ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ „ПОЗОРИШНЕ ИЛУЗИЈЕ“ 13.СЕПТЕМБРА У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
9 септембар 2011
Изложба слика „Позоришне илузије“ Предрага Пеђе Ђаковића биће отворена у уторак 13. септембра у 20 часова у Музеју Народног позоришта у Београду. Поставку која обухвата 15 радова, отвориће књижевница и редитељка Вида Огњеновић.
- Изложбом „Позоришне илузије” академског сликара светског реномеа, Предрага Пеђе Ђаковића, Музеј Народног позоришта промовише свој нови сегмент, ликовно размишљање о театру из угла елитних уметника, чиме наставља да представљању позоришне историје придружује и елементе актуелног позоришног живота. Ђаковићеве слике, као најзад и овај Музеј, на себи својствен, уметнички итекако релевантан начин, проговарају о значају позоришне стварности, коју уједно и документују. На тан начин постају живе слике живог Музеја, којем од оснивања тежимо – каже кустоскиња Зорица Јанковић.
БИОГРАФИЈА Предрага Пеђе Ђаковића:
Рођен 21. августа 1964. године у Дервенти. Средњу школу завршио у Београду. Сликарство студирао на Академији ликовних уметности у Прагу, у класи професора Поспишила, дипломирао у класи проф. Јиржија Сопка, одсек монументално сликарство. Током студија добио две високе студентске награде за сликарство. У тадашњој Чехословачкој, у граду Терезину (где је умро и Гаврило Принцип) 1987. је излагао дело „Јама“, инспирисано стиховима хрватског песника Ивана Горана Ковачића, за које осваја Прву награду за сликарство; на ликовој академији у Прагу 1989. добија Специјалну награду за слику „Одлазак Хазара“. После поделе Чехословачке он остаје да живи и ради у Чешкој и наставља да ниже награде: Прашка Академија уметности „Т. Г. Масарик“ му додељује Специјалну награду за циклус слика инспирисаних прашким легендама (1995), Светски клуб Салвадора Далија специјалну медаљу и плакету за „допринос и развој слике као једног важног сегмента ликовне уметности“ (1996), Награду „Франц Кафка“ добија за серију монументалних платана под називом „Прашке јеврејске приче“ (1997). На позив чувене породице Сегерман борави седам месеци у Америци, где има серију изложби, под називом „Источни зид мога детињства“ (монументалне инсталације и огромна платна 3x20 метара, којима дочарава затвореност и трагику људи у комунистичким земљама тадашњег варшавског блока). Захваљујући Нини Бернштајн, у Њујорку се упознаје са значајним уметницима: глумицом Лорин Бекол, мултимедијалном уметницом Јоко Оно, клавиристом Геј мек Хигеном и многим другим ствараоцима који ће имати битну улогу у Ђаковићевом даљем развоју. У ондашњу Југославију Ђаковић се враћа непосредно пред избијање ратних конфликата и дубоко разочаран поново одлази у Праг. Највећу прекретницу у његовој каријери чини познанство са Данијелом Катцом, једним од најчувенијих трговаца уметнинама у свету, специјалистом за ренесансну уметност (цело крило у националној галерији носи његове име). Ђаковић је први савремени, активни сликар којем Кац приређује велику изложбу у Лондону, којом му отвора врата у европски свет уметности и доноси познанство са многим великим колекционарима и меценама модерне уметности, од којих свакако издвајамо оснивача чувене рекламне агенције, господина Сачија. Ђаковић је оснивач и познатог дизајнерског студија „Пелибо“, који је учествовао у више од 45 разних пројеката за изградњу и дизајн нових простора и зграда, креирао сценографију за више продукција холивудских филмова, као и чешких рекламних кампања. Његова дела се налазе у значајним збиркама по целом свету међу којима су и: Уједињене нације (Њујорк), Булгари колекција (Њујорк), Хауард Бернштајн колекција (Чикаго), Макс-Бургер колекција (Женева-Минхен), Орцо гроуп колекција (Париз), Фред Боцма колекција средњоевропске уметности (Амстердам). Ђаковић у Прагу среће три кључне особе у свом животу. То су најпре Вернер Ебм и његова жена Изабела, велики чешки инвестори и покровитељи уметности, који постају и највећи колекционари дела Пеђе Ђаковића, који сада осликава њихову капелу у Кицбилу у Аустрији. Ту је и гроф Вилијам Лобковиц из чувене чешке грофовске породице, која је реституцијом добила натраг једну од највећих колекција уметничких дела у том делу Европе (колекција обухвата дела Рубенса, Веласкеза, Бројгела, Каналета, Кранаха и других) који постаје Ђаковићев најближи пријатељ и духовни мецена. Ђаковић живи и ради у Прагу.
КРИТИКА МАРКА СТАМЕНКОВИЋА:
Замислите да на једном великом екрану имате могућност истовременог посматрања паралелних догађаја. Уласком у подземни простор, у којем се – под вештачким светлом – са тог екрана емитују призори који заустављају ваш поглед, осећате да сте управо заробљени магијом слике: да сте упали у клопку медијске пројекције након које, изласком на светлост дана, остајете замишљени. Замишљеност није последица утиска који су ти призори и догађаји оставили на вас, него атмосфере догађаја којем сте управо присуствовали – догађаја посматрања у којем сте, макар нехотице и пасивно, лично учествовали. Били сте у том простору (или се још увек у њему налазите док ово читате), ваш поглед се континуирано кретао од једног до другог призора, комуницирали сте без изговорене речи са сваким од њих, ваше тело је успоставило однос са представом коју сте посматрали на слици-екрану, реаговарали сте погледом на насликане фигуре, на фантоме и авете неког давно заборављеног времена. Они су се поново појавили пред вашим очима управо у тренутку док сте их посматрали. И само тада они су постојали за вас, још једном. Не у књигама, у текстовима, на папиру драматурга са којег су оживљавани вековима у амфитеатрима широм античког света; нити на позоришним, балетским и оперским даскама са којих су се обраћали публици у великим и малим градовима од давнина; нити на телевизијским екранима чије су документарне пројекције представа архивирале сећања на привременост сценског догађаја. Не. Овога пута они су ту, пред вашим очима, замрзнути бојом на картону и платну, у тренутку који приказују, неми и непокретни, заустављени, али ипак – живи! Сваки од догађаја у којем учествују ти фантоми и авети прошлости одвија се у границама аутономног поља слике, независно од осталих медија: мушке и женске фигуре, наге, у покрету, испреплетених тела; портрети ликова у улогама музичара, владара, отпадника – сви подједнако важни у (заједничком) физичком простору изложбе и у простору менталне слике коју производе у главама посматрача; и сви заустављени у времену, замрзнути на монохромној позадини са које као да покушавају да се одвоје, да се „одлепе“ од средине која их притиска. Каква је то онда средина, та монохромна позадина са које несрећни плесачи, краљеви и коцкари, желе да се отргну и да оду? Не знам. Вероватно је много комплекснија и проблематичнија него што то делује на први поглед. Могуће је да, оптерећена „колоритом“ реторике, одаје утисак неке друге врсте оптерећености због које протагонисти тих слика показују знаке слабости и потребе да се одвоје, да побегну са места догађаја у којем учествују кривицом аутора, сликара. Утисак је сличан ономе који имате и ви, посетиоци и посматрачи изложбе, али и изван њеног контекста. У уском архитектонском простору Музеја Народног позоришта у Београду, у одељку који је намењен привременим изложбама, ова скученост експоната је у конструктивном дијалогу са осећајем скучености ликовних елемената на представљеним сликама; она је, такође, у дијалогу са осећајем скучености публике у средини која, реториком отворености, још увек не успева да помери границе (демократског) хоризонта којем стреми. Слична поставка у конвенционалном (галеријском и музејском) простору не би могла да произведе аутентичан призвук критичког односа ових фантомских призора спрам њиховог реалног, ванвременског окружења. У драмском контексту, међутим, конструисаном и креираном на начин којим се јасно успоставља одмак од баналности свакодневице (не зато да би се од њега побегло, него да би му се посматрач вратио на један нов, промишљенији начин, који носи клицу будуће трансформације појединца – саучесника у „догађају посматрања“), слике Пеђе Ђаковића добијају стваралачку ауру која их чини посебним: ауру слике која престаје да буде само акрил на картону или на платну, и постаје конститутивни елемент атмосфере једне драмске (констриусане, „прерушене“) ситуације. То је слика која се „понаша“, која се покреће, која ћути (док се обраћа посматрачу), која нас – бекством из окружења којем припада – парадоксално уводи у неко ново, другачије окружење, у простор којем стремимо и као појединци и као друштво. Уласком у тај нов простор (пре него изласком из постојећег простора) постајемо свесни чињенице да фантоми и авети које гледамо нису другачији од нас сâмих, да смо то, у ствари, ми, такви какви јесмо, данас и овде. Разлика је само у томе да су фантоми и авети на Ђаковићевим сликама заувек заробљени на својим позадинама са којих сизифовски покушавају да се отргну, док за нас, дупликате тих фантома и авета, још увек има бар мало шансе. Ваљда...
Сличне вести
ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ "ИЗА КУЛИСА" 2. НОВЕМБРА У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ О МИРИ СТУПИЦИ 23.09. У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ "НУШИЋ КАО УПРАВНИК НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА" 3.11. У МУЗЕЈУ НП
ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ „ПОЗОРЈЕ ЛАЗЕ КОСТИЋА“ 10.02. У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ КОЛАЖА „ЖАНКА У МОМ СРЦУ“ 11.03. У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ „ДАРОВИ И ДАРОДАВЦИ“, 9. ФЕБРУАРА У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ ГЕРОСЛАВА ЗАРИЋА У УТОРАК 1. МАРТА У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ „РАДМИЛА БАКОЧЕВИЋ - НЕЗАБОРАВНА НОРМА“, 12. ДЕЦЕМБРА У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ О ГЛУМИЦИ ТЕОДОРИ БОБЕРИЋ АРСЕНОВИЋ 17. МАРТА У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ „ЖИВАН САРАМАНДИЋ - СРПСКИ ШАЉАПИН“ 14. ОКТОБРА У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА