Balkanski špijun
tragikomedija Dušana Kovačevića
Dva eseja o Balkanskom špijunu
Bibliografija radova o delu Dušana Kovačevića sadrži na stotine studija, analiza, eseja, kritičkih prikaza, doktorskih disertacija, magistarskih i diplomskih radova... i stalno se uvećava. O Kovačeviću su pisali najznačajniji naši kritičari, teatrolozi i istoričari drame i pozorišta (Petar Marjanović, Jovan Hristić, Petar Volk, Vladimir Stamenković, Dragan Klaić, Jovan Ćirilov, Svetislav Jovanov i drugi). U pomenutim radovima razmatrani su najrazličitiji aspekti Kovačevićevog stvaralaštva, ali jedna tema je konstantna: poređenje sa Nušićem. Tako, Jovan Hristić, svoju kritiku prvog izvođenja Balkanskog špijuna, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, 1983. godine, naslovljava sa „Nušić i njegov učenik“. Vladimir Stamenković, samo nekoliko godina kasnije, u svom Predgovoru „Sabranim dramama“ Dušana Kovačevića kritički se osvrće na ovu vrstu poređenja dva komediografa. Ističući da je nesporno samo to da se „Kovačevićeva popularnost može meriti jedino s onom koju je imao Nušić kada se nalazio na svom vrhuncu“ skreće pažnju na „dubinu koju je Kovačević uveo u srpsku komediju“ i kroz jednu veoma serioznu analizu svih komediografskih elemenata (od pristupa smehu, komičkom, žanrovskog eksperimentisanja, usložnjenog fabuliranja, do metaforičkog preobražavanja stvarnosnih situacija) pokazuje da je poetika ovog pisca sasvim jedinstvena, i u poređenju sa Nušićem - daje prednost Kovačeviću!
Jovan Hristić: Nušićev i njegov učenik, Eseji o drami, SKZ
Balkanski špijun počinje kao nušićevska komedija, nastavlja se kao groteska i završava kao kafkijanski košmar od koga nas obuzima jeza. Taj put kroz različite žanrove, drama Dušana Kovačevića prolazi sa zadivljujućom, virtuoznom lakoćom i prirodnošću: ni trenutka ne kolebajući se, bez ijednog posrtaja, ona se sigurno ustremljuje ka svojoj poenti. Jednom rečju, u Balkanskom špijunu, Kovačević nam se pokazuje kao majstor dramske tradicije, odnosno, po naški uspinjanja. Rekao sam nušićevska komedija. Nema nikakve sumnje da je Dušan Kovačević dostojan poslednik i naslednik Nušićev u našoj dramskoj književnosti. Njegove drame: Maratonci trče počasni krug, Radovan III, Luminacija, Sabirni centar i sada, evo, Balkanski špijun, nepogrešivo identifikuju neke konstante našeg života kao što su to, u svoje vreme, činile i komedije Sumnjivo lice, Narodni poslanik, Gospođa ministarka i Ožalošćena porodica. Razume se, Kovačević je još mlad pisac, i bilo bi preterano tvrditi da je on svoju Gospođu ministarku i Ožalošćenu porodicu već napisao, ali ne sumnjam da će ih napisati i to sa svojim sasvim modernim humorom koji ne štedi, mnogo, naše nacionalne naravi i običaje, i ne usteže se od apsurda kada treba otkriti njihove najskrivenije mehanizme. S Balkanskim špijunom Kovačević je pokazao ne samo da je naslednik Nušića već i da Nušićeve komedije nisu samo slika našeg života već i velike neprolazne formule našeg života. Jer, ako malo bolje pogledamo Kovačevićev komad, nećemo moći a da ne primetimo kako je on, u stvari, naglavce preokrenuo i u naše doba doveo Sumnjivo lice. Ali taj dug Nušiću nije samo Kovačevićev, već je dug svih nas, velikom komediografu koji je umeo da otkrije neke osnovne karakteristike i situacije našeg društvenog života, situacije koje, s manjim ili većim izmenama, postoje i danas, i postojaće još dugo na našem tlu kojim haraju zagriženost, bezobzirnost i pokondirenost svih mogućih vrsta. Balkanski špijun je drama o političkoj paranoji. Ilija Čvorović, koji je svojevremeno obožavao Staljina, proveo dve godine u zatvoru, a sada vozi „moskvič“ i uz pomoć mnogobrojnih kredita gradi kakvu-takvu kuću negde na periferiji Beograda; uzeo je, da se nekako finansijski oporavi, na nagovor svoje žene Danice, podstanara. Vođen nepogrešivom paranoidnom logikom totalitarizma, Ilija Čvorović je, od toga časa, uvrteo sebi u glavu da je Petar Jakovljević agent strane sile, opasan imperijalistički špijun, i da je na njemu, Čvoroviću, da zaštiti društvo od njega. On počinje da prati Jakovljevića, fotografiše ga iz potaje, prisluškuje i snima njegove razgovore, kupuje fotografske kamere i magnetofone, zove u pomoć svoga brata Đuru koji dolazi s malim arsenalom oružja na sebi. Najzad, u času kada se Jakovljević sprema da otputuje u Njujork, gde mu se sin razboleo, ali i gde je centar međunarodnog imperijalizma, braća Čvorovići hvataju, saslušavaju i dobro poznatim metodama pokušavaju da iznude priznanje o špijunskoj i diverzantskoj delatnosti, pa se bezazleni pariski šnajca – kao Nušićev Đoka „promincla“ – nađe u neobranom grožđu špijunomanije.
Vladimir Stamenković: Sabrane drame Dušana Kovačevića, Predgovor, Nolit
Kod Kovačevića je sve različito od onog što je karakteristično za Nušića. Da bismo razumeli koliko se oni razlikuju, ali i osobenost Kovačevićevog postupka, moramo pratiti trag na koji nas on upućuje u jednom razgovoru o savremenom jugoslovenskom pozorištu. U tom tekstu, Kovačević ističe da su mnogi reditelji tumačili njegove komade kao burleske, uvereni, valjda, da ih je napisao da bi se publika zacenjivala od smeha. On, potom, izričito kaže da ga nikad nisu zanimale komedije u kojima je akcenat stavljen na komične gegove, na jezičke dosetke, na govorne kalambure.
(...) Nušić, kako tačno konstatuje Josip Kulundžić, stvara u dve dimenzije. On uvek polazi od osnovne situacije, iz koje potom automatski proizlaze mnoge druge koje su joj slične. (...) Ali kao što ni konflikti nisu stvarni sukobi nego su jezička nadmetanja, ni junaci nisu pravi „karakteri“ , čak ni lica iz komedije sredine, ni ličnosti iz komedije naravi. Oni su tipovi sa definitivno utvrđenom komikom, mogli bi da se pojave i u bezazlenim farsama čija je svrha da nas nasmeju. (...)
Suprotno Nušiću, Kovačević stvara u tri dimenzije: verovatnost, verodostojnost sledeće situacije iz one koja prethodi. On obraća veliku pažnju fabuli, razgranjava je time što je primorava da se probija kroz niz drugih, sporednih priča, koje su u analoškom odnosu, uzajamno se podupiru. Ni osnovna situacija nema onaj značaj koji joj pridaje Nušić: suština radnje nije u osvetljavanju, iz različitih uglova te polazne, bazične situacije. Kod njega i junaci nisu ograničeni i apsurdni zato što to zahteva situacija, scenski prizor ne sužava njihov unutrašnji život, ne približava ih statičnim karikaturama. Junaci njegovih komada su u neku ruku stvarni „karakteri“, ličnosti sa složenim psihičkim ustrojstvom, ponekad su individualizovani i više nego što dozvoljava priroda komedije. Iskričave jezičke dosetke, kao i govorna faktura u celini, nisu isključivo sredstvo za proizvođenje smeha, za komičku teatralizaciju radnje. One omogućavaju piscu da produbi karakterizaciju dramskih lica, da pokaže ono što je u njima originalno, neponovljivo. Ti „karakteri“ svojim delanjem formiraju fabulu, a glavna radnja je poistovećena s prikazom života u kome trijumfuje Zlo nad Dobrim. U skladu s tim, Kovačevićevi junaci su mračni, opsesivni ljudi, opsednuti manijom, koju uslovljava posebnost njihovih položaja u društvu. U stvari, Kovačevićeve komedije su oslonjene na dramske priče u koje je utkan humor, sačinjene su od građe koja može da se unese i u tragičnu dramu. U njima se komička radnja razvija iz dramskog nukleusa, iz priče koja se lako može svesti na jednu ili dve sažete rečenice u kojima se izlaže jedan od problema s kojim se suočavaju mnogi ljudi u modernom društvu gde se dramatično sudaraju tradicionalno i moderno, kolektivno i individualno, ideološko i etičko, patološko i prirodno.
(....)
Izuzetno mesto u srpskoj komediografiji ne pripada Balkkanskom špijunu zbog toga što je u njemu data briljantna analiza slučaja čoveka, koji je postao žrtva deluzije gonjenja, koji svet doživljava kao sistematsku zaveru protiv sebe i ideala koji zastupa, koji, obuzet manijom, stvara oko sebe mali, dobro organizovani totalitarni poredak. Ta tema, očigledno, mogla bi se potpunije izraziti u dramskoj formi. (...) Kovačevićevi komadi su naročita vrsta komedija sa dramskom napregnutošću, opaske o ljudskoj prirodi, čiji su junaci, za koje model pružaju primerci iz današnje gradske faune, precizno karakterisani, koji su komični u svojoj tragičnosti, tragični kad su najviše komični. Unekoliko spadaju u komediju, po mnogo čemu bi mogli da pripadaju drami.
(...)
Kod Kovačevića, dakle, univerzalno ne savladava regionalno zato što on reljefno prikazuje moderan grad, čoveka čiji univerzum ne doseže dalje od vrhova solitera, koji ga opkoljavaju, čiji pogled ne prelazi skučeni gradski vidik. On to postiže, jer u odgovarajućoj vrsti komedije pokazuje jednu od zakonitosti života, njegov vitalni ritam, povezan s pitanjima: ko smo mi u stvari, šta mislimo o sebi, šta očekujemo, šta nam se događa, pitanjakoja izrastaju na pozadini dramske priče s političkim i socijalnim, psihološkim i etičkim, s antropološkim potencijalom. I u tome je njegova nadmoćnost nad Nušićem, nad Popovićem, u čijim komadima isti taj ritam ne dejstvuje u tako složenom, supstancijalnom kontekstu.
Priredio: Slavko Milanović
DUŠAN KOVAČEVIĆ
Dušan Kovačević je rođen 12. jula 1948. godine u Mrđenovcu pored Šapca. Osnovnu školu je završio u Šapcu a gimnaziju u Novom Sadu 1968. godine. Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju je studirao u Beogradu; diplomirao je na odseku Dramaturgije 1973. godine.
Dušan Kovačević je napisao drame: Maratonci trče počasni krug, Radovan Treći (1973), Šta je to u ljudskom biću što 1a vodi prema piću (1976), Proleće u januaru, Svemirski zmaj (delo za decu u stihu) (1977), Luminacija na selu (1978), Sabirni centar (1982), Balkanski špijun (1983), Sveti Georgije ubiva aždahu (1986), Klaustrofobična komedija (1987), Profesionalac (1990), Urnebesna tragedija (1991), Lari Tompson-tragedija jedne mladosti (1996), Kontejner sa pet zvezdica (1999). Režirao je u praizvedbi, u Zvezdara teatru, svoje pozorišne komade: Klaustrofobična komedija, Profesionalac, Urnebesna tragedija, Lari Tompson i Kontejner sa pet zvezdica.
Pisac je filmskih scenarija: Beštije (1976, režija Ž. Nikolić), Poseban tretman (1978, režija G. Paskaljević), Ko to tamo peva (1980, režija S. Šijan), Maratonci trče počasni krug (1981, režija S. Šijan), Balkanski špijun (1984, režija D. Kovačević, B. Nikolić), Sabirni centar (1990, režija G. Marković), Podzemlje (1995, režija E. Kusturica) i Urnebesna tragedija (1995, režija G. Marković). Drame Dušana Kovačevića igrane su u pozorištima u istočnoj i zapadnoj Evropi, Velikoj Britaniji, SAD i Kanadi. U beogradskim profesionalnim pozorištima odigrano je preko 2000 predstava. Njegove drame prevedene su na: češki, slovački, ruski, poljski, bugarski, slovenački, nemački, makedonski, italijanski, švedski, finski, kineski, grčki, francuski, engleski, mađarski, rumunski. Dušan Kovačević je nagrađen mnogim profesionalnim, pozorišnim i filmskim nagradama u zemlji; između ostalih to su: četiri Sterijine nagrade i Sterijina nagrada grada Vršca za najbolju komediju, dve Nagrade „Branko Ćopić“, Nagrada „Joakim Vujić“, Nagrada „Miloš Crnjanski“, Nagrada „Marin Držić“, Oktobarska nagrada grada Beograda, dve Zlatne arene, Nagrade „Vjekoslav Afrić“ i „Stjepan Mitrov Ljubiša“, Nagrada Grad teatra Budva. Dobitnik je i mnogih međunarodnih nagrada: Prve nagrade za scenario na festivalu u Montrealu (za film Balkanski špijun), Čaplinove nagrade u Veveju (za film Ko to tamo peva), Prve nagrade u Kanu na TV festivalu za dramu, zatim, Zlatne palme u Kanu 1995 (za film Pod- zemlje), Nagrade na festivalu u Montrealu 1995 (za film Urenbesna tragedija); zatim nagrada filmskih festivala u Valensiji, Marseju, Beču i više nagrada u Nemačkoj, Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj. Oktobra 2000. godine Dušan Kovačević je izabran za dopisnog člana SANU.
TANjA MANDIĆ RIGONAT
Diplomirala je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dejana Mijača.
POZORIŠNE REŽIJE:
• Lovely Rita, T. Braš – Studentski kulturni centar
• Gospođica Julija, A. Strindberg – Atelje 212
• Urnebesna tragedija, D. Kovačević – Narodno pozorište „Sterija“ Vršac
• Lolita, V. Nabokov – Bitef teatar
• Ljubavi Džordža Vašingtona, M. Gavran – Atelje 212
• Bergmanova sonata, I. Bergman – Narodno pozorište u Beogradu
• Talula, J. Strajn – BELEF
• Čovek slučajnosti, J. Reza – Narodno pozorište u Beogradu
• Sabrane priče, D. Margulis – Atelje 212
• Uho, grlo, nož, V. Rudan – Atelje 212
• Mrtve uše, O. Bogajev – Narodno pozorište u Somboru
• Terasa, J. Hristić – Jugoslovensko dramsko pozorište
• Ledeni svitac, V. Radoman – Madlenijanum
• Kiseonik, I. Viripajev – BELEF / Jugoslovensko dramsko pozorište
• Sudija, V. Moberg – Narodno pozorište u Beogradu
• Ljubavno pismo, F. Arabal – BITEF / Servantes
• Hitler i Hitler, K. Kostjenko – Atelje 212
• Seksualne neuroze naših roditelja, L. Barfus – Narodno pozorište u Beogradu
• Svici, T. Štivičić – Atelje 212
• Čekaj me na nebu, ljubavi moja, F. Arabal – Madlenijanum
• Zli dusi, po romanu F. M. Dostojevskog – Narodno pozorište u Beogradu
• Dabogda te majka rodila, V. Rudan – HNK Ivana pl. Zajca, Rijeka / Hrvatski kulturni dom na Sušaku (Hrvatska)
• Gospođa ministarka, B. Nušić – Pozorište „Boško Buha“, Večernja scena
• Naši sinovi, Vojislav Jovanović Marambo – Narodno pozorište u Beogradu
• Leni (multimedijalni triptih o životu i delu Leni Rifenštal), V. Šulcova i R. Olekšak – Bitef teatar
• Ivanov, A. P. Čehov - Narodno pozorište u Beogradu
• Iluzije, I. Viripajev – UK „Vuk Karadžić“
• Uspavana lepotica, M. Depolo – Pozorište „Boško Buha“
• Šuplji kamen, N. Koljada – UK „Vuk Karadžić“
DRAMATIZACIJE:
• Lolita, roman V. Nabokova (zajedno sa Biljanom Maksić)
• Đavo je bio vruć, priče Č. Bukovskog
• Mrtve duše, roman N. V. Gogolja (režija Dejan Mijač)
• Zli dusi, roman F. M. Dostojevskog
• Dabogda te majka rodila, roman V. Rudan
Režirala je radio-drame po sopstvenim tekstovima i dramatizacijama. Autor je zbirki pesama Misterija srećnog kontrabasa i Iz života ptica.
Premijerno izvođenje
Premijera, 1. oktobar 2018.
Scena „Raša Plaović“
Dušan Kovačević
BALKANSKI ŠPIJUN
Rediteljka Tatjana Mandić Rigonat
Dramaturškinja Tatjana Mandić Rigonat
Kompozitorka Irena Popović Dragović
Scenograf Branko Hojnik
Kostimografkinja Ivana Vasić
Scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović
Scenski pokret Anđelija Todorović
Montaža filma Jelena Tvrdišić
Kamerman Dejan Stojanović
Producent Vuk Miletić
Organizator Nemanja Konstantinović
Premijerna podela:
Ilija Čvorović Ljubomir Bandović
Danica Čvorović Nela Mihailović
Đura, Ilijina sestra bliznakinja Dušanka Stojanović Glid
Sonja Čvorović Katarina Marković
Podstanar Milutin Milošević
Spikerka Vanja Milačić
Muzičari: Vladimir Gurbaj, klarinet; Elio Rigonat, gitara; Ivan Mirković, harmonika; Relja Derbogosijan, bubanj
Glumci u filmu: Boris Komnenić, Branko Vidaković, Vjera Mujović, Olja Bećković, Aleksandra Kolarov, Dunja Kostić, Nemanja Konstantinović
Izbjeglička pesma iz zbirke Regata papirnih brodova Marka Tomaša
Tekst songa CIA-BIA: Tatjana Mandić Rigonat
Organizatorka na praksi Dijana Todorović
Inspicijentkinja Sanja Ugrinić Mimica
Suflerke Danica Stevanović i Anja Gavrilović
Asistentkinja scenografa Dunja Kostić
Asistentkinja kostimografkinje Andrea Samardžić
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Roko Mimica
Kostim i dekor su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu.