Don Kihot

PREKO 200 GODINA NA SCENI
Romanom Don Kihot (El Ingenioso Hidalgo Don Quijote de la Mancha, 1605) Servantes je želeo da se naruga beskrajnim viteškim ciklusima, romansiranim „sapunicama“ srednjevekovne literature, ne sluteći scensku budućnost svog dela u baletu i operi. Početkom 18. veka nastaju baleti inspirisani ovim čuvenim romanom. Kao praizvedba se navodi postavka pariske Opere iz 1801. godine. Naslov, Gamašova ženidba, definisao je komični žanr, koji će se očuvati u svim potonjim verzijama. Don Kihot važi za „najmoskovskiji“ balet u celokupnoj ruskoj klasičnoj tradiciji. Za razliku od drugih, nastalih uglavnom u Sankt Peterburgu, ovaj balet je imao premijeru u Moskvi 1869. godine, u Boljšoj teatru. Francuski koreograf Marijus Petipa, pozajmljujući epizode i likove od Servantesa, sačinio je libreto u kojem se lepa Kitri, kći krčmara, i njen voljeni Bazil, siromašni berberin, suprotno volji roditelja, zaljubljuju i na kraju venčaju. Srećnom razrešenju potpomaže vitez tužnog lika, Don Kihot. Sâm Petipa je ovo delo, na neki način, smatrao autobiografskim. Njegov život je bio sličan Bazilovom. Sudbina ga je u mladosti, kao siromašnog avanturistu, odvela u Španiju, zemlju koju je potom jako zavoleo. Dobro je upoznao španske nacionalne igre i folklor. Njegova umetnička i životna prekretnica, dolazak na čelo Imperatorskog ruskog baleta, obeležena je postavkom baleta Don Kihot, oživljavajući tako najlepše uspomene na Španiju. Muzika Ludviga Minkusa koja je „ostajala u ušima“, doprinela je uspehu i popularnosti dela. Dve godine kasnije, 1871, Petipa je postavio „klasičniju“ verziju ovog baleta u Sankt Peterburgu, tadašnjoj prestonici Rusije.   Velika novina koju je Petipa uneo u svoju verziju „Don Kihota“ bila je – raskid sa prinčevima i natprirodnim bićima romantičarskog baleta i uvođenje na scenu ljudi iz naroda. Aleksandar Gorski je drugi veliki koreograf koji je „vaskrsao“ Don Kihota. Obnovio je balet 1900. godine u Boljšoj teatru. Zadržao je libreto, raspored činova i scena, kao i muziku. Značajno je izmenio dramaturgiju baleta, po ugledu na savremene dramske produkcije s početka 20. veka. Kao neumorni reformator, nije se libio eksperimenta, zazirao je od šablonskog. Podržavao je glumačku individualnost kod igrača, često je stavljajući iznad čiste tehnike. Novi estetski principi su se ogledali naročito u grupnim igračkim scenama. Uspeo je da kreira Kihota kao popularan, veseo balet koji obiluje igrama, kao san umetnika sa Severa o životu – Suncem razdraganom, kao san o Raju na zemlji gde svi žive dobro i o raznobojnoj Utopiji koju čovek nesvesno propušta. Zahvaljujući velikom uspehu, predstava je preneta u Sankt Peterburg 1902, gde se i do dan danas izvodi. U Boljšoj teatru je Don Kihot kasnije postavljan nekoliko puta. Nastavljajući tradiciju ovog teatra, svi koreografi su sledili redakciju Aleksandra Gorskog. Gorski je prvi shvatio da je baletski ansambl aktivan učesnik koreografske drame, očekujući od svakog pojedinog igrača da igra prirodno. Prvo predstavljanje Don Kihota u inostranstvu, u dosta skraćenoj verziji, izvela je trupa Ane Pavlove 1924. u Londonu. Balet Rambert je bila prva kompanija na Zapadu koja je ovaj balet uvrstila u svoj repertoar, 1962. U Beogradu je Don Kihota prvi put izveo Balet Narodnog pozoršta 1931. godine. Sledeće verzije su izvedene 1973. i 1988. Kao fundament klasičnog repertoara najvećih baletskih kompanija sveta, Don Kihot je postao kriterijum za kvalitet. Kaže se: „Kompanija koja može da igra Don Kihota, može da igra praktično sve balete“. To je bio jedan od osnovnih razloga za odluku Narodnog pozorišta u Beogradu da stavi na repertoar ovaj popularni naslov.
M. Dujaković

VLADIMIR VASILjEV
Po okončanju školovanja u Moskvi, postaje član Boljšoj teatra 1958. godine. Interesantno je reći da je Vasiljev jedini dobitnik Grand Prixa-a u istoriji konkursa u Varni (1964). Nakon debitovanja u Don Kihotu 1962. njegova karijera je neraskidivo vezana za ovaj naslov. Ostvario je preko 40 prvih uloga na scenama Boljšoj teatra i drugih prestižnih pozorišta širom sveta. Postavljajući nove standarde muške igre, inspirisao je najveće koreografe Rusije i Zapada i stekao slavu internacionalne zvezde. Moris Bežar je  rekao: „Ja nikada nisam video igrača poput Vasiljeva. On ima sve : virtuoznost, tehniku, dramski talenat, višestranost i snagu". Nastupao je sa partnerkama koje su najveće balerine sveta: Galina Ulanova, Maja Plisecka, Alisja Alonso, Karla Frači. Ipak, najčešće je igrao sa svojom suprugom, takođe velikom zvezdom Boljšoj teatra, Ekatarinom Maksimovom. Baletska akademija iz Pariza proglasila ih je za najbolji baletski duet u svetu. Žizela, koju su igrali zajedno  na sceni Metropolitena u Njujorku 1990. bila je oproštajna klasična predstava nakon duge igračke karijere. Na istoj sceni nastupili su prvi put 1959. na prvom gostovanju Boljšoj teatra u Americi. Antologijske su kreacije Spartaka i Ivana Groznog u Grigorovičevim koreografijama, kao i uloge u baletima: Don Kihot, Žizela, Romeo i Julija, Uspavana lepotica, Kameni cvet, Krcko Oraščić, Petruška, Grk Zorba i mnoge druge. Vasiljev koreografsku karijeru počinje u Boljšoj teatru 1971. postavkom baleta Ikar. Slede klasična remek-dela: Labudovo jezero, Žizela, Don Kihot, Pepeljuga, Romeo i Julija, kao i baleti: Makbet, Anuta, Fragments of a Biography, These Charming Sounds, I want to Dance, itd. Postavio je brojne balete u pozorištima Rusije i inostranstvu. Svoju verziju Don Kihota postavio je u Moskvi, Njujorku, Tokiju, Napulju, Rio de Ženejru, itd. Iskazao se uspešno kao operski i filmski reditelj. Sa poznatim italijanskim rediteljem Frankom Zefirelijem, kreirao je Aidu u Operi u Rimu, milanskoj Skali i Areni u Veroni. Poslednjih godina, slikarstvo postaje njegov najdraži izraz i nastupio je na 11 samostalnih izložbi. U periodu od 1995. do 2000. bio je umetnički i generalni direktor Boljšoj teatra. Nosi zvanje profesora Ruske državne akademije za pozorišnu umetnost i član je Ruske akademije umetnosti. Nosilac je najviših nacionalnih i međunarodnih priznanja i nagrada: Narodni umetnik SSSR-a i Rusije, Lenjinov i Državne nagrade, Nagrade pariske baletske Akademije „V.Nižinski" Najbolji igrač sveta, najviša UNESKO-ve nagrade „Pablo Pikaso", kao i Orden Lenjina, Orden rada sa crvenom lentom, Orden svetog Konstantina Velikog, Orden Ruske Federacije za domovinske zasluge, francuski Orden za nacionalne zasluge, Državni orden Litvanije, Državni orden Brazila i orden Slava Rusije. Zanimljivo je napomenuti da je jednoj zvezdi u kosmosu dodeljeno ime Vasiljeva.

LUDVIG MINKUS
(1826–1917)
Ludvig (Leon) Minkus, kompozitor baleta i violinista, rođen je u Beču 1826. Široj javnosti se predstavlja kao kompozitor u Parizu 1846. godine, sa baletom Pakita, koji je pisao zajedno sa Edvardom Deldeveom, u saradnji sa koreografom Žozefom Mazilijeom. Kao plod njegove saradnje sa koreografom Sen-Leonom, usledili su baleti: Fjameta (La Fiammetta, 1846) i Nemea (1864). Potom sarađuje sa francuskim kompozitorom Delibom na baletu La Source i komponuje muziku za još dva baleta sa Sen–Leonom: Le Poisson d’Or  i Le Lys. Odlazi u Rusiju 1853, kao dirigent orkestra kneza Jusupova u Sankt Peterburgu. Nastupa kao solista orkestra Boljšoj teatra u periodu 1861–1872. Predaje na Konzervatorijumu u Moskvi 1866–1872. Od 1864. do 1871, Minkus je bio zvanični kompozitor baleta u Boljšoj teatru u Moskvi. U Sankt Peterburg se vraća 1871. i tu radi sve do 1891, kada je i konačno penzionisan. Nezadovoljan malim primanjima, kompozitor napušta Rusiju i odlazi u Austriju, gde umire 1917, u 91. godini života. U svojoj karijeri komponovao je više od 20 baleta među kojima su: Don Kihot, Pakita, Bajadera, Roksana, Kamargo, Banditi, Leptiri itd. Minkus je bio veliki majstor svog zanata, jer je dobro poznavao stilove baletske muzike svog doba. Njegova muzika je melodična i dopadljiva prema jasnim igračkim ritmovima.