Analfabeta, Šopenhauer, Naša deca, Kirija, Muva, Miš, Kijavica, Svetski rat, Svinja; drame: Tako je moralo biti, Knez Ivo od Semberije, Nahod, Kneginja od Tribala, Hadži Loja, Tuđinče, Iza božjih leđa, Žena bez srca, Pučina, Jesenja kiša, Tomaida, Danak u krvi, Rastko Nemanjić, Opasna igra, Velika nedelja; proza: Pripovetke jednog kaplara, Listići, Ramazanske večeri, Tašula, Opštinsko dete, Ben Akiba I, II, III, Devetstopetnaesta; Pripovetke I, II; Autobiografija, Hajduci; putopisi: S Kosova na sinje more, Kraj obala Ohridskog jezera, Kosovo.

Preuzeto iz: Siniša Paunović, Pisci izbliza, „Prosveta", Beograd, 1958.  

JAGOŠ MARKOVIĆ reditelj
UMESTO BIOGRAFIJE
Veoma sam počastvovan što mi je povereno da nagradu Fonda za afirmaciju stvaralaštva „Mića Popović“ večeras uručim Jagošu Markoviću. (...)
I svojim crnim slikama, i svojim filmovima i svojim knjigama, i svojim javnim delovanjem, i celokupnim svojim životom, Mića Popović je bio izazov i provokacija. Na drugačiji način, izazov i provokacija je i sam Jagoš Marković, sa svojim specifičnim, fantastičnim, burnim i bogatim pozorištem. U delu koje postavlja na scenu, Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On nam i stare i poznate stvari otkriva kao nove i nepoznate. On napravi neki neprimetan gest, ali tim gestom preobrazi sve, Jan Kot je u jednoj prilici ime Godo napisao sa malim g, i tako je to ime čoveka ili boga pretvorio u ime pojma. Tako mu je i dao neočekivan sadržaj, i neočekivan doseg i obim, i neočekivan smer. Sličnim postupkom se služi i Jagoš: njegov tvrdica ne broji, ne mazi i ne prebira zlatnike, nego klikere staklence. Sa tim staklencima se jedan klasični dramski tekst, i klasični dramski problem, otkotrljao u neočekivanom pravcu. Jagoš radikalno, i s najvećom smelošću, menja metaforu koju nalazi u tekstu. Pri tom, on to ne radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je i četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa. On je sve to možda samo zato da bi nam kazao da je svet bez ljubavi samo isušeno, slano i jalovo morsko dno, što, opet, nije ništa drugo do ono što o ljubavi u prvoj poslanici Korinćanima kaže apostol Pavle. Nagradu „Mića Popović“ večeras uručujemo čoveku koji je celo jedno živo pozorište, pozorište bez pauze, pozorište bez radnog vremena, pozorište koje se nikad ne zatvara i ne gasi. Jagoš Marković je ovu nagradu zaslužio istim onim vrednostima kojima je Mića Popović zaslužio da ova nagrada nosi njegovo ime; talentom, koji je možda dobio od Boga, ali koji mora da ostvari sam, bez Božje pomoći, s najvećom doslednošću i isključivošću služeći onome što voli i u šta veruje.

Ljubomir Simović Galerija „Haos“, 12. juna 2004.

I NUŠIĆ I JAGOŠ SU OZBILjNI UMETNICI
Dr u Narodnom pozorištu u Beogradu je treći Nušić u opusu Jagoša Markovića. Njegove režije Sumnjivog lica u somborskom Narodnom pozorištu 1998. godine se slabo sećam, Gospođu ministarku u Narodnom pozorištu u Beogradu znam u svakoj pojedinosti, jer sam sezone 2003/2004. bio dramaturg predstave, a predstavu Dr čekam sa velikim nestrpljenjem. Jagošu Markoviću dramaturg nije mnogo potreban. On sam skraćuje ili dodaje tekst, lično smišlja pristup komadu i autoru, a zahteve i primedbe sam upućuje svom ansamblu. Zašto onda uopšte, s vremena na vreme, poziva dramaturga na saradnju? Meni je jasno zašto. Da ga podržava u nekoj smeloj zamisli, da mu ispravi neki detalj, da glumcima i scenografima potvrdi ono što on sam misli da im kaže, da napiše tekst za program i da mu se divi. Ja sve to umem, čak mi nije teško da mu se divim, jer uživam u njegovom načinu: kako režira, kako drži probe, kako sarađuje sa likovnjacima i kompozitorima i kako štiti prava svojih saradnika u upravi pozorišta. Poput Stupice i Belovića, Jagoševe probe su predstava za sebe. U njima uživaju čak i matori glumci koji su se već pomalo zasitili pozorišta, te za reditelja skromnog dara otaljavaju zadatak rutinom. Sa Jagoševim ozarenjem i radošću stvaranja u njima se budi njihova nekadašnja strast prema pozorišnom činu. Dramaturg sa Jagošem najbolje postiže ako mu pre početka rada napiše šta misli o autoru i komadu, tu i danas. On to prouči kod kuće i upije što ga inspiriše. Kada probe odmaknu, onda je tokom probe mogućno i intervenisati tokom Jagoševog rada sa glumcima. Koliko god bio obuzet demonom svoga dara, mogućno je ubaciti ponešto korisno o glumcu tokom probe: „Preteruje!“, „Gde je tu karakter?“, „Mnogo laže!“… Još nisi ni rečenicu završio, Jagoš, ako oseti da si u pravu, smesta interveniše svom silinom svoga temperamenta. Za Gospođu ministarku, kako sam maločas napisao, na dve stranice sam mu skrenuo pažnju na jedan moj tekst o Nušiću koji sam napisao za Zbornik povodom stogodišnjice piščevog rođenja, 1964. godine. Citirao sam mu ove svoje reči: „Preko Nušićeve vedrine, vedrine uprkos satiričnosti, nepovratno je pala senka jednog Joneska i Beketa... Ovo ne treba shvatiti kao poistovećenje s Beketom i Joneskom, već kao način da uočimo koliko je Nušić savremen, kakvo je njegovo osećanje humora – u formama i paradoksalnosti njegovog humora ima nečega od humorizma onih koje savremena generacija smatra piscima svoga vremena... Nušićeve komedije je okrznulo nepovratno osećanje za apsurd kao moguć izvor smeha... Nušić se svojom beskrajnom vedrinom svakog časa otrgne od sumornosti, čak i kada mu se nameće kao druga strana pesimizma... Nušić se rađa u svetu koji žudi za optimizmom, vedrinom, čak praštanjem pomoću smeha...“
Uz ovaj tekst ispričao sam na prvoj probi Ministarke svoje iskustvo iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kad sam prisustvovao probama budućeg, možda najvećeg dometa u tumačenju Nušića posle Drugog svetskog rata. Reč je o Ožalošćenoj porodici, prvom Nušiću u tom reprezentativnom teatru 1955. godine, u režiji Mate Miloševića. JDP je oklevalo gotovo punih osam godina da stavi na repertoar ovog klasika srpske komediografije. Smatrali su da je suviše humoran, čak površan. Kako je često o njemu pisao Velibor Gligorić, gromovnik međuratne „Politike“, koji je od Nušića očekivao da bude satiričniji, ubojitiji, nemilosrdniji prema srpskom građanstvu, u stilu njegove društvene hronike u tom listu. Mata Milošević, koji i sam nije bio za zabavni humor, trudio se da Nušićevu malograđansku familiju prikaže što tamnijim bojama. Njihova pohota prema materijalnim vrednostima jača je od svake lažne porodične „ožalošćenosti“. Njihova gramzivost ih sve povezuje i izjednačava, iako svako vuče na svoju stranu. Tu zajedničku osobinu Mata Milošević, u znaku svog „stilizovanog realizma“, pretvara u kolektivnu reakciju članova porodice. Ali gle jada! U toj stilizaciji je nestao humor, i to onaj dragoceni i prepoznatljivi verbalni humor koji publika voli i prepoznaje otkako se Nušić pojavio na razmeđi 19. i 20. veka. I evo još jednog apsurda: taj Velibor Gligorić, koji je svojevremeno grmeo protiv njegovog verbalnog humora, pomogao je reditelju Mati Miloševiću da predstava sine, kad je preporučio da se obrati pažnja na Nušićevo glavno „oružje“ – verbalni humor. Uobražavam da je to bilo važno što sam ispričao ansamblu Ožalošćene porodice, mada se Jagoš ne bi nikada lišio humora u Nušića tragajući za senkama u njegovim likovima. Ne znam zašto me privlači taj princip da danas nije loše da se u najhumornijem dramskom tekstu nađe neka natruha dramskog, čak senovitog, satiričnog, ako je mogućno. To me podseća na onaj gastronomski princip za koji sam čuo od dobrih kuvara da u svaki slatkiš treba staviti malo soli, a u svako slano jelo malo šećera. So i šećer podvlače osnovni ukus jela. Da Jagoševa Gospođa ministarka ima nešto što nije bilo predstava pukog humora, govori i činjenica da su čelnici „Dramatena“ iz Stokholma bili oduševljeni kad su njegovi predstavu Ministarke videli u Beogradu. Pozvali su je u Stokholm i predstava je imala nezapamćen uspeh. Kad sam nedavno bio u Stokholmu, rekli su mi da je švedsku publiku i kritiku oduševilo sa koliko nepoštedne samokritičnosti Srbi govore o sebi. A to je gotovo definicija satire. Posle toga su mu dali priliku da izrežira Strindbergovu dramu Kraljica Kristina. Po principu suprotnog elementa koji sam izložio, u predstavi kad sam je video, našao sam nekoliko elemenata duhovitosti usred dramatične duhovnosti na temu vlasti i iracionalnosti ljudske prirode, toliko bliske ovom velikom severnjaku. Evo, pišem za program predstave Dr, iako nisam ni reči pričao s Jagošem o njegovom trećem Nušiću. Uveren sam da će predstava uspeti, jer ovaj komad je jedan od onih o kojem Jagoš godinama mašta da ga postavi. Bio je stalni kandidat tokom naših legendarnih višesatnih razgovora na temu šta da Jagoš Marković režira za JDP, dok sam bio na njegovom čelu.

Jovan Ćirilov

NUŠIĆ NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA

PROTEKCIJA, reditelj Đura Rajković, premijera 30. III 1889.
NARODNI POSLANIK, reditelj Đura Rajković, premijera 19. X 1896.
PRVA PARNICA, reditelj Đura Rajković, premijera 11. X 1897.
KNEZ IVO OD SEMBERIJE. Reditelj Milorad Gavrilović (ili Svetislav Dinulović), premijera 24. II 1900.
OBIČAN ČOVEK, reditelj Đura Rajković, premijera 23. V 1900.
TAKO JE MORALO BITI, reditelj Milorad Gavrilović, premijera 19. X 1900.
ŠOPENHAUER, reditelj Miloš Cvetić, premijera 31. X 1900.
LjILjAN I OMORIKA, muzika Stanislava Biničkog,  reditelj Milorad Gavrilović (ili Svetislav Dinulović), premijera 21. XI 1900.
RASTKO NEMANjIĆ, reditelj Milorad Gavrilović (ili Miloš Cvetić), premijera 14. I 1901.
OBIČAN ČOVEK, reditelj Svetislav Dinulović, premijera 6. IX 1901.
PUČINA, reditelj Milorad Gavrilović (ili Svetislav Dinulović), premijera 29. XI 1901.
POD STAROST, reditelj Ilija Stanojević (ili Svetislav Dinulović), premijera 6. II 1903.
PROTEKCIJA, reditelj Ilija Stanojević, premijera 13. IV 1903.
NAŠA DECA, reditelj Sava Todorović (ili Svetislav Dinulović), premijera 14. X 1903.
GREH ZA GREH, reditelj Svetislav Dinulović, premijera 20. X 1903.
U SRPSKOJ KUĆI, reditelj Sava Todorović, premijera 27. XI 1903.
POD OBLACIMA, reditelj Ilija Stanojević, premijera 19. VI 1904.
NAŠA DECA, reditelj Sava Todorović, premijera 15. IX 1904.
TAKO JE MORALO BITI, reditelj Sava Todorović, premijera 8. III 1905.
KNEZ IVO OD SEMBERIJE, reditelj Ilija Stanojević, premijera 28. I 1906.
ŠOPENHAUER, reditelj Miloš Cvetić, premijera 21. III 1906.
SVET, reditelj Sava Todorović, premijera 19. X 1906.
RASTKO NEMANjIĆ, reditelj Sava Todorović, premijera 14. I 1907.
PROTEKCIJA, reditelj Sava Todorović, premijera 18. I 1907.
DANAK U KRVI, reditelj Ilija Stanojević (ili Sava Todorović), premijera 17. XI 1907.
HADžI LOJA, reditelj Ljuba Stanojević, premijera 9. XII 1908.
JESENjA KIŠA, reditelj Sava Todorović (ili Milorad Gavrilović), premijera 8. I 1909.
IZA BOŽJIH LEĐA, reditelj Ilija Stanojević, premijera 16. IX 1909.
POD STAROST, reditelj Sava Todorović, premijera 26. X 1909.
PUT OKO SVETA, muzika Stanislava Biničkog, reditelj Ilija Stanojević, premijera 26. III 1911.
NARODNI POSLANIK, reditelj Ilija Stanojević, premijera prerađenog komada 6. IX 1912.
KAPLAR MILOJE (priredio Branislav Nušić po Dimanoaru i Adolfu d’Eneriju), muzika Ivana Pl. Zajca i Stanislava Biničkog, reditelj Sava Todorović, premijera 15. IV 1913.
DVA LOPOVA, reditelj Sava Todorović, premijera 2. VII 1919.
PRED POZORIŠTEM, reditelj Mihailo Isajlović, premijera 16. I 1923.
NAHOD, muzika Stanislava Biničkog, reditelj Mihailo Isajlović, premijera 17. I 1923.
SUMNjIVO LICE, reditelj Pera Dobrinović, premijera 29. V 1923.
SVETSKI RAT, reditelj Sava Todorović, premijera 29. V 1923.
PUT OKO SVETA, muzika Stanislava Biničkog, reditelj J. Lj. Rakitin, obnova 25. VI 1926.
GOSPOĐA MINISTARKA, reditelj Vitomir A. Bogić, premijera 25. V 1929.
VELIKA NEDELjA, reditelj Dimitrije Ginić, premijera 26. X 1929.
PREDGOVOR, reditelj Vitomir A. Bogić, premijera 24. IX 1930.
MISTER DOLAR, reditelj Josip Kulundžić, premijera 16. IX 1932.
BEOGRAD NEKAD I SAD, reditelj Vitomir A. Bogić, premijera 11. V 1933.
OŽALOŠĆENA PORODICA, reditelj Josip Kulundžić, premijera 28. XI 1934.
PUT OKO SVETA, reditelj Radoslav Vesnić, obnova 19. VI 1935.
UJEŽ, reditelj Josip Kulundžić, premijera 4. IX 1935.
SVINjA, reditelj Vitomir A. Bogić, premijera 30. X 1935.
ANALFABETA, reditelj Vitomir A. Bogić, premijera 30. X 1935.
DR, reditelj Josip Kulundžić, premijera 17. XII 1936.
POKOJNIK, reditelj Radoslav M. Vesnić, premijera 18. XI 1937.
SUMNjIVO LICE, reditelj Jovan Gec, premijera 14. III 1938.
KAPLAR MILOJE, reditelj Dragoljub Gošić, premijera 5. XII 1938.
VLAST, premijera (prvi čin nedovršene komedije) 26. I 1939.
NARODNI POSLANIK, reditelj Mata Milošević, obnova 16. IX 1939.
NARODNI POSLANIK, reditelj Strahinja Petrović, premijera 8. II 1945.
GOSPOĐA MINISTARKA, reditelj Dragoljub Gošić, premijera 10. X 1945.
PROTEKCIJA, reditelj Dragoljub Gošić, premijera 16. X 1946.
POKOJNIK, reditelj dr Hugo Klajn, premijera 31. III 1948.
OŽALOŠĆENA PORODICA, reditelj Predrag Dinulović, premijera 10. VI 1949.
VLAST, reditelj Braslav Borozan, premijera 21. XI 1949.
MUVA, reditelj Braslav Borozan, premijera 14. II 1951.
ANALFABETA, reditelj Braslav Borozan, premijera 14. II 1951.
SVETSKI RAT, reditelj Braslav Borozan, premijera 14. II 1951.
SVET, reditelj Radomir Plaović, premijera 5. III 1954.
GOSPOĐA MINISTARKA, reditelj Dušan Vladisavljević, premijera 20. V 1955.
NARODNI POSLANIK, reditelj Braslav Borozan, premijera 23. XI 1956.
SUMNjIVO LICE, reditelj Braslav Borozan, premijera 7. X 1960.
VLAST, reditelj Braslav Borozan, premijera 21. II 1964.
KIRIJA, reditelj Milenko Misailović, premijera 31. III 1964.
ANALFABETA, reditelj Braslav Borozan, premijera 17. IV 1964.
GOSPOĐA MINISTARKA, reditelj Braslav Borozan, premijera (povodom stogodišnjice rođenja Branislava Nušića) 8. X 1964.
NARODNI POSLANIK, reditelj Milenko Misailović, premijera 7. V 1970.
PUT OKO SVETA, reditelj Jovan Putnik, premijera 1. X 1972.
OŽALOŠĆENA PORODICA, reditelj Gradimir Mirković, premijera 16. X 1974.
ANALFABETA, (PA) MUVA, VLAST, reditelj Jovan Putnik, premijera 30. I 1977.
OBIČAN ČOVEK, reditelj Pavle Minčić, premijera 24. III 1977.
UJEŽ, adaptacija i režija Cisana Murusidze, premijera 2. IV 1980.
GOSPOĐA MINISTARKA, reditelj Milenko Misailović, premijera 22. XI 1982.
SUMNjIVO LICE, reditelj Gradimir Mirković, premijera 25. XI 1984. 
POKOJNIK, reditelj Pavle Minčić, premijera 22. XI 1988. 
OŽALOŠĆENA PORODICA, reditelj Radoslav Zlatan Dorić, premijera 22. XI 1994.
GOSPOĐA MINISTARKA, reditelj Jagoš Marković, premijera 10. III 2004.
NA URANKU - opera u jednom činu (ovo delo se smatra prvom domaćom operom), muzika Stanislava Biničkog, libreto Branislava Nušića.
•           Dirigent Stanislav Binički. Reditelj Svetislav Dinulović. Premijera 20. XII 1903.
•           Dirigent Ivan Brezovšek. Premijera 4. II 1924.
•           Dirigent Bogdan Babić. Reditelj Jovan Putnik. Premijera 26. IX 1968.
•           Dirigent Angel Šurev. Reditelj Borislav Popović. Premijere: 4. decembra 2003. (Narodno pozorište Niš); 3. januara 2004. (Velika scena).

Prema: Sava V. Cvetković, Repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu 1868–1965 – prilog proslavi stogodišnjice Narodnog pozorišta u Beogradu, MPUS, 1966; dr Živojin Petrović, Repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu 1868–1914 – povodom 125-godišnjice osnivanja Narodnog pozorišta u Beogradu, MPUS, 1993; Ljiljana Mrkšić, Repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu 1965–1986, Narodno pozorište, 1986; priredila i dopunila Jelica Stevanović.