ПРЕМИЈЕРА „КАЊОША МАЦЕДОНОВИЋА“ 8. ЈУЛА НА ФЕСТИВАЛУ ГРАД ТЕАТАР БУДВА

Представа „Кањош Македоновић“, по тексту и у режији Виде Огњеновић, биће премијерно изведена 8. јула на Фестивалу Град театар Будва.

Призната уметница, која је и редитељка ове представе која се ради у копродукцији са фестивалом Град театар Будва, казала је 6. јуна у првом обраћању глумцима и члановима ауторске екипе да је подела бирана дуго, али пажљиво и истакла да нико од тридесетак глумаца „није случајно у својој улози“.
- Ми нећемо радити никакав римејк „Кањоша Мацедоновића“ од пре двадесетак година, већ потпуно нову представу. Тадашња представа била је о Паштровићима и следила је тај неки традиционални, митски нанос о Кањошу који је победио, не толико храброшћу и јунаштвом, колико мудрошћу. Овога пута, уместо тог идиличног паштровићког друштвеног пејзажа, хтела бих да направим једну оштру, врло горку и црну, представу о томе како је мала средина, у суштини, ужасно дволична и опака. То је средина која услед те своје племенске затворености, преувеличава сопствену важност и значај – објаснила је госпођа Огњеновић.
Представа ће бити изведена на Сцени „Између цркава“, док се прво извођење на Великој сцени Народног позоришта у Београду очекује у октобру, на почетку нове, 143. сезоне.
Насловног јунака игра Игор Ђорђевић, а у великом глумачком ансамблу налазе се и Марко Баћевић к.г. (Даскале, иконописац), Предраг Ејдус (Дужд, Франческо Фоскари), Бранислав Лечић к.г. (Фурлан, ражаловани заповедник брода, одметник), Александар Ђурица (Никодим, зову га Мркодим), Бранко Видаковић (Лука, лукавији и од Голуба и од лисице), Павле Јеринић к.г. (Вукац, најљепши, а храбар), Бранко Јеринић (Стијепо, судија и угледник), Зоран Ћосић (Митар, паметар, пуна уста народних изрека), Радован Миљанић (Голуб, питом и лукав, на прилику своме имену), Небојша Кундачина (Крсто, позивар јаког гласа, чује се од Прасквице до границе), Мишо Обрадовић к.г. (Стеван, љути, напрасити Андровић), Синиша Убовић к.г. (Радо, жељан далеког свијета), Хаџи Ненад Маричић (Отац Филимон, калуђер, писар и учитељ), Танасије Узуновић к.г. (Отац Герасим, калуђер путник), Андреја Маричић (Друшко ди Катаро, тумач, доушник, стражар и још понешто), Мило Лекић к.г. (Николо Диедо, капетан од страже у Млецима), Зорана Бећић к.г. (Ивка, некад пчела, некад оса, бацила чини на Кањоша), Стела Ћетковић (Катна, Ивкина маћеха, угледна матрона), Сена Ђоровић (Видосава, лијепа кћер Голубова, коју је Вукац уграбио), Јелена Хелц (Ђована Грација Фоскари, дуждева кћер), Биљана Ђуровић к.г. (Сињора де Долчи, њена пратиља), Марта Ћеранић к.г. (Сињорина де Долчи, другарица дуждеве кћери) и Стеван Пиале к.г. (Ректор Андреа Де Молина).
У сарадничкој екипи налазе се Божо Копривица (драматург), Миодраг Табачки (сценограф), Љиљана Драговић (костимограф), Радован Кнежевић (сценски говор), Зоран Ерић (музика), Саша Крга (сценски покрет)...
Иначе, “Кањош Мацедоновић”, драма у три чина према Стефану Митрову Љубиши, је праизведен 28. јула 1989. године на поменутом Фестивалу Град театар Будва, такође у режији Виде Огњеновић. Лик насловног јунака тумачио је Жарко Лаушевић, а у подели су били и Дарко Томовић, Марко Баћовић, Предраг Тасовац, Ирфан Менсур, Предраг Милетић, Милан Михаиловић, Тони Лауренчић, Гојко Балетић, Петар Краљ, Саво Радовић, Стојан Дечермић, Петар Божовић, Раде Марковић, Владан Гајовић, Лепомир Ивковић, Весна Тривалић, Јасмина Ранковић...
Према мишљењу критичарке Зорице Симовић, основни сукоб у драми одиграва се између малих и великих, поносних и моћних, између сићушног етничког језгра и колонијалне силе.
Она је приметила да је Вида Огњеновић ткала свој књижевни материјал веома брижљиво сакупљаном, бираном лексиком, са изузетним познавањем народног говора и слухом за његову шкрту речитост, иронију и мекоту, опорост и милозвучје, за све оне нијансе које трају у језику као најтачнија и истовремено најапстрактнија знамења културе.
Говорећи о главном протагонисти представе Жарку Лаушевићу, Симовићева је оценила да је умео да се носи са комплексношћу таквог лика и да га обоји сопственим, веома истанчаним осећањем за карактеризацију, уравнотежујући беспрекорно хумор и поезију, епску и баладичну драгоценост историје и предања.
Веома афирмативно мишљење о Лаушевићевој игри, изнео је и критичар Далибор Форетић који је истакао да је он “главни генератор и игре и комике”.
- Окретан, брз и у речи и у гести, удубљен у себе, али и поетски занесен, у сваком тренутку потпуно свестан унутрашњих разлога драме, он је био идеалан тумач тог лика како га је замислила Вида Огњеновић...
Форетић је истакао да ауторка, легенду о Кањошевој довитљивости и јунаштву “тако заокружује у драму о странцу у цивилизацијском расцепу”, духовито се поигравајући са Љубишиним значењима која није изневерила.
М.Б.