Bajadera

PUTOVANjE U INDIJU
MIT O BAJADERI
„Pojam bajadera koji potiče od portugalske reči – bailadeiras (plesačice), u zapadnu kulturu dolazi u drugoj polovini XVIII veka. Putopis Pjera Sonera iz 1782. jedan je od najstarijih dokumenata koji govore o igračicama iz indijskih hramova, bajaderama, kao posebnim znamenitostima severne oblasti Surat. Bajadere su postajale slavne u svom narodu, pevajući i igrajući u sakralnim procesijama posvećenim bogovima. Devojke su se opredeljivale za ovo zanimanje veoma mlade, pre stupanja u brak, i ulazile u službu bramana, prvosveštenika indijskih pagoda, gde su obučavane za igru i ples. U tadašnjoj Indiji, profesija bajadere je bila veoma cenjena i popularna“.
(Iz knjige Pjera Sonera Putovanje u Indiju)
Ovaj balet se može nazvati i Putovanje kroz staru Indiju ili Romantični mit o bajaderama. Daleka koloritna kultura ponudila je fantastičnu ideju o ženi-muzičarki, igračici i zavodnici u okviru daleke egzotične religije. Zašto se čuditi što je baš Indija 19. veka pružila odličnu podlogu nastanku romantičnog mita o lepim i slobodnim devojkama, koje, za razliku od pogledu nedostupnih žena visokih kasti, svoju lepotu nisu uskraćivale muškarcima. I, što je najinteresantnije, sve to je bilo u potpunom skladu sa drevnim običajima i kanonima religije. Nije li to večiti muški san, suštinski i ljudski? Pariz 19. veka, koji je čeznuo za širokim moralnim oslobođenjem, zamišljao je Indiju kao zemlju brojnih kraljevstava fakira, asketa, maharadža i tigrova, zemlju bogatih palata i pagoda i, iznad svega, domovinu bajadera. I samo pominjanje njihovog imena izazivalo je pometnju i uznemirenost duhova. Ni jedan putnik, ni romanopisac, niti libretista opera koje govore o bajaderama, ne može a da se posebno ne osvrne na njihov „lascivni ples uz čudnu i neskladnu muziku, koji se priređuje u palatama, kao iz legendi...“ Viktor Žakmon je 1830. godine bez ustručavanja izjavio da je ples bajadera daleko nadmašio arabeske balerina pariske Opere: „Još dovoljno ne shvatam indijsku kulturu, ali njihov ples već mesecima doživljavam kao najatraktivniji i najzavodljiviji na svetu“. Suštinski, fascinacija ovim romantičnim bićem proizilazi iz njene dvostruke sudbine – božanske kurtizane i robinje bogova. „Želimo da vidimo bajadere“, moglo se čuti u kulturnim krugovima. Neki od najvećih umova svih vremena, poput Getea, podlegli su potresnom mitu o njihovom sužanjstvu, o čemu svedoči poema Balada o Bogu i Bajaderi. Uticaj indijske kulture osećao se i u svetu muzike i opere. Imaginarni Orijent, sa fantastičnim temama o demonima i čudesima naizmeničnog zadovoljstva i divljaštva, postao je ustaljeni kliše operskog libreta (Katelove Bajadere (1810), Delibov Lakme (1883), Lalla Roukh Felisijena Davida (1862). Pojava novih naučnih disciplina i erudita koji proučavaju Orijent, donose znanja o ekstravaganciji i razmetljivosti neobičnih kneževa okovanih gvožđima s dragim kamenjem, o tiraniji bramana nad nemoćnima, ili provokativnim plesovima bajadera u hramovima, dakle o jednoj sasvim drugačijoj stvarnosti Indije, što daje novu, dublju dimenziju scensko-muzičkim delima koja se bave ovom temom. Povodom nastupa autentičnih bajadera iz Indije u Parizu, na čelu sa čuvenom Amani, pisac brojnih baletskih libreta i „mag savršenog francuskog jezika“ (kako ga je nazivao Šarl Bodler), Teofil Gotje, u svom oduševljenju izjavljuje: „Sama reč bajadera budi u našoj svesti ideju o suncu, mirisu i lepoti, iskonsku i ljudsku... Ples devojaka, koje su dolazile iz mesta hodočašća posvećenih bogu Višnuu, njihova romantična pojava i egzotična lepota, ujedinjene sa snagom i vrelinom krvi, bile su u potpunosti nepoznate u našoj civilizaciji. To je bio trenutak nezaboravne magije...“
Prvi ozbiljni pokušaj da se duh Indije inkarnira na evropskim scenama, bila je opera-balet Bog i Bajadera, koju je napisao Fransoa Ober 1830, a koreografiju je za balerinu Mariju Taljoni posebno kreirao njen otac, Filip Taljoni.  Predstava se dugo izvodila na sceni pariske Opere. Sam Gotje je 1849. napisao libreto za balet Sakuntala, prema mitskoj poeziji indijskog pesnika Kalidasa iz IV veka, o istoimenoj indijskoj plesačici iz zaboravljenog hrama. Ovaj pantomimski balet na muziku Ernesta Rejera, u koreografiji starijeg brata Marijusa Petipa, Lisijena, doživeo je ogroman uspeh. Kao i mnogi drugi odlični baleti tog vremena, nestao je sa repertoara pred novim kreacijama. Ipak, 20 godina kasnije, kao eho ovog uspeha, Marijus Petipa u Sankt Peterburugu počinje rad na baletu Bajadera (La Bayadère na francuskom, Bajaderka na ruskom), na muziku Minkusa, gde se pojavljuju isti likovi kao i u Lisjenovom delu: radža Dugmanta, vladar Indije i Gamzati, njegova kći. Ipak, balet Marijusa Petipa Bajadera (1877), smatra se originalnim delom, premda je većina samih inovacija smeštena u konvencije Zapada. Kako navodi  Roland Džon Vili: „Muzika je uslovljena prekomernim trpljenjem istorijskog konteksta baleta. Minkus koristi duvače i udaraljke kao ‘začin’ koji daje egzotičnu obojenost i povremeno koristi poli-ritmove. Šta bi se inače desilo da je morao da sačuva narodni muzički sastav: tri sata akademskog baleta uz instrumente iz Indije? Balet Marijusa Petipa je zapravo grand-spektakl umetnosti zapadne civilizacije, gde je koreograf sačuvao jednu od svojih osobenosti – smisao za melodramu... Sa svoje strane, Ekatarina Vazem je bila tako nadahnuta, kao da njena umetnost nije imala granice, njeno savršenstvo bilo je tako izvanredno da su se teško mogle naći reči da to opišu... Petipa je zahvaljujući svom velikom talentu znao šta je trebalo prikazati publici i kako će ona to videti. Bajadera je predstavljala uspešan brak između umetničkog stvaralaštva i očekivanja publike“.
Miloš Dujaković

LUDVIG MINKUS
Rođen je u Beču 1826. Bio je kompozitor baleta i violinista. Široj javnosti se kao kompozitor predstavlja u Parizu, 1846. godine sa baletom Pakita, koji je pisao zajedno sa Edvardom Deldeveom, u saradnji sa koreografom Žozefom Mazilijeom. Kao plod njegove saradnje sa koreografom Sen-Leonom, usledili su baleti: Fjameta (La Fiammetta, 1846) i Nemea (1864). Potom sarađuje sa francuskim kompozitorom Delibom na baletu La Source i komponuje muziku za još dva baleta sa Sen-Leonom: Le Poisson d’Or  i Le Lys. Odlazi u Rusiju 1853, u Sankt Peterburg, kao dirigent orkestra kneza Jusupova. Nastupa kao solista orkestra Boljšoj teatra u periodu (1861–72), predaje na Konzervatorijumu u Moskvi (1866–72) i zvanični je kompozitor baleta u Boljšoj teatru u Moskvi (1864–71). U Sankt Peterburg se vraća 1871. i tu radi sve do penzije, u koju odlazi 1891. Nezadovoljan malim primanjima, kompozitor napušta Rusiju i odlazi u Austriju, gde umire 1917, u 91. godini života. Tokom karijere je komponovao više od 20 baleta među kojima su: Don Kihot, Pakita, Bajadera, Roksana, Kamargo, Banditi, Leptiri itd. Minkus je bio veliki majstor kompozitorskog zanata i odlično je poznavao stilove baletske muzike svog doba. Njegova muzika je melodična i dopadljiva, sa jasnim igračkim ritmovima.

MARIJUS PETIPA
Jedna od najpoznatijih ličnosti baletske umetnosti svih vremena, Marijus Petipa, tvorac je klasičnog baletskog akademizma, igračkog stila koji svojim strogim a lepim i virtuoznim formama, oduševljava i baletske umetnike i njihovu publiku. Marijus Petipa je rođen u Marselju 1819. godine, u umetničkoj porodici. Započeo je svoju scensku karijeru kao igrač, najpre u Francuskoj, zatim u Španiji, a 1847. je došao u Rusiju, gde će ostati sve do svoje smrti, 1910. Na sceni Marijinskog teatra u Sankt Peterburgu radio je pedeset šest godina, najpre kao igrač, a zatim kao koreograf. Postavio je četrdeset šest originalnih baleta, sintetizujući dostignuća baletske umetnosti XIX veka, koja je obogatio izuzetnom stvaralačkom maštom. Najpoznatiji njegovi baleti su: Don Kihot (1869) i Bajadera na muziku Ludviga Minkusa, zatim čuveni baleti P. I. Čajkovskog Začarana lepotica (1890), Labudovo jezero (1895 – u saradnji sa Levom Ivanovim), i Rajmonda A. K.  Glazunova (1898). Petipa je imao udela i u stvaranju baleta Čajkovskog i Ivanova Krcko Oraščić, za koji je napisao libreto na osnovu poznate Hofmanove priče. I površan uvid u one njegove postavke koje su se do danas sačuvale, upućuje na zaključak da su solističke deonice i veliki klasični dueti najdragocenije nasleđe koje je Petipa ostavio novim generacijama baletskih umetnika, sve do današnjih dana. Činjenica je da se klasični balet smatra osnovom svestranog igračkog obrazovanja, a da najvredniji klasični baleti i njihovi delovi predstavljaju okosnicu repertoara baletskih ansambala širom sveta. Oni su uvek, naravno, u zavisnosti od stepena tehničke osposobljenosti izvođača, rado gledani i dobro primani od strane publike. Sasvim je jasno da je uloga i stvaralačko delo koreografa i balet-majstora Marijusa Petipa u tome od prvorazrednog značaja.

GABRIJELA KOMLEVA
Legenda peterburške scene, Komleva, baletsko školovanje na Akademiji Vaganova i peterburškom Konzervatorijumu, završila je sa odličnim uspehom. U periodu od 1957. do 1988. godine bila je primabalerina Kirovskog, Marijinskog teatra. Sa velikim uspehom je nosila akademski repertoar i stekla titulu Ballerine Petipa. Uloge je spremala sa čuvenim pedagogom Natalijom Dudinskom i drugim proslavljenim balet-majstorima kao što su: E. Ljuk, B. Šavrov, G. Ulanova, K. Sergejev. Učestvovala je u mnogim originalnim kreacijama ruskih koreografa. Kao što kaže čuvena ruska baletska enciklopedija: „trasirala je novi pravac u izvođenju savremenih dela. Njena igra uvek se odlikovala blagorodnim akademizmom, muzikalnošću, dramskom virtuoznošću i izuzetnom tehnikom“. Od 1979. radi kao balet-majstor i repetitor u Marijinskom teatru, podjednako sa ruskim i stranim zvezdama baleta. Ostvarila je brojne prenose klasičnih baleta na domaćim, ruskim, ali i na inostranim scenama. O njoj je snimljeno više filmova. Od 1987. predaje na katedri za Balet-majstora, repetitora na Konzervatorijumu u Sankt Peterburugu, gde postaje profesor i šef katedre 2009. Komleva je pobedik mnogih ruskih i međunarodnih takmičenja, a među brojnim priznanjima koja je dobila, najvažnija su: Narodni umetnik SSSR, Zaslužni umetnik Dagestana, Najbolji umetnik godine, Najbolji umetnik godine u TV filmovima, Najbolji uvežbač, Najbolji balet-majstor, kao i Državna nagrada Rusije „M. Glinka“. Internacionalni biografski institut u nekoliko navrata ju je proglasio Ženom godine. Predsednik Društva za zaštitu ruskog klasičnog baletskog stila igre u Engleskoj, postaje 1994. U umetničkoj karijeri Gabrijele Komleve uloga Nikije zauzima važno mesto. U toj ulozi je njen talenat najviše došao do izražaja. Ekranizacija Bajadere sa Komlevom u glavnoj ulozi proglašena je od strane BBC-ja za najbolji muzički film 1979. godine. U predstavi posvećenoj stogodišnjici prvog izvođenja baleta Bajadera, 1977, velika ruska balerina Tamara Karsavina poslala je Komlevoj, koja je nastupila u ulozi Nikije, čestitku sledeće sadržine: „Bajadera – jedinstveni, neprevaziđeni balet; znam da se velika tradicija ruske baletske škole pažljivo čuva u gradu kojeg se ja sa nežnošću sećam“.

BAJADERA
OD ROMANTIČNOG BALETA DO DANAS

1877 – Marijus Petipa, igrač i koreograf, bio je autor celokupnog spektakla, kao libretista i koreograf. Balet u četiri čina i sedam slika premijerno je izveden 23. januara 1877. u Velikom teatru Sankt Peterburga. U glavnim ulogama su nastupili Ekatarina Vazem kao Nikija, Lav Ivanov kao Solor i Marija Gorčenkova u ulozi Gamzati. Prvobitno, balet je imao četiri čina. Zbog velikih tehničkih zahteva u smislu veoma komplikovane mašinerije, scena Bes bogova (rušenja hrama) iz IV čina, kasnije je izostavljena. Scena veridbe u drugom činu je impresionirala po broju izvođača na bini – preko 230. U originalnom baletu nije bilo dueta Nikije i Solora u I činu, sola Zlatnog boga u II činu i varijacije Solora u III činu. Solor je nastupao samo u Kodi – finalnoj igri.
1884 – Ekatarina Vazem, prva balerina Imperatorskog teatra, oprostila se od publike i scene svojim 70. nastupom u ulozi Nikije. Njena naslednica je Ana Johanson.
1900 – Bajadera je obnovljena na sceni Marijinskog teatra, povodom 40 godina umetničkog rada Pavela Gerda koji je nastupio kao Solor u svojoj 56. godini. Varijaciju Solora igrao je Nikolaj Legat, uvodeći mušku varijaciju iz baleta Papillon (takođe u Petipaovoj koreografiji i na Minkusovu muziku). U ulozi Nikije je nastupila Matilda Kšešinska, Gamzati je bila Olga Preobraženska. Sam Petipa je ovom prilikom skratio neke muzičke delove, ali je zato broj senki u III činu povećao sa 32 na 48, a bleštavu palatu je zamenio mističnim i senovitim prikazom planinskog masiva.
1902 – Ana Pavlova u svojoj 21. godini nastupila prvi put u ulozi Nikije. U Sceni senki je u ovoj ulozi prikazala novu i drugačiju poetiku i duhovnost.
1903 – Marijus Petipa, veliki koreograf, odlazi u penziju i napušta Marijinski teatar.
1904 – Bajadera je uvrštena u repertoar Boljšoj teatra u Moskvi, u koreografiji Aleksandra Gorskog.
1917 – nova produkcija Bajadere u Boljšoj teatru, u revidiranoj koreografiji Aleksandra Gorskog i Vasilija Tihomirova, koja će se izvoditi 126 puta, do 1936.
1923 – na zahtev koreografa Gorskog, Boris Asafijev pravi novu orkestraciju pojedinih delova Minkusove muzike.
1930 – Marina Semjonova napušta Marijinski i prelazi u Boljšoj teatar, gde debituje u Bajaderi.
1932 – Agripina Vaganova, koja se po povlačenju sa scene posvetila pedagogiji, ponovo postavlja ovaj balet na scenu Marijinskog (tada teatra Kirov).
1941 – Čabukijani i Ponomarev pripremaju jednu od najznačajnijih revizija Bajadere. Četvrti čin koji su činile scene Pas d’Action i Bes bogova, zauvek nestaje. Pas d’Action je prebačen u II čin i često se naziva Grand Pas ili Pas de Six (igra za šest igrača). Čabukijani je igrao Solora i uradio novu koreografiju za varijaciju, ranije ubačenu iz baleta Papillon, dok je Ponomarev koreografisao novu varijaciju Gamzati. Čabukijani je u I čin dodao i duet Solora i Nikije, kao i scenu Solorovog buđenja (posle Scene senki; ona je ubrzo potom izbačena i predstava se završava nastupom Senki). U ovu verziju, koja se još uvek izvodi u Marijinskom teatru, ušla je i postala tradicionalna varijacija Zlatnog boga iz II čina (koju je još 30-ih godina dodao igrač Nikolaj Zubkovski), kao i duet Nikije i roba, koji je za svoju ženu, Nataliju Dudinskaju, kreirao Konstantin Sergejev 50-ih godina.
1943 – u Boljšoj teatru se postavlja nova verzija Bajadere, u koreografiji Smolcov-Kudrijaceva za Marinu Semjonovu. Ova postavka će kratko biti na repertoaru, a novu će tek 1992. realizovati Jurij Grigorovič.
1958 – Rudolf Nurejev, na molbu Natalije Dudinskaje, nastupa u Bajaderi sa Olgom Mojsejevom,  u svojoj 20. godini.
1961 – Kirov balet (Marijinski) izvodi u Parizu III čin, Kraljevstvo senki, iz Bajadere, sa Nurejevim u ulozi Solora.
1962 – Boljšoj teatar, slédeći ovaj primer, a samo radi nastupa u SAD, obnavlja III čin, Kraljevstvo senki, uz pomoć balet-majstora iz Sankt Peterburga, Olge Jordan i Fjodora Lopuhova (koji zadržavaju Čabukijanijevu varijaciju Solora), prema izvornoj Petipaovoj verziji. U Njujorku su nastupili Maja Plisecka i Nikola Fadejčev.
1963 – Rudolf Nurejev u Londonu postavlja Kraljevstvo senki sa 24, umesto 32 balerine. To je prva produkcija ovog baleta na Zapadu. Istu verziju će postaviti 1974. u pariskoj Operi, ali sa 32 senke. U obe postavke Nurejev igra glavnu mušku ulogu – u Londonu sa Margot Fontejn, u Parizu sa Noel Pontua.  
1974 – Natalija Makarova, prvakinja Marijinskog (Kirov) teatra, nakon odlaska iz SSSR-a, u Njujorku, u Američkom baletskom teatru (ABT), postavlja Kraljevstvo senki, sa Sintijom Gregori i Ivanom Nađom u glavnim ulogama.
1977 – prvi filmski snimak Bajadere u izvođenju Kirov baleta, verzija Ponomarev-Čabukijani iz 1941. U glavnim ulogama: Gabrijela Komleva kao Nikija, Tatjana Terehova kao Gamzati i Rejen Abdejev kao Solor. Kasnije izdanje – DVD.
1980 – Natalija Makarova priređuje Bajaderu, u tri čina za njujorški ABT, prema Marijusu Petipa, sa znatnim izmenama u strukturi činova, posebno I i II, koji su dosta skraćeni, dok je III čin u suštini pokušaj da se vrati Scena rušenja hrama u skraćenom obliku, na muziku iz I i II čina. Verzija je veoma uspešna i izvodi se u mnogim teatrima u svetu (Stokhom, London, Milano, Rio de Žanejro...). Za koreografsku verziju Makarove Džon Lančberi je sačinio novu orkestraciju Minkusove muzike.
1991 – Juri Grigorovič, prema originalu Marijusa Petipa, postavlja novu verziju u Boljšoj teatru u Moskvi. Koreograf, koji je i sam bio igrač Marijinskog teatra tokom 50-ih godina, sačuvao je intervencije Olge Jordan, Čabukijanija, Lopuhova, Ponomareva, Zubkovkog i Sergejeva. Na samom kraju, posle Scene Kraljevstva senki, dodao je Rušenje hrama, gde svi akteri, po osveti bogova stradaju.
1992 – Rudolf Nurejev postavlja Bajaderu u Operi u Parizu kao balet u tri čina, u saradnji sa Ninel Kurgapkinom, svojom nekadašnjom partnerkom iz Marijinskog teatra, prateći originalnu partituru Ludviga Minkusa, uz dodatak nekoliko muzičkih partija koje je komponovao Džon Lančberi. Nurejev je želeo da vrati autentične scene Bajadere, ali je sam koreografisao nekoliko pantomimskih deonica, sa idejom da ih približi savremenicima.
1991 – treći čin Bajadere (Senke), izveden je u Narodnom pozorištu u Beogradu pod nazivom Snovi (!).
2011 – Bajadera u postavci Gabrijele Komleve iz Marijinskog teatra, biće praizvedba ovog dela u izvođenju Baleta Narodnog pozorišta. Komleva nam bogatstvo ovog klasičnog baleta donosi direktno sa njegovog istorijskog izvora.
Priredio Miloš Dujaković