ПРЕМИЈЕРА ШЕКСПИРОВОГ "РИЧАРДА ТРЕЋЕГ", СА ИГОРОМ ЂОРЂЕВИЋЕМ У НАСЛОВНОЈ УЛОЗИ, 24. АПРИЛА НА ВЕЛИКОЈ СЦЕНИ

После дугогодишње паузе, Шекспиров „Ричард Трећи“, поново ће се играти у Народном позоришту у Београду. Режија је поверена Снежани Тришић, насловну улогу тумачиће Игор Ђорђевић, а премијера је планирана за 24. април, на Великој сцени, тачно 25. година од последњег премијерног извођења тог комада, у поставци Виде Огњеновић.
У великом ансамблу су и Небојша Дугалић (Краљ Едвард), Нела Михајловић (Елизабета), Наташа Нинковић (Маргарета), Бојан Жировић (Кларенс), Александар Срећковић (Ричмонд), Гојко Балетић  (Риверс),  Александар Ђурица (Војвода од Бакингема), Вања Ејдус (Леди Ана ), Светлана Бојковић (Војвоткиња од Јорка), Милош Ђорђевић (Хастингс), Павле Јеринић (Кејтсби), Бранко Јеринић (Надбискуп/Градоначелник ) и студенти Иван Марковић (Први убица) и Миодраг Драгичевић (Други убица).
Редитељка Тришић је и аутор адаптације, заједно са драматурзима Славком Милановићем и Слободаном Обрадовићем.
Сценограф је Валентин Светозарев, костимограф Марина Меденица Вукасовић, композитор Ирена Драговић, док је за сценски говор задужена Љиљана Мркић Поповић.
У сарадничкој екипи су Олга Мрђеновић (асистент костимографа), Јасна Сарамандић (асистент сценографа), Вук Милетић (извршни продуцент), Наталија Игњић (организатор), Саша Танасковић (инспицијент), Даница Стевановић (суфлер) и Сара Бубало (организатор на пракси).
М.Б.

 

ИНТЕРВЈУ СА РЕДИТЕЉКОМ СНЕЖАНОМ ТРИШИЋ, ОБЈАВЉЕН У 103. БРОЈУ "ПОЗОРИШНИХ НОВИНА", 28. ЈАНУАРА

                          Ричард Трећи је аутентични визионар зла

Славни Шекспиров класик и један од његових најинтригантнијих комада Ричард Трећи, после паузе дуже од две деценије ускоро ће поново постати део редовног драмског репертоара Велике сцене. Нову поставку дела писаног крајем 16. века, које до данас није престало да буде актуелно, режира Снежана Тришић, насловну улогу тумачи Игор Ђорђевић, а премијера се очекује почетком априла. У великом ансамблу су и Александар Срећковић, Наташа Нинковић, Борис Комненић, Александар Ђурица, Нела Михаиловић, Павле Јеринић, Светлана Бојковић, Гојко Балетић, Вања Ејдус, Милош Ђорђевић, Бојан Жировић и Бранко Јеринић.

Свевременост Ричарда Трећег налази се управо у вечитој актуелности и незаобилазности оваквих ликова у свим епохама људске историје, а препознатљивост њихових метода, реторике и идеологије, огледа се у темељу пријемчивости овог комада у наше време. Шта ће бити у фокусу вашег сценског читања те историјске драме написане око 1593. године?

Ричардовске методе манипулације, изузетну реторику, тактике високе елеганције смрти и злочина и беспоштедну интелигенцију, посматрам из визуре данашње политике и механизама који владају унутар ње и неолибералног капиталистичког устројства. Познато је да ова историјска трагедија говори о успону, преузимању, успостављању, злоупотреби и губитку власти Војводе од Глостера, касније краља Ричарда Трећег. Његов пораз, уједно представља почетак владавине династије Тјудор 1485. године, завршетак тридесетогодишњих грађанских сукоба, познатих као Ратови ружа и почетак новог елизабетанског доба. Историјски и геополитички контекст драме се наизглед разликује од данашњег. Међутим, мотив зла, које постаје главни мотор власти и опстанка, доба неизвесне, напете и мрачне прерасподеле позиција моћи, мир и примирје као алиби за злочине, интересне шпекулације и трговање положајима, титуалама и територијама, само су неке од тема наше глобалне и локалне сурове стварности.

Ричард је лик кога многи сматрају за, вероватно, највећег зликовца у Шекспировим делима, већег него што је био и Магбет. Када једном потекне крв, како то и сам каже у неком од монолога, повратка више нема. Да је у то време постојао један добар психоаналитичар, да ли би историја, можда, изгледала потпуно другачије?

Не верујем да би психоанализа спречила да потече та река крви кроз историју. У периоду њеног развоја, од 19. века до данас, између оспоравања психоанализе до њене експанзије, догодилли су се масовни злочини, концентрациони логори, нуклеарни напади, неоколонијализам, а протутњало је ту много владара оболелих од синдрома Ричард Трећи. Механизми власти, глобалне економије, моћи и политике очигледно су надјачали све облике хуманих дисциплина од Шекспира до данас. Но, можда је Ричарад Трећи добар психоаналитичар таквог поретка и цивилизацијског суноврата?!

Ричардов животни и политички credo, његовa луцидност, као и ђаволски шарм који поседује, у свакој епохи служили су попут лакмус папира за однос једног друштва према нераздвојивом злу које спава у његовим недрима. Чини се да је оштрица тог зла и даље веома бритка, никако да бар мало отупи?

То зло мења свој облик, начин деловања и реторику, али оно не отупљује. То зло је на сваком ћошку, на рафу у продавници на коме су утиснуте цене или на пумпи у комшилуку, у сваком кадру манипулативних медија, на већини www. адреса, у сваком спину, у свакој лажи, на гласачким листићима, на проспекту егзотичних дестинација, у пропалим и девастираним фабрикама, на границама са бодљикавом жицом и тако редом. Ричард Трећи све време публици говори истину о својим злочинима, разоткрива намере, појашњава их и најављује. Од публике прави сведока или саучесника тог злодела, у коме слама систем и овладава њим у заводљивом и мрачном пиру политиканства. Зло постаје један од главних услова егзистенције.

Другим речима, у средишту те приче је, заправо, макијавелистички начин владања, односно тиранија као стил управљања од стране некога ко је скоро сасвим случајно ушао у политику...

Иако политика, посебно на овим просторима, повремено изгледа као случајност, верујем да она долази из дубоких порива људске душе и остварује се кроз разрађене тактике и опробани систем. Поступци политичара, њихове одлуке и кампање често делују само као франшиза. Велико је питање да ли је аутор нека економски развијенија држава или је сам Шекспир све то већ успоставио у својим драмама. За разлику од њих, Ричард Трећи је аутентични визионар зла.

Ипак, упркос свим негативностима којима га је Шекспир подарио, можемо ли очекивати да публика према вашем Ричарду заузме један амбивалентан став и осети, чак, и дозу емпатије?

То је тешко и неизвесно питање и не зависи толико од саме поставке. Пре свега морамо да узмемо у обзир нашу публику и њену љубав према владарима и склоност идолопоклонству. Да будем искрена, мислим да наша публика већ има емпатију према Ричарду Трећем, пре него што је одржана прва проба и много пре дизања завесе и почетка представе.

Како то објашњавате?

То је наша публика. Једноставно, воли вође! Мене далеко више занима да ли и шта тај Ричард Трећи може да изазове у њима осим емпатије или осуде.

У позоришним круговима, између осталог, признати сте и по томе што својим редитељским рукописом успевате да на један храбрији начин проговарате о друштву и појединцу. Колико су данас уметници спремни да се, условно речено, одрекну комфора и раде ангажовано?

Иако сам склона да критикујем себе колико и друге, овде морам да станем у одбрану већине уметника јер нису у ситуацији да се одричу било какавог комфора. Позиција уметника који раде, као и оних који немају ту могућност, веома је компликована и неудобна. Оног тренутка када сте у Србији одлучили да се бавите уметношћу одрекли сте се зоне комфора у сваком смислу. Не говорим само о срамним буџетима, већ о заосталом и старомодном систему, политичкој, али и свим другим облицима, корупције, атмосфери у којој доминира неизвесност, страх и голо преживљавање већине, минимална слобода избора, понижења на сваком кораку, а ту су и подразмевана злонамерна компетиција и изложеност критици и јавности. У таквим околностима стварати уметност је већ уметничко дело. Да ли је она ангажована? Па, ако настане упркос свему овоме, у великој мери јесте. Мислим да због свега што сам навела већина уметника данас уопште није спремна да ради или нема могућност за то. Ангажовано позориште на тај начин подразумева неку врсту елитног позиционирања што је само по себи контрадикторност. У савременом позоришту постоји огромна манипулација овим појмом. Због тога не волим да називам своје представе друштвено ангажованим, иако често проблематизују политичке и друштвене аспекте света у коме живим.

Сматрате да је позориште уметност тренутка и оно из тог разлога мора врло интензивно да преиспитује своју садашњост, чак и када говоримо о класици, о неким делима која нису из овог времена. Да ли и колико, уопште, учимо из уметности и порука које нам она преноси из прошлости?

Ја учим! Уметност даје могућност да садржаје прихватамо асоцијативно, интелектуално, емотивно или подсвесно и ту је њена величина, снага и дејство. Због тога је уметност често податно оружје за политичку пропаганду или мета цензуре, a злоупотреба уметности и уметника вишевековни злочин, и још једна од кључних метода корумпирања слободе. Као што савремено дело може бити старомодно, некомуникативно или неважно за савременог човека и садашњи тренутак, тако и класика постаје савремена онолико колико јој ми то допустимо. Од када сам почела да радим на трагедији Ричард Трећи, Шекспира доживљавам као савременог аутора, са ових простора, и вероватно ћу се изненадити ако се не појави на нашој премијери.

Микојан Безбрадица