Dom Bernarde Albe

GLASINE O FEDERIKU GARSIJI LORKI
Federiko Garsija Lorka je uz Servantesa, najuniverzalniji španski pisac, a nadasve i autentični simbol španske kulture. U njegovom delu, duboko je ukorenjena forma narodne pesme, ali i ono univerzalno, kosmopolitsko, tradicionalno, i naravno, avangardno, a to sve zajedno čini prepoznatljivi profil španske specifičnosti. Zapravo, to je ono najživotnije u razumevanju vlastitog postojanja unutar spleta tragova sakupljenih u venac, koji je sačinjen od strasti, ljubavi, patnje i snova. U Lorkinom delu sve je to doseglo sveobuhvatnost jer je išao istovremeno s vremenom i ispred vremena, da bi istražio, otkrio, razjasnio i protumačio, ono što je skriveno u naslagama vremena i duše, istorije i sadašnjnosti, dok je maštom i simbolom nacrtao slobodu kao božansko nadahnuće i pesnički beg od datih okvira, verujući duboko i iskreno u sudbinsko predodređenje sebe kao pesnika.
Jordan Jelić, Umro u svitanje

Federiko Garsija Lorka je heroj Španskog građanskog rata, pesnik jednog naroda i jedne ideje shvaćene u najpatetičnijem i najromantičnijem smislu te reči. Lorka spada među one pisce koji zbog svoje naročitosti definitivno izmiču svakoj književnoj sistematizaciji. Najviše što se o njegovim dramama može reći u tom smislu jeste da pripadaju poetskoj drami, ali čim smo to rekli, osećamo potrebu da bliže definišemo poetičnost njegovih drama i njegovu dramaturgiju uopšte. Jezik u Lorkinim dramama razvija se od ritmovane proze i ritmovanog stiha u njegovim ranijim dramama (Jerma, Krvava svadba) do prozne strukture u njegovoj poslednjoj drami, Domu Bernarde Albe. Međutim bilo da piše u prozi ili u stihu, Lorka, pesnik izuzetne imaginacije i saosećajnosti, uspeva da stvori dramski jezik koji će adekvatno izraziti silne strasti uzavrele andaluzijske krvi. Tri njegova najvažnija dramska dela, tragedije Kravava svadba, Jerma i Dom Bernarde Albe, imaju slične teme. U sve tri žene igraju ili isključivu ili najvažniju ulogu, dok se muškarci pojavljuju manje–više kao predmet njihove zabranjene strasti, nemira, strahovanja ili žalosti. U sve tri je smrt mračna senka koja natkriljuje sva zbivanja i u sve tri strogi običaji i rigorozan tradicionalan moral su u sukobu sa vulkanskim strastima junaka, da bi upravo ovaj sukob doveo do tragičnog kraja.

Slobodan Selenić, Dramski pravci XX veka, Beograd 2002.

U trenutku kad je ubijen, Lorka je imao trideset osam godina. Sa dvadeset i nešto napisao je Ciganski romansero, zbirku balada s kojom je gotovo odmah postao najslavniji španski pesnik, a fantastični uspeh njegovih andalužanskih tragedija (Krvave svadbe i Jerm) doneo mu je i titulu jednog od najvećih dramskih pisaca. Od detinjstva je bio opsednut svojom smrću, pa i pojedinostima oko sopstvene sahrane. Salvador Dali, Lorkin blizak prijatelj, a možda i Lorkina ljubav, pričao je kako je Lorka, još za studentskih dana u Madridu, ponekad umeo da inscenira svoju sahranu, da opisuje položaj leša, zatvaranje kovčega i klimanje pogrebne povorke. Španski građanski rat odveo je hiljade ljudi u neobeležene masovne grobnice, čije iskopavanje večito koče politički razlozi. Lorka je postao simbol potrage za istinom, premda njegovi posmrtni ostaci do dan-danas nisu pouzdano pronađeni. „Postojale su hiljade verzija, ljudi su se često pravili važni i tvrdili da znaju nešto o čemu zapravo nisu znali ništa“, rekao je Gibson. „Jedne večeri ti kažu jedno, sledeće večeri nešto sasvim drugo.“ Rezultate svoje istrage Gibson je objavio 1971. godine pod naslovom Lorkina smrt. Jedna od najupečatljivijih poenti Gibsonovog rada, jeste tvrdnja da je Lorka zapravo mogao da izbegne svoje pogubljenje. Tokom nedelja, pred državni udar koji će dovesti do građanskog rata, bilo je mnoštvo štrajkova, uličnog nasilja i atentata na visoke činovnike, i bilo je jasno da republikanska vlast puca po šavovima. Lorka je očajavao i nije znao šta da čini. Mimo saveta mnogih kolega, rešio je da iz Madrida, u kojem je živeo otputuje u Granadu, i to 13. jula, samo četiri dana pre Frankovog puča. „Biće kako Bog hoće“, rekao je jednom prijatelju pre nego što je otišao. U roku od nedelju dana, Granada je pala u ruke nacionalista, a Madrid je ostao republikanski sve do kraja rata. Lorkini levičarski stavovi bili su dobro poznati širom Španije. Njegove tragedije, doduše, nisu bile otvoreno političke, ali su sasvim mogle da se tumače kao napad na represivnu prirodu španskog društva. „Uvek ću biti na strani onih koji nemaju ništa i koji čak ni u tom ničemu ne mogu da uživaju na miru“, rekao je jednom. Ipak, Lorka je sve vreme odbijao da se pridruži ijednoj stranci, i tvrdio je da živi i radi izvan svake ideologije. „Što se mene tiče, ja nikad neću biti političan“, rekao je jednom prijatelju u Madridu neposredno pred izbijanje rata. „Ja jesam revolucionar utoliko što su svi pravi pesnici revolucionari, pa zar nije tako, ali političan nisam, ne!“

Elizabet Kolbert, Letter from Spain, Looking for Lorca, 1971.

ANA GRIGOROVIĆ
Rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Ivane Vujić. Završila je interdisciplinarne master studije teorije umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Režirala je predstave: Magično popodne (V. Bauer, Atelje 212), Đani Skiki (Đ. Pučini, Narodno pozorište u Beogradu), Bastijen i Bastijena (V. A. Mocart, Narodno pozorište u Beogradu), Igra (S. Beket, Pozorište „Bora Stanković”, Vranje), Gozba (Platon, Bitef teatar), Rađanje jednog zapisnika (B. Pekić, Narodno pozorište Pirot), Biti (V. Nikolić, Ustanova kulture „Parobrod"), Petar (Ž. Hubač, Bitef teatar), Nacionalna klasa (G. Marković, Omladinsko pozorište Dadov), Pedeset udaraca (T. Baračkov, Atelje 212), Pet dečaka (S. Semenič, Malo pozorište „Duško Radović”), Ako mi se zviždi, zviždim (A. Valean, Narodno pozorište „Sterija”, Vršac), Lepotica i zver (Ž. Hubač, Pozorište „Bora Stanković”, Vranje), Bekstvo (E. Jonesko, Ustanova kulture „Vuk Karadžić”), Dečaci Pavlove ulice (F. Molnar, Omladinsko pozorište Dadov), North Force (M. Bogavac, Omladinsko pozorište „Dadov"), After Sun (R. Garsija, SKC Beograd). Dobitnica je Nagrade „Hugo Klajn” za najboljeg studenta pozorišne režije u generaciji, Nagrade „Zoran Ratković” za režiju, Nagrade grada Beograda za umetničko stvaralaštvo mladih za 2009. godinu, nagradu Narodnog pozorišta za najbolju predstavu u sezoni 2016/17. godinu i pohvale Narodnog pozorišta za režiju opere Đani Skiki.  

Tišina!
Lorka je motiv i izvor za pisanje drame Dom Bernarde Albe pronašao u jednom bunaru. Nama je motiv za postavku pomenute drame bio jedan prozor. To je kuhinjski prozor koji je okrenut ka hodniku zgrade, baš kao i svi drugi kuhinjski prozori, drugih porodica koje tu žive, svađaju se, vole, mrze, plaču ili se tuku. I sve to se čuje. I svi su toga svesni. Ako uzavrele emocije i strasti ponesu, a prozor ostane otvoren, čuje se mnogo, čuje se sve, možda i previše. Zato se ponekad na prozoru stoji i prisluškuje. Ali se mnogo češće sa prozora sklanja ili se neko ućutkava.
Tišina!
Prva i poslednja Bernardina reč u drami je „Tišina“.
Na početku je znak za uspostavljanje odnosa unutar kuće, na kraju za uspostavljanje odnosa izvan, među svetom koji sluša. Upravo težnja za tišinom i konstantna nemogućnost da se ona ostvari jesu polazište ovog rediteljskog čitanja Dom Bernarde Albe. Šta znači ta tišina? I zbog čega je važna? Smrću muža, Bernarda postaje muško u kući. Takva pozicija pred nju stavlja odgovornost i nameće zadatak da poput muškarca održi red, mir i čast. Ta namera proizilazi iz moralnih i verskih načela kojima se vodi, ali samo prividno. Bernardina briga za ćerke i potreba da se stvari drže pod kontrolom, mnogo više je posledica njenog straha od toga šta će svet, odnosno selo da misli i kaže o njoj. Vodeći se strahom ona se trudi da sačuva čast svoje porodice, ona brine da obraz kuće ostane neukaljan, a upravo tim strahom od ogovaranja ona uništava ono što pokušava da zaštiti. Ponsija, jedina u kući, predstavlja sredinu u odnosu na koju Berdnarda postavlja svoje principe. Zato je njihov odnos na stalnoj liniji između prijateljskog i neprijateljskog, stalno u promeni uloga i igri moći. Ponsija, jedina oseti i vidi emocije ćerki, njihove potrebe i želje, ali ona Bernardinim ćerkama nije zamena za majku, ona to ne može da bude, jer mora da poštuje nametnute društvene konvencije malograđanske sredine. To je sredina u kojoj vlada nasilje i strah, gde dobri ljudi vođeni diktatorskim principima postaju zli. Zato je Ponsija tu samo da sluša, da služi i da povremeno otkrije ćerkama slast života i zabranjene emocije. Nasuprot tome, Bernardin odnos prema ćerkama lišen je emocija. Njoj je važnije kako se one ponašaju,od onoga šta osećaju. Taj odnos se ogleda u paničnoj želji da se održi dostojanstvo i čast porodice. Želja prerasta samu Bernardu i pretvara se u nasilje. Za njihovo dobro, ona uspostavlja teror nasiljem, koje rađa novo nasilje i neminovno dovodi do katastrofe. Bernarda svoje ćerke štiti i skriva od sveta, koji ni u jednom trenutku ne vidimo, samo ga čujemo. Taj zvuk nije samo pitanje atmosfere, već je zvučna slika sveta izvan kuće, onog koji ćerkama nije dostupan i dozvoljen i zato je njihova žudnja još veća i nepodnošljivija. Muškarci se u ovom komadu ne pojavljuju fizički, ali su stalno prisutni kroz glas, pesmu, viku; seljaci koji jure Libradinu kći, žeteoci koji kreću u polje i konačno i sam Pepe, čiji zvižduk najavljuje katastrofu. Drama je vremenski postavljena u neizdrživu vrelinu leta, koja još više podriva strast  u kćerima. Ta seksualnost je najstrože zabranjena, potisnuta je i pre nego što je smela da se rodi i time je postala još opasnija. Bernarda je svesna opasnosti njihove strasti i zato je u nameri da ih na tiranski način drži dalje od izražavanja tih toliko upornih želja. Potisnute emocije na planu seksualnosti, stvaraju potpuno odsustvo emocija, zato prisustvujemo atmosferi punoj gorčine i mržnje među sestrama. Ali nije Pepe predmet njihovog sukoba, ne žele one njega. On je samo povod. One sve žele da ostvare svoje najdublje prirodne potrebe, da savladaju nametnutu tišinu. Seksualnost o kojoj se ne govori, koja se ne pokazuje i koja ne sme da bude vidljiva, nemoguće je da ostane u tišini, skrivena. Možda se prozori ka spolja i mogu zatvoriti, možda se ćerke i mogu naterati da ne izlaze, da nose crninu, da ne plaču, ali se vatra u njima ne može savladati. Zato se ženska strast i seksualnost, iako na početku neprimetne i tihe, do kraja čuju najglasnije, vrište do te mere da dovode do tragedije. I baš zato što ta tišina nije prijatna i prirodna, već je potisnuti vrisak i krik, ona mora u jednom trenutku da se ispolji i neminovno vodi u smrt.

Vanja Nikolić