У Фоајеу партера Велике сцене отворена изложба „Уметност играча“ посвећена Милораду Мишковићу

Изложба „Уметност играча“ посвећена Милораду Мишковићу, великану српског балета и маркантној фигури на европском звезданом небу средине 20. века, коју је приредио Милош Дујаковић, дугогодишњи Мишковићев сарадник, отворена је 14. децембра у Фоајеу партера Велике сцене.

Осим Дујаковића, о славном балетском уметнику говорили су и директор Музеја Народног позоришта Драган Стевовић, те директор Балета Константин Костјуков, који је и отворио изложбу. 

Том приликом казао је да никада није имао прилике да види Мишковића како наступа, али да га је упознао у каснијим годинама.

„Могу рећи да је то био један диван господин префињеног понашања, и видело се да је велики уметник. Свака његова реч и савет били су веома драгоцени“, рекао је Kостјуков.

Он је истакао да се Мишковић, иако је долазио из мале земље, „у балету пробио захваљујући својој снази, жељи и љубављу према овој прелепој професији“.

„Многи руски балетски плесачи нису постигли оно што он јесте… Он је у себи носио огромну снагу и идеју, али и естетику, дух и стил. Драго ми је да постоје људи попут њега. Он је јединствен и оставиће велики утисак на младе генерације, по питању балетске естетике која треба баш овако да изгледа, али и међуљудских односа“, истакао је Kостјуков.

Дујаковић је истакао да Мишковићев рад носи у себи бескрајну мотивацију и инспирацију која може да се сагледа са различитих аспеката.

„Његова каријера играча била је у једном тренутку епицентар важних догађаја. Одједном су се око њега нашле све те познате личности – Жан Kокто је своје скице посветио њему, Пикасо је дошао да скицира његову пробу, али и други велики композитори, сликари и сценографи учествовали су у том његовом раду“, казао је Дујаковић.

Према његовом мишљењу „бити у епицентру једног, иначе, уметнички богатог и надахнутог периода и тако дуго остати у њему знак је једне велике каријере и успеха.“

Ова поставка обухвата само мали део обимне фото-грађе једног од највећих француских фотографа Сержа Лидоа, који је од првих дана пратио каријеру Милорада Мишковића.

Серија фотографија коју је он посветио овом српском и светском уметнику, а која се звала „Уметност играча“, реализована је на почетку његове каријере у Паризу.

Изложбу, која ће бити отворена до фебруара месеца, посетиоци ће моћи да погледају приликом доласка на вечерње представе на Великој сцени, као и у време рада Музеја Народног позоришта, радним данима од 11 до 16 часова. 

Мишковић, рођен 1928. године у Ваљеву, започео је свој уметнички пут у дечјем, Родином позоришту, које је основала и водила Гита Предић-Нушић. Убрзо се заинтересовао за балет и постао ученик Студија Нине Кирсанове, да би 1946. године постао члан Балета Народног позоришта у Београду.

Приликом гостовања ансамбла у Паризу одлучио је да каријеру настави у иностранству. Упорношћу, вредноћом, а пре свега талентом, Мишковић је успео да у свету балета заузме веома истакнуто место. Био је најпре солиста у трупама де Базила и де Кијеваса, затим је наступао у ансамблу Ролана Петија, а 1956. године је основао сопствену трупу, која се доцније спојила са ансамблом Жанин Шара и остварила запажена гостовања у Европи и обе Америке.

Мишковићев веома успешан рад са Морисом Бежаром крунисан је интерпретацијом Прометеја у истоименом балету, што му је донело и највећи број награда.

За „Двобој“ де Банфилда, у којем је 1950. године играо са Колет Маршан у кореографији Вилијема Долара, добио је награду као најбољи играч света.

О свом веома обимном и разноврсном играчком опусу, изјавио је једном приликом: „... Волео сам Алберта, Ромеа, Орфеја, Хамлета, Хуана од Царисе, Отела... Ипак, једна од најдражих улога ми је Фаун у Дебисијевом ‘Прелиду за поподне једног фауна’. Тај поетско-музичко-кореографски контекст сматрам за свој уметнички животни кредо. А што се тиче критичара, они су ме прогласили принцем игре“.

Игру у дуету Мишковић је сматрао једном врстом љубави, али разумне љубави.

Био је изврстан партнер многим чувеним светским балеринама – Алицији Марковој, Зизи Жанмер, Ивет Шовире, Карли Фрачи, Розели Хајтауер, чак и Маргот Фонтејн, а од наших истакнутих балерина – Душанки Сифниос, Јованки Бјегојевић, Весни Буторац, Вишњи Ђорђевић.

Од 1966. године Мишковић је често гостовао у Југославији, односно Србији на сцени своје младости - Народном позоришту у Београду, у представама „Жизела”, „Ромео и Јулија”, а у „Хуану од Царисе“ у поставци Димитрија Парлића је гестом, покретом, сливеним играчким реченицама пружио читаву лепезу различитих расположења балетског великог заводника – од надмених, хвалисавих, гиздавих, преко истанчано лирских, до најинтимнијих, дубоко трагичних и потресних.

У Атељеу 212 Мишковић је једном приликом приредио глумачко-играчко-музички реситал, који је назвао „Лицем у лице“, у којем је покушао да прикаже борбу са самим собом и својим остварењима и да у томе испољи исконске импулсе Балкана и предака. Свој мото – „Скинућу небо да се њиме огрнем“, остварио је са врсним познавањем позоришног извођаштва.

За балетску сцену Народног позоришта урадио је кореографију за камерни балет „Сид“, на музику Маснеа (1971), а у Загребу је поставио велики сценски спектакл „Расправа о истини“, симфонијско-кореографски трактат за који је музику написао Стјепан Шулек (1977).

Београдске музичке свечаности, 12. по реду, отпочеле су 1980. заиста монументалном свечаношћу у Сава центру, где је, поводом одржавања Генералне конференције UNESCO-а у Београду, изведено амбициозно домаће дело „Корак“, композитора Зорана Христића, у режији и кореографији Милорада Мишковића.

Инспирисани стиховима Бранка Миљковића, аутори су покушали да тонски и визуелно уобличе занимљиву идеју о спајању националног и универзалног у сценско-музичким догађањима, у којима „одзвања далека прошлост, огледа се садашњост и открива будућност“.

Милорад Мишковић је дуго био активни, а касније и почасни председник Савета за игру UNESCO-а.

Основао је свој Фонд за стручно усавршавање младих уметника из наше земље у области игре, кореографије и педагогије.

Мишковић је преминуо 21. јуна 2013. године у 86. години, у болници у Ници. Урна са његовим пепелом положена је два и по месеца касније, 6. септембра, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.