IN MEMORIAM: Лидија Пилипенко (1938-2020), једна од највећих српских балерина и кореографкиња

Испраћај за кремацију једне од највећих српских балерина и кореографкиња Лидије Пилипенко, одржан је 8. јула на Новом гробљу у Београду.

Поред ковчега прекривеног цвећем, уз тихе звуке класичне музике, чланови породице примали су саучешћа, док су пријатељи и колеге одавали последњу почаст госпођи Пилипенко која је преминула у Београду 3. јула.

Опроштајних говора није било, а ковчег је спуштен уз звуке Реквијема, француског композитора Камија Сен-Санса из његове опере „Самсон и Далила“, који је коришћен и у истоименој балетској представи, по либрету, у кореографији и режији Лидије Пилипенко, премијерно изведеној 11. децембра 1989. године.

Цео свој живот, Лидија Пилипенко посветила је балету и Народном позоришту у коме је стварала, прво као балерина, а касније као кореографкиња.

Њена посвећеност балетској уметности била је несвакидашња, искрена, маштовита, са дубоком уметничком поруком и зато ће њени балети остати незаборавни, а њен допринос овој уметности неизбрисив.

Лидија Пилипенко, једна од највећих српских балерина, звезда којој је аплаудирала публика док је играла на многим светским сценама, кореографкиња која је могла да ради у свим светским балетима само да је живела у неко срећније време, снагом свог уметничког духа мењала је музичку позоришну естетику и увела иновације у стереотипни мјузикл који после њене појаве у легендарној „Причи о коњу” више није био исти на овим просторима.

Играчку каријеру започела је још као девојчица, ученица балетске школе која се касније усавршавала у Лондону.

Цео свој играчки стаж провела је у Балету Народног позоришта, где је врло брзо постала примабалерина.

Играјући у најзначајнијим насловима, представљала је нашу земљу на најдостојанственији начин, на многим сценама (Токио, Атина, Лозана, Париз…).

У матичном Народном позоришту носила је репертоар играјући у класичним балетима „Лабудово језеро”, „Жизела”, „Зачарана лепотица”… Посебно се памти њена улога у „Чудесном мандарину”, као и изузетном домаћем балету „Даринкин дар”, на музику Зорана Христића.

По завршетку играчке каријере посвећује се кореографском позиву и веома брзо избија на водеће место. Посебну инспирацију је налазила у делима домаћих композитора. Међу њеним незаборавним кореографијама у Београду, свакако су „Бановић Страхиња и „Јелисавета”, на музику Зорана Ерића, те „Вечити младожења” и „Избирачица” Зорана Мулића, у Новом Саду. Врхунац своје кореографске каријере доживљава с балетима „Самсон и Далила”, „Васкрсење” и „Дама с камелијама”.

Посебно треба истаћи да је поред кореографије радила и либрето, а најзначајнију сарадњу у том смислу је остварила са диригентом Ангелом Шуревим.

Њен кореографски рад у позоришним представама, када је реч о мјузиклима у Србији, представљао је прекретницу у правом смислу те речи. После представе „Прича о коњу”, у Позоришту на Теразијама, у сарадњи, као кореограф, са Мирославом Беловићем и Војканом Борисављевићем, мјузикл више није био исти. Постао је играчки богат, испуњен и осмишљен са професионалним покретима.

Тешко је набројати све што је Лидија урадила у својој уметничкој каријери. Сарађивала је са плејадом изузетних уметника као што су Зоран Христић композитор, Мирослав Беловић редитељ, Мира Траиловић редитељ, Душка Драгичевић балерина, Kонстантин Kостјуков балетски играч, Оскар Данон диригент, Ђорђе Павловић диригент, Јагош Марковић редитељ… различите генерације, различите уметности… Сви ми, сложићемо се у једном - Лидија је била велика и много ће нам недостајати. Иза себе је оставила огроман опус.

Играла је и у филмовима „Kако су се волели Ромео и Јулија”, „Звиждук у осам” и „Формула 1”.

Била је директор Балета Народног позоришта у два мандата.

У једном од објављених интервјуа, казала је: „Данас разговарам с Брехтом. Професионалност мора да опстане, школа, стално учење. Kласика неће умрети, то је јасно. Једноставно речено улажењем у правила, ти си већ у класици, нека нико не каже да са школованим играчем не може да се уради шта год желите. Треба истраживати књижевност, сликарство, архитектуру, музику, време неће стати. Егзибиционизам иза кога не стоји знање оповргава само себе. Треба да постоје експерименти, нови правци, али професионалност унутар малог броја људи ће опстати".

Током дуге и веома успешне каријере, освојила је многобројне награде од који се посебно издавају: Награда „Димитрије Парлић” коју додељује УБУС за животно дело, Национално признање за свеукупни допринос култури Србије, Награда на бијеналу у Љубљани, награде СИЗ-а Београда и Новог Сада, Награде Народног позоришта, Плакета Народног позоришта…

Неизмерно је волела своје синове Игора и Андреја, а касније и унуку Ноару.