Dama s kamelijama

DAMA S KAMELIJAMA
Verdi-Šurev
Dirigent Angel Šurev je za koreografa Lidiju Pililenko obradio Sen-Sansovu operu Samson i Dalila, koristeći odlomke i iz nekih drugih kompozicija francuskog majstora, s tim što je za horske numere zadržan hor na sceni. Koreograf Lidija Pilipenko je smatrala da tema Diminog romana Dama s kamelijama zaslužuje i baletski izraz, uz muziku Verdijeve Travijate koja je svima dobro poznata i uvek rado slušana. Za ovu priliku obradu je preuzeo Angel Šurev, koji je striktno poštovao Verdijevu partituru, tako da, sem tri sasvim kratke modulacije, u celovečernjem baletu nema nikakvih primesa. Korišćen je odlomak iz Verdijevog Rekvijema tako da se uloga prerađivača ograničila na instrumentaciju. Redosled i raspored pojedinih muzičkih numera ostvareni su u najtešnjoj saradnji koreografa i obrađivača. Šurev je izuzetno vešto spojio delove u novu dramaturški uslovljenu celinu, zadržavajući u potpunosti sve muzičke elemente, sem instrumentacije koja je i pevačke deonice poverila instrumentima. Neki odlomci se ne ponavljaju, neki delovi su prebačeni iz čina u čin, tako da slušaoci Verdijeve Travijate dobijaju gotovo celu muziku opere u novom ruhu, a gledaoci baleta genijalnu Verdijevu partituru za muzičku bazu igre. (...)
Povećavanjem sastava orkestra u duvačima, ukupni zvuk je postao zasićeniji, bogatiji i raskošniji. Prirodno je da instrumenti koji donose melodijski materijal pevačkih deonica budu izabrani prema karakteru muzike. Slušaoci će biti iznenađeni obiljem solističkih delova u pojedinim instrumentima. Postavlja se opravdano pitanje: da li je majstorsku partituru opere trebalo prerađivati? Ako to znači obogaćenje za baletski izraz i proširenje muzičke baze za igru i pokret, intervencija nam se čini opravdanom i svrsishodnom. Ništa nije izvitopereno, amputirano, nasilno razdvojeno i ponovo sklopljeno. Prekrasne autorove melodije ništa nisu izgubile od svoje inspirisanosti, svežine, očaravajuće privlačnosti. Transkripcije će uvek imati zaštitnike i kuditelje.
Konstantin Vinaver

LIDIJA PILIPENKO
Umetnička ličnost prvakinje baleta i koreografa Lidije Pilipenko, najvećim delom je vezana za Balet Narodnog pozorišta u Beogradu. Posle specijalizacije u Londonu kod Ninet de Valoa i briljantne karijere primabalerine beogradskog Baleta, naglo i ubedljivo izbija među vodeće koreografe u zemlji. Na muziku domaćih kompozitora postavila je balete Banović Strahinja i Jelisaveta Zorana Erića u Beogradu, a Večiti mladoženja i Izbiračica Zorana Mulića u Novom Sadu. Za predstavu Banović Strahinja na Bijenalu u Ljubljani 1981. godine, nagrađena je kao koreograf. Takođe je nagrađena za koreografije celovečernjih baleta Jelisaveta i Večiti mladoženja. Sa ansamblom Baleta Narodnog pozorišta radi i predstavu Samson i Dalila, na muziku Kamija Sen-Sansa, za otvaranje baletske sezone posle rekonstrukcije zgrade 1989. godine — za koju je dobila Nagradu Narodnog pozorišta. Njeni baleti Vaskrsenje na muziku II simfonije Gustava Malera i Dama s kamelijama na muziku Đuzepea Verdija, bili su svetske praizvedbe. Balete Ljubav čarobnica Manuela de Falje i Šeherezadu Nikolaja Rimskog-Korsakova postavlja 1994, a Ženu, na muziku Sergeja Rahmanjinova, 1998. godine. U okviru programa Kraj XX veka...? u Narodnom pozorištu 1999. postavlja dva jednočina baleta: Slike, prema originalnoj partituri A. Šenberga „Preobražena noć“, i Kavez na muziku G. Malera (premijerno obnovljen 2007). Ohridsku legendu Stevana Hristića postavlja 2000. godine, a njen balet Pesnik Čajkovski na muziku P. I. Čajkovskog, biva proglašen za najbolju predstavu sezone 2003/04. u Nacionalnom teatru. Sa istim ansamblom 2008. postavlja još jednu svetsku praizvedbu — balet Nečista krv, prema sopstvenom libretu inspirisnom delima Borislava Stankovića i spopstvenoj kompilaciji muzike domaćih autora — Stevana S. Mokranjca, Petra Konjovića, Vasilija Mokranjca i Stevana Hristića. Sa podjednakim uspehom radila je i na televiziji i filmu, u mjuziklu (Priča o konju, Moj dečko, Cigani lete u nebo, Volim svoju ženu, Prestaće vetar...), kao i u operama (Karmen, Aida, Slepi miš itd). Dobitnik je Nagrade za životno delo (2001), Nagrade „Dimitrije Parlić“ (2004) i Nacionalnog priznanja za doprinos kulturi (2007). Direktor Baleta Narodnog pozorišta u periodu: 1992—1993. i 1997—2000.

ĐUZEPE VERDI
Ovaj poznati italijanski kompozitor (1813—1901), iskazao je talenat za muziku još u ranoj mladosti. Zarađivao je za život svirajući orgulje i u Milanu počeo sa pisanjem prvih opera. Njegova opera Oberto (1839) sa uspehom je izvedena u milanskoj Skali i od tada datira njegova saradnja sa izdavačem Đulijom Rikordijem. Sledeća opera, Jedan dan vlasti (1840), bila je potpuni promašaj, a potom umiru njegove dve male ćerke i supruga. Iz očajanja izlazi komponujući operu Nabuko (1842), kojom je postigao veliki uspeh, a usledila je podjednako uspešna Lombardijci (1843). Tokom sledeće decenije je komponovao po jednu hit operu svake godine. Odbijao je da se prikloni u italijanskoj operi tada preovlađujućoj strukturi — kolažu otvorenih scena sa ubačenim arijama, duetima i trijima — i počeo je da koncipira operu kao niz scena, integrisanih i uobličenih u činove. Priče u kojima privatni i javni život likova dolaze u sukob, usavršio je kroz niz remek-dela među kojima su: Rigoleto (1851), Trubadur (1853), Travijata (1853), Don Karlos (1867) i Aida (1871). I sam vatreni nacionalista, bio je smatran i velikom nacionalnom figurom još neujedinjene Italije. Nakon komponovanja Rekvijema (1874) se povukao, ali kada ga Rikordi, da bi prepravio operu Simon Bokanegra, upoznaje sa italijanskim pesnikom Arigom Boitom, kao produkt njihovog uzajamnog poštovanja nastaju još dve čuvene opere Verdijevog poznijeg doba: Otelo (1886) i Falstaf (1890).

Aleksandar Dima Sin

DAMA S KAMELIJAMA
(odlomci)
Sećao sam se da sam često sretao Margaritu Gotje na Jelisejskim poljima, kuda je revnosno dolazila svakoga dana u malim plavim zatvorenim kolima u koja su bila upregnuta dva divna dorata, i da sam tada zapazio na njoj otmenost koju je još uvećavala njena zaista izuzetna lepota...
Nemoguće je bilo videti ljupkiju lepotu od Margaritine. Bila je sasvim mala, kao da ju je njena mati, kako bi rekao Mise, stvorila takvom da bi je mogla brižljivo uobličiti... Kosa crna kao ugalj, prirodno, a možda i veštački talasasta, delila se iznad čela u dve široke trake i gubila iza glave otkrivajući jagodice ušiju, na kojima su blistala dva dijamanta, svaki u vrednosti od 4 do 5 hiljada franaka...
Margarita je prisustvovala svim premijerama i provodila svako veče na predstavama ili balovima. Svaki put kada se prikazivao kakav nov komad, čovek je mogao biti siguran da će je videti, sa tri stvari bez kojih nikada nije izlazila i koje su uvek bile na ogradi njene lože u parteru: s lornjonom, vrećicom bombona i buketom kamelija. Nikada Margaritu nisu videli s drugim cvećem do s kamelijama. Zato su je kod gospođe Baržon, njene cvećarke, naposletku prozvali Dama s kamelijama, i taj joj je nadimak ostao... Znao sam, osim toga — kao i svi oni koji se kreću u izvesnom društvu u Parizu — da je Margarita bila ljubavnica najotmenijih mladih ljudi, da je ona o tome otvoreno govorila. Bila je elegantno obučena: nosila je muslinsku haljinu svu ukrašenu volanima, četvrtast kašmirski veo čiji su uglovi bili izvezeni zlatom i svilenim cvetovima, šešir od italijanske slame i samo jednu grivnu od debelog zlatnog lanca, kakve su tada ulazile u modu... U početku svog boravka u Buživalu, Margarita nije mogla sasvim da raskrsti sa navikama, i tako je u kući neprestano bilo slavlje: sve njene prijateljice dolazile su da je  posete. Izbegavala je sve što bi moglo podsetiti na sredinu u kojoj sam je sreo. Nikada žena niti sestra nisu pokazivale prema mužu ili bratu ljubav i pažnju kakvu je ona prema meni pokazivala. „Ta misliš li ti da ja upoređujem kola i nakit sa tvojom ljubavlju? Ti ćeš platiti moje dugove, unovčićeš svoju imovinu i izdržavaćeš me najzad. A koliko će sve to trajati. Dva ili tri meseca, a onda će biti odviše kasno da započnemo život koji ti predlažem, jer bi onda ti dobijao sve od mene, a to častan čovek ne može da primi; dok ti sada imaš osam do deset hiljada franaka prihoda, od toga možemo da živimo. Ti si nezavisan, ja sam slobodna, mladi smo; tako ti neba, Armane, ne vraćaj me u život kojim sam nekada bila prisiljena da živim.“
„Dete moje, nemojte tumačiti u rđavom smislu ono što ću vam reći. Shvatite samo da u životu postoje ponekad nužnosti svirepe po srce, ali kojima se treba povinovati. Moj sin nema imanja, a spreman je ipak da vam ustupi nasledstvo koje mu je ostalo od majke.“
Ispričao sam čitaocu ono što sam saznao. To mi je bila dužnost. Ponavljam da je Margaritin život bio izuzetan, jer da je običan, ne bi ga vredelo ni ispričati.

Prevod Živojina Živojinovića