НА ВЕЛИКОЈ СЦЕНИ ОДРЖАНА КОМЕМОРАЦИЈА ПОВОДОМ СМРТИ ПРВАКА ОПЕРЕ ЗВОНИМИРА КРНЕТИЋА (1930 – 2016)

У присуству чланова породице, пријатеља и колега, у четвртак 25. фебруара на Великој сцени одржана је комеморација поводом смрти тенора Звонимира Крнетића 1930-2106), некадашњег првака Опере Народног позоришта (НП) у Београду и дугогодишњег професора на Факултету музичке уметности.
Прочитавши делове из Крнетићеве богате биографије, в.д. управника НП Дејан Савић истакао је да је прослављени тенор припадао оној групи великана наше оперске сцене који су „себе уткали у Национални театар“.
- Његово Народно позориште сигурно неће и не може да га заборави. У данима који су пред нама, наћи ћемо начин да његов лик, дело и име трајно буду уграђени у историју и да буду један од камена темељаца, као што то и јесу, не само наше Опере, него и целокупног Народног позоришта. За све што је учинио, нека му је хвала и вечна му слава – поручио је Савић.  
Крнетићева колегиница и блиска пријатељица - примадона Радмила Бакочевић, видно потресена и са сузама у очима, подсетила је присутне на неке од њихових бројних заједничких наступа, али и на приватна дружења ван сцене.
- Звонко је од сада само физички одсутан, али свима који смо га познавали, увек ће бити у нашим срцима. Хвала му за све. Срећна сам што сам, једног тако дивног човека, имала као сарадника и пријатеља – рекла је госпођа Бакочевић.
Познати оперски уметник, баритон Никола Мијаиловић подсетио је да је Крнетић, захваљујући изузетној вокалној техници, могао без проблема да „покрива комплетан тенорски фах“.
Према његовом мишљењу, до данашњег дана остао је непревазиђен као главни протагониста веристичке опере „Андре Шеније“ Умберта Ђордана.
- Свежина гласа, изванредна дикција, изједначеност регистара, али изнад свега права италијанска фраза која је својствена само највећим певачима, били су пример врхунског певања које га је красило све до повлачења са оперске сцене, након вишедеценијске каријере. Сви који смо у певачком смислу стасавали уз његове представе, захвални смо му што нам је поставио високе стандарде на којима смо касније радили на себи. Поред тога што је био велики певач, Звонимир Крнетић је био и велики човек. Та величина се, између осталог, огледала и у његовој скромности. И поред импозантног репертоара и статуса водећег тенора свих оперских Кућа у бившој Југославији, али и у иностранству, он себе никада није стављао у први план... Остаће свима у сећању као прави заљубљеник у музику који је цео свој живот посветио оперској уметности. Нек му је вечна слава -  казао је Мијаиловић.
Драмска уметница Елизабета Ђоревска, супруга Крнетићевог сина Владимира, прочитала је „дивну, топлу причу о Звонку“ коју је на Facebook-u објавио син оперске певачице Љиљане Молнар Талајић. У њему, на веома емотиван начин, Далибор Талајић описује неке од незаборавних тренутка који су се дешавали током „најлеших лета“ која су Крнетић и његова колегиница Љиљана, са својим породицама, проводили у малом приморском месту Трибуњу, код Шибеника.
Солисткиња Опере НП и некадашња Крнетићева студенткиња Тамара Никезић истакла је да је он, за све њих, „био више од професора – били сте нам и пријатељ и родитељ“.
- Са вама и вашом породицом смо делили и добро и лоше. Пре свега сте нас учили да волимо свој позив, да се боримо за њега... Имали сте и стрпљења и смирења, за све нас. Били сте велики човек, уметник, професор, добар супруг и отац. Стицајем околности, говорим у име свих оних којима сте некада предавали и који ће вас заувек волети и поштовати. Поносно ћу изговарати ваше име, ви сте личност не само моје биографије, већ и мог целокупног живота. С дубоким наклоном, нека вам је вечна слава и хвала – рекла је Никезићева.
Испраћај за кремацију биће обављен у петак 26. фебруара у 12,00 на Новом гробљу у Београду.
Крнетић је рођен у Београду 6. новембра 1930. године.
После завршене средње музичке школе „Мокрањац“, дипломирао је на одсеку соло певање на Музичкој академији у Београду 1960. године у класи проф. Јелке Стаматовић.
Након тога добија стипендију Секретаријата за културу и проводи годину дана на конзерваторијуму „Benedetto Marcello“ у Венецији у класи проф. Паола Бононија.
По повратку у Београд, такође на Музикој академији, завршава постдипломске студије у класи проф. Зденке Зикове.
Још у току студија, 1958. године, примљен је за члана Опере Народног позоришта у Београду.
Добитник је многих значајних признања - Орден са златним венцем, Награда Удружења музичких уметника Србије 1980. за улогу – Андреа Шенијеа (једна од најтежих рола тенорског фаха), Награда Народног позоришта у Београду за успешно остварене улоге у операма Ернани и Тоска...
Снимио је више плоча са оперским аријама, соло и наполитанским песмама.
На матичној сцени остварио је незаборавне улоге у операма „Травијата“ (Алфред Жермон), „Севиљски берберин“ (Гроф Алмавива), „Мадам Батерфлај“ (Ф. Б. Пинкертон), „Хофманове приче“ (Хофман), „Боеми“ (Родолфо), „Коштана“ (Стојан), „Фауст“ (Фауст) „Аида“ (Радамес), „Вертер“ (Вертер), „Кармен“ (Дон Хозе), "Тоска" (Каварадоси), "Аида" (Радамес), "Кавалерија рустикана" (Туриду), "Риголето" (Војвода од Мантове)... којима је стекао признања критике, али и велику наклоност публике.
Као незаменљиви тенор, гостовао је са Опером Народног позоришта широм Европе у улогама представа: Кнез Игор, Евгеније Оњегин, Продана невеста, Фауст, Ернани, Борис Годунов, Хованшчина...
Самостално је гостовао на свим значајнијим оперским сценама у: Ници, Паризу, Атини, Солуну (Риголето, Евгеније Оњегин), Прагу, Грацу, Луксембургу, Техерану, Братислави, Букурешту, Софији, Одеси, Кијеву, Вилнусу, Алма Ати, Москви, Торину...
После  двадесетогодишњег искуства на оперској сцени и концертном подијуму, Крнетић је, иако је тада био релативно млад, почео да се бави и педагогијом где је, такође, остварио веома значајне резултате.
Крнетић је преминуо 18. фебруара у 86. години у Београду.
М.Б.