ПУЧИНИЈЕВА ОПЕРА "МАДАМ БАТЕРФЛАЈ", ИЗВЕДЕНА ПОВОДОМ 30. ГОДИНА ОД ПРЕМИЈЕРЕ

Опера Ђакома Пучинија "Мадам Батерфлај", под диригентском управом Зорице Митев Војновић, са сопраном Јасмином Трумбеташ Петровић у насловној роли, изведена је у среду 24. децембра на Великој сцени, поводом 30. година од премијере.
Улогу Пинкертона, поручника у америчкој морнарици, певао је тенор Дејан Максимовић, служавка Сузуки била је мецосопран Вишња Радосав, америчког конзула Шарплеса тумачио је баритон Владимир Андрић, а ујака Бонза бас-баритон Александар Стаматовић.
У подели су били и Павле Жарков (Комисионарио), Светлана Несторов (Кејт Пинкертон), Данило Стошић (Горо), Вук Зекић (Јамадори) и Тина Николовски (Син Ћо-Ћо-Сан).
Публика је снажним аплаузом наградила комплетну уметничку екипу представе којој су се на поклону, поред редитеља Дејана Миладиновића, придружиле и Ћо-Ћо-Сан и Сузуки из премијерне поделе  – Радмила Смиљанић и Бреда Калеф, као и и Радмила Бакочевић, која је у продукцији пре ове, годинама певала насловну улогу.
Опера у два чина "Мадам Батерфлај", која је те вечери одиграна 99-ти пут, премијерно је изведена 15. децембра 1984. године под диригентском управом Николаја Жличара и у режији Дејана Миладиновића.
У подели су били Радмила Смиљанић (Ћо-Ћо-Сан, названа Батерфлај), Бреда Калеф (Сузуки), Светлана Бојчевић (Кет Пинкертон), Крунослав Цигој к.г. (Пинкертон), Горан Глигорић (Шарплес), Јово Рељин (Горо), Владимир Јовановић (Кнез Јамадори), Душан Јанковић (Ујак Бонза), Тома Јовановић (Краљевски комесар) и Данило Матаруга (Син Ћо-Ћо-Сан).
Насловну улогу, у међувремену, певале су и Гордана Јефтовић, Нина Абт Неиферт к.г., Вишња Павловић –Дракулић и Вјера Мирановић Микић.
Од 2000. године до данас,  улогу Ћо-Ћо- Сан тумаче Јасмина Трумбеташ Петровић и Сузана Шуваковић Савић.
Представа је у сезони 2001/2002. имала успешно гостовање у Лимасолу, на Кипру.
"Мадам Батерфлај", праизведена у миланској Скали 17. фебруара 1904. године, носи све оне карактеристике Пучинијевог музичко-драмског стила као што су интимна и топла лирика, изненадни, често брутални контраст, темпераментни изливи, узбудљиве градације, интересантно инструментирано мозаично музичко ткиво, интензивно оркестарско подвлачење драме и топла распеваност широм мелодијских линија, у смислу изразито италијанске оперске традиције.
Такође, ова опера је проткана и изванредно стилизованим елементима јапанског фолклора, који Пучинијевој партитури дају специјалну драж.
Либрето према истоименој драми Џона Лонга и Давида Беласкоа написали су Луиђи Илика и Ђузепе Ђакоза.
Београдска праизведба одржана је 11. фебруара 1920. године.
М.Б.