Првакињи Драме Народног позоришта Нели Михаиловић уручена бијенална глумачка Награда Удружења драмских уметника Србије - „Љубинка Бобић“ за 2019. годину

Бијенална глумачка Награда Удружења драмских уметника Србије - „Љубинка Бобић“ за 2019. годину, уручена је 15. априла првакињи Драме Народног позоришта Нели Михаиловић.

На свечаности, одржаној на Великој сцени после извођења представе „Балкански шпијун“, признање, које јој је припало за улогу Данице у том комаду, по тексту Душана Kовачевића, у режији и драматургији Татјане Мандић Ригонат, примила је из руку председнице жирија, драмске уметнице Драгане Варагић.

После вишеминутних бурних аплауза и овација одушевљене публике, присутнима се обратила управница Народног позоришта Ивана Вујић (комплетан говор налази се на крају текста).

У име Удружења драмских уметника Србије говорио је глумац Небојша Илић који је подсетио да је Награда „Љубинка Бобић” установљена 2005. године, у знак сећања на знамениту глумицу – знамениту по способностима да улогу оплемени узбудљивим детаљима, да игри обезбеди елементе новог на плану покрета, мимике и дикције, на пољу комичког и комедије уопште.

Награда се додељује сваке друге године, глумици или глумцу за улогу која мора бити трагалачка, иновативна и која се може означити као сасвим нова смерница глумачког израза на пољу комедије.

Илић је казао да се признање састоји од плакете у бронзи, са ликом Љубинке Бобић, од уникатне дипломе на пергаменту и новчаног износа.

У конкуренцији за награду било је укупно 17 глумачких остварења реализованих у периоду од 1. септембра 2017. до 31. августа 2019. године.

У образложењу жирија оцењено је да Нела Михаиловић у своје ткање лика Данице „упаковала оптимизам, виталност, емпатију и неупитну љубав према људима“.

„У овој сценској верзији Балканског шпијуна, и Даница, попут њеног мужа Илије, постаје хероина овог времена преживљавања и жртве идеала... Суптилна средства која је користила у креирању лика потврдили су, с једне стране, неспорну сценску харизму Неле Михаиловић, али, с друге стране и изузетну сценску интелигенцију која се еманира, пре свега, као савршени осећај за меру. А тај осећај произилази из суштинског препознавања слојевитости и карактера у контексту ситуације и што је још важније из моћи да се та комплексност лика пренесе на сцену на узбудљив и драмски ефектан начин...“, наведено је у образложењу жирија.

Поздрављена громогласним аплаузом публике и колега на сцени, Нела Михаиловић је казала да је огромна част и задовољство добити једну овакву награду која носи име велике глумице Љубинке Бобић.

„Кажу да се величина и вредност награде огледа, пре свега, у имену те награде. Љубинку су звали краљица смехa, а смех је лековита храна за срце и душу. Ако сам вам вечерас својом игром подарила макар залогај те хране, онда сам ја заиста срећна“, истакла је призната драмска уметница која је од премијере представе, 1. октобра 2018. године, за улогу Данице освојила укупно седам награда.  

                                       Говор управнице Народног позоришта Иване Вујић:

Синоћ смо прослави педесету представу, а сада су наши дивни уметници одиграли 51 представу. Вечерас имамо ту срећу да се додели велика Награда „Љубинка Бобић“, нашој дивној, великој, величанственој Нели Михаиловић.
 
Наш драги, вољени писац, господин Душко Kовачевић лично ме је замолио да пренесем његову бескрајну захвалност публици и ансамблу. Ја се клањам, пре свега, писцу, дубоко. Зашто? Можемо повезати Љубинку Бобић, Нелу Михаиловић, господина Нушића и господина Душка Kовачевића. Обојица пишу дубоке сатире, али те сатире су у корист човека, за човека, не против човека. У данашње време када су многе ствари против човека, Нушић скида маске и говори да воли људе, да воли њихове мане, да разуме њихове грехове и да живи заједно са њима. Душан Kовачевић, велики књижевник, ради исто. 

Паралелу бих повукла између госпође Неле Михаиловић и њене нешто „млађе“ колегинице која је управо, пре 101 годину, 1920, први пут ступила на сцену Kраљевског српског Народног позоришта, на исту ову сцену на којој сада игра Нела, изванредна глумица и њени дивни партнери. 

Желим да кажем да је пут Љубинке Бобић и Неле Михаиловић нетипичан. Започињу обе са љубављу према позоришту. Госпођа Бобић у Скопљу, тако што је један господин ухватио за руку док је стајала испред Народног позоришта и том приликом јој је рекао: „Дете, да те ја поведем, да видиш пробу“. Тај господин је био Бранислав Нушић. Нела, са друге стране, њен драги господин отац, је водио један културни центар, веома значајан у Србији који је окупљао многобројне уметнике. Али, Нела бира медицину, истраживање човека. Госпођа Бобић истражује своје лично ја. Обе, веома необичне, истрајне, дуготрајне...

Нелу познајем од њених првих школских дана. Припада изузетној класи професора Владимира Јевтовића у којој су биле и њене колеге које су направиле изузетне каријере, од Наташе Нинковић, преко Сергеја Трифуновића, Бориса Пинговића, Војина Ћетковића, Небојше Глоговца... То је била једна изузетна класа. Свако је био различит. Радили смо заједно Чехова на првој и Нушића на другој години. 

За Нелу морам да кажем једну ствар која је јединствена. Нела је успела да остане моралан, етичан, вредан, искрен човек радећи јако много у позоришту, на филму и телевизији. То је један, скоро, немогућ потез и немогућ чин. Ви сте стално у искушењу да, ипак, непријатеља прихватите за пријатеља, да зло прихватите за добро. Нажалост, Вавилон то захтева, Али, имате појединце који се томе одупру. 

Ја се, заиста, госпођи Нели Михаиловић, првакињи Народног позоришта, дубоко клањам што је успела да у себи сачува добро, етику, морал, поштење. Можда ће се то некоме чинити наивним,  можда ће се неко тога уплашити... Али, наша драга госпођа, дивна глумица, чију награду додељујемо сада, госпођа Бобић је, пре свега, у себи сачувала чистоту – чистоту детета, чистоту маштара, чистоту играча, попут Саре Бернар, која је писала књиге и цртала, као наша госпођа Веселиновић, која и у 102 години (нек’ јој Бог да добре дане) црта, пева, рецитује.

Поштована Нела, ово је један скромни букет који смо брали ми, чланови Народног позоршта, цвет по цвет и везали га. Брали смо, као код Шекспира. Према томе, истина је, ми смо овај букет направили.

Вама, поштована публико, клањам се бескрајно јер сте своје животе донели у позориште и омогућили нам да заједно оставимо простор пилатиране енергије у коме сте ви мене излечили, а ови велики глумци вас. 

Ово је трећи пут да је Народном позоришту додељена награда која носи име Љубинке Бобић, чуда које је сада са нама. Љубинка, молим те, чувај нас!