Порука британског глумца, писца, редитеља и саоснивача позоришта „Théâtre de Complicité“ Сајмона Мекбарнија поводом 27. марта, Светског дана позоришта

Светски дан позоришта - 27. март обележава се и у Србији различитим програмима, као и традиционалним читањем поруке уочи извођења представа, исто као и у театрима широм света.

На иницијативу Међународног позоришног института (ITI), већ више од 50 година од 1961. године, широм света обележава се Светски дан позоришта, 27. март.

Први пут у Хелсинкију, а затим у Бечу на деветом ITI конгресу, јуна 1961. године, тадашњи председник Арви Кивимаа из Финске, предложио је да се прославља Светски дан позоришта.

Његов предлог је прихваћен са одушевљењем и од тада се сваког 27. марта (дан отварања Театра нација 1962. у Паризу) обележава Светски дан позоришта на различите начине.

На тај дан позоришта у свету, национални центри Међународног позоришног института и читава међународна позоришна заједница организује разне позоришне манифестације, од којих је најважнија традиционална међународна порука коју, на позив ITI-ја, увек пише позоришна личност светског угледа.

Порука се преводи на више од 20 језика, чита пред десетинама хиљада гледалаца у позориштима, штампа и емитује у стотинама новина, часописа, радио и тв станица на свим континентима.

Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто (Jean Cocteau) 1962. године.

Aутор овогодишње поруке је британски глумац, писац, редитељ и саоснивач позоришта „Théâtre de Complicité“ Сајмон Мекбарни.
М.Б.

Писмо Сајмона Мекбарнија:

На мање од километар од Киренајске обале у северној Либији налази се огромно камено склониште. 80 метара широко и 20 метара високо. На локалном дијалекту зове се Hauh Fteah.
Тестом утврђивања старости помоћу угљеника из 1951, овде је утврђено постојање непрекидног људског присуства пре најмање 100.000 година. Међу ископаним артефактима била је и фрула од кости, која датира негде између 40.000 и 70.000 година пре нове ере. Када сам као дечак чуо за то, упитао сам оца – „Имали су музику?“ Насмејао се. „Као и све друге људске заједнице.“ Он је био преисторичар рођен у Америци, први који је учествовао у ископавања у Hauh Fteahu.
Велика ми је част и задовољство што сам европски представник на овогодишњем Светском дану позоришта.
Мој претходник, велики Артур Милер, 1963. године рекао је да се над светом опасно надвија претња нуклеарног рата: „У временима када су руке дипломатије и политике тако кратке и нејаке, деликатан али некада далекосежан домет уметности мора да понесе терет тога да на окупу одржи људско друштво.“
Значење речи драма потиче од грчког „дран“ што значи „радити, чинити“... реч театар потиче из грчког, „Theatron“, што дословно значи „место виђења“. Не само место где гледамо него где видимо, схватамо, разумемо. Пре 2.400 година Поликлет Млађи пројектовао је велико позориште у Епидаурусу. Са аудиторијумом који прима 14.000 гледалаца, запањујућа је чудесна акустика у отвореном простору. Шибица упаљена на средини позорнице може се чути у целом аудиторијуму са 14.000 места. Као што је било уобичајено у грчким позориштима, иза глумаца се видео и пејзаж. Тако се, истовремено, спајало не само више простора, простор заједнице, позоришта и природног света, него су се спајала и сва времена. Како су представе призивале у садашњост митове из прошлости, могли сте се, изнад позорнице, загледати у оно што ће постати ваша коначна будућност. Природа.
Једно од најупечатљивијих открића реконструкције Шекспировог Глоб театра у Лондону такође има везе са оним што видимо. Ово откриће има везе са светлом. И позорница и аудиторијум једнако су осветљени. Извођачи и публика могу да виде једни друге. Увек. Где год погледаш, видиш људе. А једна од последица је и то што нас ово подсећа да велики монолози, рецимо Хамлета или Магбета, нису тек интимна промишљања, него јавна разматрања.
Живимо у временима када је тешко јасно видети. Окружени смо са више фикције него у било ком другом тренутку историје или праисторије. Свака „чињеница“ може се оспорити, свака анегдота полаже право на нашу пажњу као „истина“. Нарочито нас једна фикција непрекидно окружује. Она која тежи да нас одвоји. Од истине. И једно од другог. Да смо одвојени. Народи од народа. Жене од мушкараца. Људи од природе.
Али једнако као што живимо у временима подела и фрагментације, живимо и у временима огромног покрета. Више него у било ком тренутку у историји, људи су у покрету; често бежећи; ходајући, пливајући по потреби, мигрирајући; по целом свету. А то је тек почетак. Одговор је, као што знамо, да се затворе границе. Подигну зидови. Да се искључи. Изолује. Живимо у светском поретку који је тирански, где је равнодушност валута, а кријумчарска роба нада. Део те тираније је и у контроли не само простора него и времена. Време у којем живимо зазире од садашњости. Концентрише се на недавну прошлост и блиску будућност. Немам то. Купићу ово. Сада, кад сам то купио, треба ми следећа... ствар. Далека прошлост се брише. Будућност нема значаја.
Много је оних који кажу да позориште неће или не може то да промени. Али позориште неће отићи. Зато што је позориште место, рекао бих, уточиште, где се људи окупљају и одмах формирају заједнице. Као што смо одувек чинили. Сва позоришта су исте величине као прве људске заједнице од 50 до 14.000 душа. Од номадске шпиље до трећине старе Атине.
Управо због тога што позориште постоји само у садашњости, оно чини изазов овом погубном виђењу времена. Позориште се увек бави садашњим тренутком. Његово значење гради се у заједничком чину између извођача и публике. Не само овде него и сада. Без чина извођача, публика не би могла да верује. Без веровања публике, представа не би била целовита. Смејемо се у истом моменту. Ганути смо. Задржавамо дах или изненађени остајемо без речи. И у том тренутку, кроз драму, откривамо најдубљу истину: оно што смо сматрали најинтимнијом границом између нас, граница наше личне свести, такође је без граница. Она је нешто што делимо са другима.
И не могу да нас спрече... сваке вечери. Сваке вечери ће се поново окупити глумци и публика. И поново ће се одиграти иста драма. По речима писца Џона Бергера, „Дубоко у природи позоришта је осећај ритуалног повратка“, а управо због тога је оно одувек уметничка форма бездомника, што ми заправо јесмо због тог растакања нашег света. Где год има извођача и публике, играће се приче које се не могу испричати нигде другде, било да говоримо о оперским и позоришним кућама наших великих градова, или камповима у које су се склонили мигранти и избеглице у северној Либији и широм света. Увек ћемо бити повезани, као заједница, у овом поновном одигравању.
А да смо у Епидаурусу, могли бисмо да подигнемо поглед и видимо како нам је то заједничко са ширим крајоликом. Да смо увек део природе и не можемо од ње побећи, као што не можемо побећи ни са ове планете. Да смо у Глоб театру, видели бисмо како се наизглед интимна питања постављају свима нама. А да држимо у рукама киренајску фрулу стару 40.000 година, разумели бисмо да су прошлост и садашњост нераздвојне – ланац људске заједнице никад не могу раскинути тирани и демагози.