Don Paskvale
opera Gaetana Donicetija

U stvaralaštvu italijanskog kompozitora Gaetana Donicetija (1797–1848, Bergamo) komična opera Don Paskvale zauzima najistaknutije mesto. Publika uvek rado sluša i gleda ovu operu, pevači se takmiče u savlađivanju teških i zahvalnih uloga, stručnjaci traže i nalaze originalnu autorsku verziju partiture, dokazuju autorstvo libretiste, a režiseri iznalaze stalno nove i originalne pristupe neuništivom delu. Izgleda da zub vremena, toliko nemilosrdan kod mnogih dela muzičke scene, ne uspeva da ošteti ni takt ove opere. Radnja nije ni nova, ni originalna, već opšte poznata u istoriji pozorišta. Muzika je tečna, slušljiva, nenametljiva, prijatna, duhovita – po potrebi. Na sceni se ne zbiva ništa naročito, čak ni scenografi ne mogu pustiti na volju bujnoj mašti. Pa ipak, u celini, Don Poskvale je ne samo uspelo već i majstorsko delo, jedna od najboljih komičnih opera uopšte, među onih nekoliko koje ne silaze sa operske scene. Posle niza od gotovo sedamdeset opera svih žanrova, Doniceti je svoje remek-delo napisao, prema podacima iz korespondencije, za samo jedanaest dana, tokom jeseni 1842. godine u Parizu. Dugo se smatralo da je on i pisac libreta, a i danas u raznim izdanjima ime libretiste je različito! Nesumnjivo je utvrđeno da je kao uzor poslužila opera Ser Markantonio Stefana Pavezija, sa libretom Anđela Anetija, izvedena 1810. u milanskoj Skali. Doniceti je na libretu sarađivao sa svojim prijateljem, italijanskim emigrantom, pesnikom Đovanijem Rufinijem, koji je više voleo da ostane anoniman – sa inicijalima M. A. (Mikela Akursi) i, po običaju, sam korepetirao, režirao i dirigovao. Povest o matorom momku, svojeglavom, nepoverljivom i škrtom staromodnom čoveku, koji u starosti želi da se oženi mladom i lepom devojkom i koji posle niza peripetija, lažnog venčanja i iznenadnog preobražaja krotke neveste u namćorastu, okrutnu, rasipnu i nasilničku aspidu, pristaje sa oduševljenjem i olakšanjem da se oslobodi ove, u njegovim očima, prave „napasti“ – interesovala je već antičke komediografe. U komediji del arte ličnosti i njihove peripetije dovedeni su do virtuoznog majstorstva kroz improvizaciju. Slične situacije rado je obrađivao i Goldoni, ne bez moralizatorskih tendencija. Doniceti i njegov libretista pojednostavljuju radnju, sažimaju broj ličnosti na samo četiri pevača (visoki ženski i muški, i dva dublja muška glasa) uzgrednog lažnog notara i brojne sluge, koje nastupaju u horu. Ali to su one iste sluge koje pokreću sve u uobičajenoj komediji del arte, u bufo operama, kod Molijera, Mocarta i Da Pontea. Ova četiri pevača ipak nisu marionete već, zahvaljujući muzici i njenoj izražajnosti, prave ličnosti. Pored komičnih scena i situacija, u kojima iskričavi muzički humor vrca, sija i blešti, ritmovi se prepliću, zavrću, sustižu, melodije bez zastoja bujaju – opera čak sadrži i delove koji predstavljaju izvesno obogaćenje u odnosu na Rosinijeve bufonijade. Doniceti piše romantičnu muziku, osećajnu, nadahnutu, ponekad sentimentalnu, iskrenu i lepu. Upravo onakvu kakvu zahteva publika naviknuta na melodičnog Belinija (uvodni deo Norinine kavatine, Ernestova arija i serenada, duet Norine i Ernesta). Neodoljiva bufo muzika vlada operom od samog početka: potpuri-uvertira sa korišćenjem najpopularnijih motiva opere, arija Don Paskvalea, svi dueti, živahni deo Norinine kavatine, znameniti kvartet u finalu I čina, upravo razuzdani hor slugu i, kao poseban biser, duet Don Paskvalea i Malateste, sa bezbrojnim brzim ponavljanjem – blebetanjem. Uz muziku koja slika unutrašnji život ličnosti, i radnja je obogaćena detaljima koji kulminiraju kad Norina ošamari Don Paskvalea, pa preti opasnost da sve pređe u tragikomediju. Na završetku nije ismejan samo škrti starkelja, kome nije pošlo za rukom da spreči ljubav dvoje mladih, već je unet i pomirljivi ton – naslovna ličnost nije matora luda, po ugledu na Terencija i komediju, već dobrodušni čovek koji se nije snašao u ulozi mladoženje.Brojne Donicetijeve opere padale su vrlo brzo u zaborav, tako da su u devetnaestom veku igrane samo neke: Lučija od Lamermura, Favoritkinja i Lukrecija Bordžija. Početkom dvadesetog veka ponovo se daju komične opere Don Paskvale, Ljubavni napitak, za koje se zalažu dirigenti Toskanini i Bruno Valter. Pre dvadesetak godina, počela je prava renesansa Donicetija, objavljuju se kritička izdanja njegovih davno zaboravljenih opera a na sceni oživljavaju partiture koje niko ne poznaje. Opere sa istorijskom sadržinom – Ana Bolen, Marija Stjuart, Roberto Devere i druge, prikazuju se na festivalima sa velikim uspehom. Pokazuje se da još ima pevača koji mogu uspešno savladati goleme pevačke zahteve. Od komičnih opera više se izvode jednočinke Rita i Noćno zvono kao i lakrdija iz života operskih umetnika Viva la tatma (Pozorišne zgode i nezgode). Vreme će pokazati da li su ova dela nepravedno bila pala u zaborav, ili im je suđeno da stanu uz bok Don Paskvalea. Don Paskvale je prvi put izveden 4. januara 1843. godine u Italijanskom pozorištu u Parizu, sa naj-slavnijom pevačkom postavom. Norinu je tumačila dvadesetsedmogodišnja Đulija Grizi, idol publike, slavna po lepoti glasa i stasa i po izuzetnom scenskom šarmu i tehničkom vokalnom virtuozitetu. Ernesta je tumačio najbolji lirski tenor veka Đovani Mario, kasniji suprug Grizijeve; Malatestu-Antonio Tamburini, a naslovnu ulogu je tumačio znameniti bas, četrdesetšestogodišnji Luiđi Lablaš.

Konstantin Vinaver, 1979.

BEOGRADSKA PREMIJERA OPERE DON PASKVALE
Donicetijev Don Paskvale i po tekstu, i po ličnostima, i po muzici, i najzad po izričnoj i utvrđenoj tradiciji, zamišljen je kao stvar lakoga, kaćiperskoga, blistavoga rokokoa. Onaj sladostrasni smešni starac iz Molijera koji hoće da je na silu mladoženja; pa lukavosti ljubavnoga para koje potiču iz jedne blistavo i naivno podmlađene Commedia dell arte; najzad stalni osmesi muzike, čipkasti orkestar, trileri, ironična podvlačenja (...)
Umesto rokokoa, zamišljen je dekor i kostimi iz ranoga širokoga renesansa, koji se tek iščaurio radosno iz teških okova zlurade i fantastične gotike. Linije široke, svežina stila koji se javlja i osvaja: sve to u krajnjoj suprotnosti sa muzikom, koja iz svakoga takta struji: slatko nameštena, pretrpana bezbrojnim ukrasima, zamrla u večnost svog osvojenog mudrog blaženstva. Ali ima draži taj kontrast, ima suptilnosti u tom kontrapunktu ljudi i onoga iz čega ljudi izviru; u toj opreci nevidljive muzike sa vidovnim prizorom. Opravdanje se može dati još ovako: htelo se, za slatku melodiju Donicetija da nađe većma italijansko doba, onaj renesans koji je u našim umovima vezan za Italiju neraskidnim reminiscencijama. I taj renesans odgovarao bi idealu Donicetijevog osnovnog nadahnuća, mada bi bio u sukobu sa slučajnostima rokoka u koje je Doniceti, prosto silom okolnosti, ubacio svoju početnu nimalo rokokosku inspiraciju. Lep i sladak je taj susret ispao, i muzika se baš za to milo i sveže kikotala, što se nije vezala za dekor (...)

Stanislav Vinaver „Vreme“, 19. novembar 1924.

ALESANDRO SANĐORĐI, dirigent
Alesandro Sanđorđi je rođen 1960. u Ferari, Italija. Diplomirao je klavir na Verdijevom konzervatorijumu u Milanu, a potom nastavio usavršavanje na polju kompozicije i dirigovanja. Godine 1989. otišao je u Izrael, gde je dirigovao Jerusalimskim simfonijskim orkestrom i postigao veliki uspeh kod publike i kritike. Kasnije, iste godine, pozvan je u Brazil, za stalnog dirigenta i umetničkog dirigenta Gradskog pozorišta u Rio de Žaneiru. Tokom boravka u Brazilu dirigovao je svim velikim orkestrima te zemlje, kao što su Simfonijski orkestar Sao Paola, Simfonijski orkestar Brasileira, i snimao je za brazilsku TV stanicu „Kultura“. Karijeru je nastavio u Evropi, gde je dirigovao u Gradskom teatru St. Gallen (Švajcarska), Hrvatskom nacionalnom kazalištu u Splitu (Hrvatska), „Manoel teatru" na Malti, na Verdijevom festivalu u Busetu (Italija), Orkestrom „Guido Cantelli“ (Italija), Državnim orkestrom Plovdiva (Bugarska), Orkestrom regije Toskana (Italija), Državnim orkestrom „Dinu Lipatti“ (Rumunija), Divertimento ansamblom (Milano), Neue Vocal Solisten (Štutgart). Od 1996. do 1999. bio je muzički direktor i umetnički savetnik Simfonijskog orkestra Areca i Lyric Workshop (Italija). Od 1998. je postavljen za gostujućeg dirigenta Simfonijskog orkestra Parana (Brazil), gde je angažovan kao muzički direktor/dirigent, a od 2002. kao umetnički direktor. Godine 2006, na poziv Nacionalnog moravsko-šleskog teatra iz Ostrave (Češka Republika), dirigovao je operu Manon Lesko; trenutno je gost-dirigent u tom teatru. Iste godine je dirigovao operu Travijata u Narodnom pozorištu u Beogradu, posle čega je odmah postavljen za gostujućeg šefa dirigenta za sezonu 2006/2007, tokom koje je dirigovao Boeme, Bal pod maskama, Trubadura. Septembra 2007, na poziv Slovačkog nacionalnog teatra iz Bratislave, dirigovao je Kavaleriju rustikanu, Pajace i Lukreciju Bordžiju; i u ovom pozorištu je angažovan kao gostujući dirigent.

SAŠA GABRIĆ, reditelj
Rođen 17. februara 1967. godine u Subotici. Osnovnu školu i gimnaziju, kao i Ekonomski fakultet završio u Subotici. Diplomirao multimedijalnu režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 1994. godine. Od 1996. godine ima status slobodnog umetnika. Živi i radi u Beogradu. Režirao 20 profesionalnih pozorišnih predstava, kao i više kratkih igranih i dokumentarnih filmova, među kojima:
Džems Džojs, Portret umetnika u mladosti
Lope de Vega, Fuente Ovehuna
Anton Pavlovič Čehov, Tri sestre
Adi Endre, Brzi snovi
Vilijam Šekspir, Timon Atinjanin
Bertolt Breht, Bubnjevi u noći
Aleksandar Popović, Ružičnjak
Peter Handke, Kaspar
Vilijam Šekspir, Koriolan
po Uliksu Džemsa Džojsa, Džojstik
Artur Miler, Smrt trgovačkog putnika
Milorad Pavić, Svadba u kupatilu

DON PASKVALE NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA
Zvuci muzike Gaetana Donicetija prvi put su se sa scene Narodnog pozorišta čuli još davne 1879, kada je igrana šaljiva igra u dva čina s pevanjem Marija, kći pukovnije. Don Paskvale, po mnogim mišljenjima posle Rosinijevog Seviljskog berberina najbolja italijanska opera buffo, prva je Donicetijeva opera koja se našla na repertoaru Narodnog pozorišta. Premijera je bila 12. novembra 1924, dirigovao je Lovro Matačić, predstavu je režirao Teofan Pavlovski, a scenograf i kostimograf je bio Vladimir Žedrinski. Na plakatu je još pisalo: „komična opera u tri čina (pet slika) napisao M. A.“ Zanimljivo je da se kao pisac libreta ove opere u kritikama i drugim izvorima iz tog vremena, navodi Salvatore Kamaran; u nekim kasnijim ali i skorašnjim izvorima stoji da je libretist Anđelo Aneti; na plakatu premijere su umesto imena i prezimena pisca libreta inicijali M. A. (Mikelo Akursi) što je bio pseudonim Đovanija Rufinija – za koga su novija istraživanja potvrdila da je napisao tekst za ovu Donicetijevu verziju Don Paskvalea. U naslovnoj ulozi je nastupio Aleksandar Tucaković, Doktora Malatestu je tumačio Rudolf Ertl, Don Paskvaleovog nećaka Ernesta je igrao Živojin Tomić, mlada udovica Norina je bila Neonila Volevač, a Notar – Vasilij Šumski. Kritika je bila veoma zadovoljna ovim repertoarskim potezom, a i opšti utisak posle premijere je bio veoma pozitivan. Oštro oko Stanislava Vinavera najpre je registrovalo vremensko i stilsko izmeštanje opere iz rokokoa u renesansu. U priči recenzenti prepoznaju molijerovskog „sladostrasnog smešnog“ starca koji na silu hoće da bude mladoženja, lukavosti ljubavnog para koje potiču iz komedije del arte, a naročito smenjivanje scena „nezlobive, gotovo pastirske idile sa hitrom gradacijom spretnih vezova“. Nasuprot ovakvom tkivu, tekstualnom, dramaturškom i muzičkom, scena i kostim su dali jednostavnost renesansnih motiva. Kritika ovakvu koncepciju opravdava i podržava. Pre svega, „markize, perike, pastorale, životna mudrost na delikatne doze – ispadaju u našoj krepkoj i uzrujanoj sredini bez svakoga ubedljivoga smisla“, a osim toga, Don Paskvale, po mišljenju kritičara, „u svom rodnome dekoru ispada skučen, sladunjav i nategnut, a njegove su ruže ipak lako i setno uvele“. Iako je stil renesanse u direktnoj suprotnosti sa ukrasima pretrpanom muzikom, reditelj i scenograf su ovim zanimljivim kontrastom komad približili našoj publici, a da nisu naštetili ni priči, ni muzici. Naravno, nisu svi kritičari bili istog mišljenja, pa su se čula i ona da bi bilo bolje da su se „držali stare tradicije“. Pored ovoga, dekori Žedinskog su ocenjeni kao „harmonični, sveži i vanredno duhoviti“, a režija Pavlovskog „pažljiva, vedra, bez propuštanja i jedne sitnice – nešto malo teška“. Za Norinu, Neonile Volevač je zabeleženo da je bila „fina i otmena, i znala da sa ljupkom, veselom i vedrom, detinskom koketerijom vuče starca za nos. Svim koloraturnim ukrasima u kavatini mogla je podati pravu lepršavu lakoću“. Uz hitro kaćiperstvo u svim pokretima, ona je bila „glasovno savršena do najfinije notice, dala je čipku vokalnu – bačenu raskošno preko strožijih i tamnijih bisera zvonke muzike“. Aleksandar Tucaković je u ulozi Don Paskvalea „nalazio podrške u orkestru, njegovi su efekti narastali iz muzike“. Bilo je i kritičara koji su ocenili da je on ulogu bolje doneo glumački nego pevački, jer „težina i neelastičnost njegova glasa teško može da savlada sve finese“. Rudolf Ertl nije uspeo da odigra Doktora Malatestu kako bi trebalo. Bio mu je „stran i humor, i lukavost, i dosetljivost“, igrao je ovu ulogu „glomazno i veristički, i bio je otprilike neki mračni i demonski, i to lažno, zločini čovek koji se smeje“. Njegove vokalne sposobnosti su ocenjene različito: za jedne je bio „glasovno nedovoljan“ za zahteve ove uloge, za druge, pak, on je uspeo „verno dati prave staroitalijanske fraze, za koje je njegov lep bariton predestinovan“. U ulozi mladog Ernesta, Živojin Tomić je bio „neobično diskretan“. Neki su ocenili da se dobro snalazio do poslednjeg čina, i „otpevao fino i nežno serenadu, ali očito je zbog indispozicije zatajio u duetu“. Po drugima, Tomić je bio „svež“ u prvom činu, „topao“ u drugom, ali nije uspeo da rasporedi snage, nije igrao „filigranski, rokokoski“, već je igrao „veristički, punim glasom, punim tokom i hukom i slomio se, što je neminovno moralo doći“.Apsolutna zvezda večeri, međutim, bio je dirigent, Lovro Matačić: „Gospodin je jak dirigentski talenat, suvereno savladava partituru, i ima u vlasti ceo ansambl“. Lirski raspoloženi Stanislav Vinaver kliče: „mlad, svež, na mahove rokoko kitnjast, u momentima poletno širok italijanskim jednim vedrim zanosom, dirigent g. Matačić prelazio je iz čipke rokokoa u stvarniju i snažniju lepotu iskrene renesanse. To dražesno osciliranje dirigenta, jednim divnim nagonom, između spoljnjeg i unutrašnjeg stila muzike, davalo je pravo čas dekoru, čas onim trilerskim ljupkostima koje znamo sa drugih pozornica“. I još: „Ansambli odlični. Trijumfator večera: g. Matačić, danas izvrstan dirigent, za koju godinu veliki dirigent“. Predstava je odigrana svega pet puta u toj sezoni, i potom se ugasila.Sledeću premijeru, 18. oktobra 1947, dirigovao je Predrag Milošević koji je i preveo libreto, režirao je Josip Kulundžić, scenograf je bio Stanislav Staša Beložanski, kostimi su urađeni prema nacrtima Milice Babić Jovanović a horove je spremio Milan Bajšanski. Uloge su tumačili: Žarko Cvejić (Don Paskvale), Stanoje Janković (Dr Malatesta), Nikola Jančić (Ernesto), Nada Šterle (Norina) i Živojin Milosavljević (Beležnik). Ova postavka održala se na repertoaru sve do 1965. godine.Poslednji put, opera Don Paskvale je imala premijeru na Sceni na Trgu 1. februara 1979, pod dirigentskom palicom maestra Nikolaja Žličara, u režiji Dejana Miladinovića, scenografiji Milete Leskovca i kostimima Ljiljane Dragović. Pevan je isti prevod Predraga Miloševića. Horove je spremio Slobodan Krstić. Aleksandar Veselinović je nastupio u naslovnoj roli, Slobodan Stanković u ulozi Doktora Malateste, Predrag Protić u tenorskoj ulozi Ernesta, Gordana Jevtović je bila Norina, a u ovoj režijskoj postavci tri notara su igrali Vera Milčić, Slobodan Simić i Đorđija Bošković. Predstava je do kraja sezone odigrana jedanaest puta, od toga šest puta na gostovanjima u Kostolcu, Šapcu, Užicu, Nišu, Valjevu i Čačku. To je bio kraj scenskog života ove postavke. 

Jelica Stevanović