НАГРАДА "ЖАНКА СТОКИЋ" УРУЧЕНА ПРВАКИЊИ ДРАМЕ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОЛГИ ОДАНОВИЋ

Награда "Жанка Стокић", коју 15. пут додељују Народно позориште у Београду, Компанија "Новости" и Град Пожаревац, уручена је у недељу 23. априла првакињи Драме Народног позоришта у Београду Олги Одановић, на свечаности, одржаној на Великој сцени.
Програм је почео емитовањем фотографија Жанке Стокић које су се смењивале на видео зиду, а потом је водитељка  – глумица Бојана Стефановић подсетила присутне каква је уметница била Стокићева, која је инспирисала Нушића да створи лик који ће обележити читаву епоху у српском позоришном стваралаштву, лик Живке Поповић, госпође министарке!
У наставку свечаности, о богатом и садржајном уметничком и животном путу госпође Одановић, веома надахнуто говориле су њене колегинице из ансамбла Душанка Стојановић Глид и Анастасија Мандић, глумац Радош Бајић и редитељ Јагош Марковић.  
Душанка Стојановић Глид је истакла да ју је Олга позвала да нешто каже на овој свечаности и на тај начин јој указала изузетну част.
- Ово је за мене премијера, јер сам у прилици да први пут говорим о некоме и његовом раду. На помен имена Олга Одановић сви осетимо једну врсту расположења и радости и одмах визуелизирамо њен лик и сетимо се нечега врло свежег, што је рекла или што је учиника, јер њен невероватно богат дух, који је веома значајан за све савременике данашњег тренутка који се баве позориштем, оставља један зазор, лепоту и одговорност. Олга има један ванредан дар, велико достојанство и невероватан уметнички дух. Она је особа коју красе особине диве. Када кажем диве, мислим на нешто што задивљује аудиторијум, редитеље који са њом раде и оне на сцени који са њом деле тај тренутак – рекла је, између осталог, Стојановић Глид.
- Овај дан, без обзира на тренутно време које прети да нам поквари лепоту пролећа, је свакако леп, јер је за њега надлежна једна дивна дама, наша драга Олга. Она је велики човек, велика уметница, диван пријатељ, изванредан друг, лојани сарадник, сјајна супруга, дивна мајка... Једном речју, све најлепше што се може рећи о једном човеку који се притом бави овим прелепим послом, али који, када се заврши она етапа наших живота коју нам Бог одреди, све може да стане, захваљујући напредовању технике, у један мали чип. Велико хвала Олги што нас је данас овде окупила.  О Олги и њеном бриљантном таленту, иако она то не воли, може да се говорио цео дан. Она је глумица са бриљантним талентом, невероватнојм енергијом, дисциплином  и доследношћу – оценио је Бајић, који је сценариста и редитељ популарне телевизијске серије „Село гори, а баба се чешља“, у којој је Одановићева годинама маестрално тумачила лик Златане.  
Анастасиа Мандић је на духовит и забаван начин говорила о свом вишегодишњем дружењу са Олгом, као колегиницом и пријатељицом, а посебно се осврнула на неке детаље разговора у заједничкој гардероби, уочи генералне пробе представе „Хеда Габлер“, на Сцени „Раша Плаовић“. Такође, на веома интересантан начин, парафразирала је једно Нушићево писмо упућено Жанки Стокић, поводом стотог извођења „Госпође министарке“.
– Драга Олга, ти и ми, данас имамо малу интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете, али тебе се кризе не могу дотаћи. Ти остајеш глумичетина. Једном глумица, увек глумица. Хвала Олга – казала је Мандићева и додала да је схватила да је Олгина љубав и страст према глуми, нешто што се заиста веома ретко среће у том послу.
Редитељ Јагош Марковић, код кога је на разним позоришним сценама остварила низ бриљантних улога, нагласио је да је „овај дан, за све нас, који познајемо Олгу и имамо ту срећу да радимо са њом, заиста празник.
- То је празник правде. Ко год зна ту врлину глуме, али и ту људску меру, ту невиђену људскост и скромност и та средства, знаће колика је то правда. Ја стварно честитам и захваљујем и жирију и Олги и Народном позоришту, јер оног дана када је велика Мира Ступица, на овој сцени, изговорила идеју о награди која ће носити Жанкино велико име, од тада се направио неки лук, линк од те легендарне Жанке, преко божанствене Мире, до тих дивних глимица и госпођа које су добиле ову награду и наше непоновљиве глумице, госпође и сараднице, Олге Одановић. Тај лук, јесте одбрана и наше културе, и наше уметности  и овог народа, његовог језика и духа. Драга Олга, заслужила си ово, заслужила си и више. Пусти нас данас да ти дуго аплаудирамо, немој да журиш јер те заиста сви много волимо и поштујемо – поручио је Марковић.
Ово угледно признање додељује се за целокупно глумачко остварење активне глумице у пуној стваралачкој зрелости, а које је оставило значајан траг у домену позоришне, филмске и телевизијске уметности.
О овогодишњој добитници одлучивао је жири којим је председавала драмска уметница Светлана Цеца Бојковић, а чланови су били управник Народног позоришта Дејан Савић, главни уредник и генерални директор "Новости" Ратко Дмитровић, прошлогодишња добитница Јасна Ђуричић и редитељ Славенко Салетовић.
У образложењу жирија, које је прочитала госпођа Бојковић, оцењено је да Олга Одановић већ више од тридесет година очарава позоришну, филмску и телевизијску публику.
- Зачарала је прво најмлађе низом маштовитих креација као првакиња позоришта „Бошко Буха“. Издвојићемо улогу баба Полексија у представи „Царев заточник“ која је Олги Одановић донела Стеријину награду. Лагано и предано освајала је срца публике низом значајних улога на осталим београдским сценама. С једнаким жаром и креативношћу игра и драмске и комичке роле : Хелену у „Сну летње ноћи“, Арсиноју у „Мизантропу“, Оливију у „Богојављенској ноћи“, Ангусту у представи „Дом Бернарде Албе“. Грубе у представи „Скуп“ доноси јој награду за најбољу женску улогу на фестивалу у Ријеци, а Милица Герасимовић у представи „Говорница“ награду „Милош Жутић“. Са сцена националног театра очарава публику низом аутентичних глумачких креација. Сваки задатак, свака нова улога за њу је прави изазов. Од Даре у представи „Госпођа министарка“, преко Феме у „Покондиреној тикви“, госпођице Јулије Тесман у „Хеди Габлер“, Аманде Вингфилд у „Стакленој менажерији“, до мајка Јање у представи „Бела кафа“ и Матрјоне у представи „Царство мрака“ доказује свој огромни дар и сценску харизму. Са једнаким успехом остварује своје улоге на филму и телевизији. Шира публика је упознаје, препознаје, цени, воли и памти по улогама госпође Раде у филму „Кад порастем бићу кенгур“, Параскеве у филму „Гуча“, директорке у филму „Клопка“, баба Савете у филму „Лед“ и свакако, Златане у серију „Село гори, а баба се чешља“ и Милијарде у серији „Војна академија“. Нушићеву награду за животно дело глумцу комичару добија 2011. године. У образложењу стоји: ’’Шекспировој, Стеријиној, Нушићевој и нашој поетеси глуме. Игра Олге Одановић је као сан на јави.’’ За улогу мајка Јање у представи „Бела кафа“ добија награду Ардалион на 21. Југословенском позоришном фестивалу у Ужицу и бијеналну награду Удружења драмских уметника Србије „Љубинка Бобић“. Овом низу изузетних признања сада се придружује и награда која носи име велике Жанке Стокић. Олга Одановић је глумица чија је личност обележила позоришни и филмски живот Србије својом стваралачком зрелошћу и богатством глумачког израза. Жанка Стокић је имала значајно место у Нушићевом животу и била му је стваралачка инспирација. Олга Одановић би свакако својом игром и раскошном, ванвременском глумом била једна од омиљених глумица Нушићу, да је наш савременик – наведено је у образложењу жирија.
Награда, установљена 2003. године на предлог Мире Ступице, која је до своје смрти, прошле године, била почасни председник жирија, састоји се од Плакете, коју је у име Народног позоришта доделио  управник Дејан Савић, Статуете, која је  рад академског вајара Миливоја Богосављевића, а коју је у име СО Пожаревац уручио председник Скупштине града Бојан Илић и новчаног износа који је, у име компаније Новости, поклонила новинарка културне редакције Вукица Стругар.
Госпођа Одановић, поздрављена вишеминутним стајаћим овацијама и узвицима „браво“, истакла је да, после такве подршке свих присутних у сали, није више сигурна шта би требало да каже.
- Не знам шта да вам кажем. Било би ми лакше да сам одиграла три представе везано, од шест, осам и десет сати. То сам навикла, да их играм и 55 месечно, ако треба. Али, ово, откад су ми саопштили да сам добила „Жанку“, стварно имам неко огромно узбиђење. Жанка је једна од оних великих личности које су писале нашу позоришну историју и били стубови позоришта и оставили су нам га у аманет, да га чувамо.  Трудићу се, ако сам мали делић свега тога, да га и ја сачувам. Неколико пута сам хтела да напустим глуму... Онда дођу неки нови пројекти, и ја се понашам као да ми је то први пут. Онда сам схватила да ме је та сумња у мој дар, у ствари, негде и одржала. Сумњати у себе није лоше, јер вас сумња тера да се преиспитујете, да идете напред и да радите све боље и боље, колико вам ваш дар и могућности то дозвољавају. Схватила сам, касно, јер је већ прошло 30 година, да ја без глуме не могу. Глума је моја потреба. Она је мелем на моје ране. Глума је мени све – казала је, скоро кроз сузе, 15. добитница Награде „Жанка Стокић“ и додала да је позориште њено светло, светионик и најбезбеднија лука.
У оквиру програма, емитован је и кратки филм, аутора Балша Ђоге, у којем су приказани бројни видео инсерти из представа и серија у којима је Олга Одановић остварила неке од антологијских улога.
Досадашње добитнице Награде „Жанка Стокић“ су Светлана Бојковић, Милена Дравић, Радмила Живковић, Ђурђија Цветић, Ружица Сокић, Јелисавета Саблић, Гордана Ђурђевић Димић, Дара Џокић, Мирјана Карановић, Љиљана Благојевић, Љиљана Стјепановић, Мира Бањац, Анита Манчић и Јасна Ђуричић.
М.Б.

Каква је глумица била Жанка Стокић која је инспирисала Нушића да створи лик који ће обележити читаву епоху у српском позоришном стваралаштву, лик Живке Поповић, госпође министарке?
Мало се зна о њеном детињству и младости. И то само из прича. Рођена је 1887, рано је остала без оца, а потом и без мајке. Без обзира на тежак живот, по природи је била ведра, бучна, “мангуп“, енергична, пуна животне снаге, осећала је како је малограђански начин живота гуши, те кришом приступа чувеној позоришној дружини Нишког градског позоришта “Синђелић“, а потом одлази у путујућу позоришну дружину Љубомира Рајичића Чврге. У трупи прво пере глумцима веш, да би, услед изненадне болести глумице, “ускочила“ на сцену, да са ње више не сиђе. После Раичићеве, одлази у трупу Михаила Бакића, затим Димитрија Нишлића, па Михаила Ере Марковића, и 1907. стиже до Народног казалишта у Осијеку. Одатле је преузима београдско Народно позориште 1911, у којем остаје до краја свог века. У годинама путовања упознала је добро живот са свим веселим и невеселим појавама, мноштво људи, карактера, типова, менталитет нашег народа у свим варијететима. Овакво искуство, уз маркантну појаву,  ретко снажан таленат и глумачки инстинкт, као и друге природне предиспозиције, формирали су уметницу која је већ за живота важила за најбољу глумицу свог времена у Београду и Србији, а тај статус јој ни до данас није оспорен.
Театролог Боривоје С. Стојковић феномен Жанке Стокић, “краљице смеха“ тумачио је овако: “ Жанка није имала праве супарнице међу својим сестрама по Аполону; она је скоро три деценије суверено владала српском сценом и својим хумором била радост свих слојева српске публике. Жанка није играла, него је, стварајући, радосно живела на сцени.“
Међутим, у муци започет, Жанкин век се после деценија срећног живота посвећеног уметности, изванредних критика, салви аплауза, прегршти цвећа, венаца, велике славе, у тешкој муци и завршио. Последњих година о њеном крају много је говорено. Жанкин грех је био што је и за време окупације мислила да треба да се бави својом уметношћу, да ради свој посао, уверена да на тај начин помаже свом народу. Због тога је Жанку чекала казна. – осам година губитка српске националне части.
У неким изворима се помиње да је у лето 1947. године, Жанку посетио Миливоје Живановић и саопштио да јој је све опроштено, те да је након тога дошао и Бојан Ступица, претходно добивши од Радована Зоговића и Агитропа ЦК сагласност да је може ангажовати, и према тим изворима позвао је Жанку да се прикључи новом ансамблу Југословенског драмског позоришта, које је било у фази оснивања.
Но, Жанка је умрла, 20. јула 1947. године. Сахрањена је на Топчидерском гробљу. Жанкина жеља је била да јој на гробу отпевају две песме: 'Ој, Мораво' и 'Ој, Србијо'. Дозвољена је само прва. Споменик јој није подигла ни држава, ни позориште, ни публика, већ верна служавка којој је оставила скромно наследство, са натписом: 'Својој племенитој газдарици Жанки подиже овај споменик благодарна Магда'. Њено Раброво, подићи ће јој, пола века касније, спомен бисту, рад вајара Владимира Митровића.
Установљење Награде која носи име Жанке Стокић, тек је део огромног дуга којим се ваља одужити овој великој глумици. Кораци који су предузети по питању правне рехабилитације Жанке Стокић, којом је најзад, после толико година, правда задовољена, важни су и са становишта успостављања склада којем је Србија поваздан тежила, а никако га није успостављала.