ПОРУКА ПОВОДОМ 27. МАРТА, СВЕТСКОГ ДАНА ПОЗОРИШТА

Светски дан позоришта, који се обележава 27. марта, установио је 1961. Међународни позоришни институт (ITI). На тај дан позоришта у свету организују разне манифестације, уз обавезно читање поруке коју, по позиву ITI-ја, увек пише позоришна личност светског угледа.

ПОЗОРИШТЕ У СЛУЖБИ ЧОВЕЧАНСТВА (Џесика А. Кахва /Jessica A. Kaahwa, Уганда)

Данашњи скуп је истински одраз огромног позоришног потенцијала да покреће заједнице и премошћава разлике.
Да ли сте икад помислили да би позориште могло да буде моћно оружје у борби за мир и помирење? И док нације широм света троше огромне суме новца на мировне мисије у подручјима под жестоким сукобима – позоришту, као једној од опција за управљање и ублажавање конфликата, посвећује се веома мало пажње. Како би становници мајке Земље могли уопште и да успоставе светски мир, кад се у ту сврху користе инструменти који долазе од споља и  изузетно репресивне снаге?
Позориште суптилно прожима људску душу, опхрвану страховима и сумњама, тако што мења слику о њој самој  – и отвара један свет разних могућности за појединце, самим тим и за заједницу. Оно може да дâ смисао дневним реалностима, али истовремено и предупреди несигурну будућност. Позориште може да се укључи у политичке прилике неког народа на једноставан начин. Управо зато што је свеобухватно, позориште може да буде средство за превазилажење претходно установљених неспоразума.
Позориште је доказан начин заговарања и промовисања идеја које сви заједно поштујемо, за које смо спремни да се боримо,  када се оне злоупотребљавају.
Како бисмо себи обезбедили мирну будућност, морамо почнети да користимо мирна средства која подразумевају разумевање, уважавање и препознавање напора које свако људско биће улаже у мир. Позориште је управо тај универзални језик помоћу којега  можемо да пошаљемо поруке мира и помирења.
Активним укључивањем појединаца, позориште може да привуче многе душе које ће срушити утемељене предрасуде, и тиме укаже појединцу прилику за поновно рађање услед новооткривених знања и новог поимања реалности. Да би позоришна уметност напредовала, међу осталим облицима уметности, морамо да начинимо одважни корак напред, тако што ћемо је инкорпорирати у свакодневни живот, бавећи се критичким питањима конфликта и мира.
У спровођењу друштвених промена и реформи заједница, позориште је већ заступљено у подручјима захваћеним ратом и међу становништвом које погађају хронично сиромаштво и болести. Све је више прича са срећним крајем, у којима је позориште успело да мобилише јавност да изгради свест о потреби помагања жртвама које пате од послератних траума. Културне платформе попут Међународног позоришног института, које имају за циљ да консолидују мир и пријатељство међу људима, добра су основа за то.
Из тих разлога, заиста је крајње парадоксално да се у временима као што су наша, не говори о моћи које има позориште и допушта владарима оружја и бацачима бомби да одржавају светски мир. Како би средства отуђења уопште могла да замене средства мира и помирења?
Позивам вас да на овај, Светски дан позоришта промислите о свему и да позориште, као универзални начин за дијалог, друштвене промене и реформе, поставите у први план. Позориште је спонтана, људска, јефтинија и далеко моћнија алтернатива од огромне количине новца које троше Уједињене нација за мировне мисије широм света.
Иако позориште није једини пут у борби за мир, оно би свакако требало да представља ефикасно средство у мировним мисијама.
Ауторка поруке, Џесика Кахва није само доктор позоришне уметности, успешни драмски писац, редитељка, теоретичарка већ и веома цењена и међународно призната за свој хуманитарни рад. Стипендисткиња Фулбрајта, добитница је бројних награда и стипендија које јој омогућују да настави  истраживања и рад којима – позориштем и медијима – настоји да  конструктивно делује у зонама конфликта и борби за унапређење здравства. Докторирала је 2001, из области историје позоришта, теорије и критике на Универзитету Мериленд (Maryland) у Сједињеним Америчким Државама. Редовни је професор на Одсеку за музику, плес и драму на Универзитету Макерере у Уганди. Написала је више од петнаест драма за позориште, телевизију и радио. Њен редитељски опус укључује, између осталог, и Шекспировог Краља Лира и Мајку Храброст и њену децу Брехта. У оквиру њеног хуманитарног рада, посебно би требало издвојити отварање центра за сирочад на њеној фарми у Уганди, где проводи већину слободног времена, омогућујући деци без родитеља да поврате осећање припадности и сигурности.
Говори енглески, француски, свахили и већину банту језика у Уганди и околним земљама.