БАРИТОН ВЛАДИМИР АНДРИЋ УЛОГОМ ПАПАГЕНА У „ЧАРОБНОЈ ФРУЛИ“ ПРОСЛАВИО ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ УМЕТНИЧКОГ РАДА

Улогом Папагена у „Чаробној фрули“ Волфганга Амадеуса Моцарта, која је под диригентском управом Ане Зоране Брајовић изведена у суботу 26. децембра на Великој сцени, првак Народног позоришта у Београду - баритон Владимир Андрић прославио је две деценије уметничког рада.
У великом ансамблу су и Ненад Јаковљевић (Сарастро), Марко Живковић (Тамино), Александра Јовановић (Краљица ноћи), Јелена Јањић која је дебитовала у улози Памине, Невена Матић (Папагена), Ђорђе Томић (Беседник), Милица Стојчев (Прва дама), Јелена Шкорић (Друга дама), Јелена Петровић (Трећа дама), Ана Шипка (Први дечак), Јелисавета Цвјетковић (Други дечак), Наташа Рашић (Трећи дечак), Иван Дебељак (Моностатос), Михаило Оташевић (Први оклопник), Страхиња Ђокић (Други оклопник) и Јана Миленковић и Бранко Сарић (балетски пар).
У представи учествују Оркестар и Хор Народног позоришта у Београду, као и Дечији хор „Хориславци".
Опеpa у два чина „Чаробна фрула“, премијерно је изведена 17. јуна ове године, под диригентском управом Стефана Зекића и у режији Иване Драгутиновић Маричић.
Кореографију је урадио Александар Илић, за видео продукцију био је задужен Балша Ђого, сценографију, по идеји редитељке, реализовали су Мираш Вуксановић и Јасна Сарамандић, а костиме је креирала Катарина Грчић Николић.
Либрето Емануела Шиканедера превео је Младен Јагушт.
Андрић је дипломирао 2013. године на Академији уметности у Новом Саду, у класи професорке Бисерке Цвејић.
Током досадашње каријере остварио је низ значајних улога у операма „Евгеније Оњегин”, „Севиљски берберин“, „Дон Ђовани“, „Лучија од Ламермура“, „Боеми“, „Љубавни напитак”, „Дон Пасквале“…
Са великим успехом гостовао је у Националном театру у Софији, на сцени Опере у Скопљу, у Српском народном позоришту у Новом Саду, Националном театру у Каунасу, Санкт Петербуршкој Опери...
За свој рад добио је разна признања међу којима су Награда „Davidoff“ за улогу Дандинија у опери „Пепељуга“, трећа Награда на такмичењу интернационалног фестивала „George Enescu“ у Букурешту, прва Награда на такмичењу музичке омладине „Jeunesses Musicales“ у Београду...
М.Б.

Разговор са прваком Опере, баритоном Владимиром Андрићем, објављен у 93. броју "Позоришних новина"

  
                                                                   Папагено је „зицер” улога која осваја
      
Улогом Папагена, једног од главних актера Моцартове „Чаробне фруле”, првак Народног позоришта у Београду Владимир Андрић прославио је 26. децембра две деценије уметничког рада. На тај начин, заокружио је један веома успешан уметнички период у којем је на матичној, и гостујућим сценама, остварио низ главних баритонских улога попут Оњегина („Евгеније Оњегин”), Фигара („Севиљски берберин“), Дон Ђованија („Дон Ђовани“), Енрика Ештона („Лучија од Ламермура“), Белкореа („Љубавни напитак”), доктора Малатесте („Дон Пасквале“)…
Како нам је открио, на почетку разговора за „Позоришне новине”, на оперску сцену Националног театра ступио је сплетом случајних околности. Било је то 22. октобра 1994. године. Те вечери, на репертоару, је био Вердијев „Отело”…
„У то време, био сам полазник Оперског студија. Бора Поповић, који је руководио студиом, позвао ме je једног преподнева, око 11 часова, и питао да ли бих певао на Великој сцени улогу Монтана у „Отелу”. Сав узбуђен, одговорио сам, наравно, потврдно и притом га упитао: „Кад”? Одговорио ми је: „Вечерас”. Био сам збуњен. „Како то мислите, како за тако кратко време да научим улогу”?, упитао сам га, не верујући у то шта ми је рекао. „Оливер (Њего оп.а) се разболео и треба неко да ускочи, да не би отказали представу. Ево, ту ти је Ђорђе Павловић, он ће ти помоћи да научиш улогу. Она није тако велика. Шајновић ће дириговати, ајде иди учи, да спасемо представу”, говорио ми је, скоро, у даху. Прихватио сам. Међутим, ко се иоле разуме у ово чиме се ми бавимо, схватиће колико је то било сулудо и скоро неизводљиво., јер је „Отело” једна од најкомплекснијих Вердијевих опера. Био је то мој деби у Народном позоришту. Срећом, успешан. Александар Берчек, који је у то време био управник, „окачио” је на огласну таблу захвалницу желећи да ми на тај начин ода признање за то што сам урадио. Али, ко зна, зашто је то било добро? Можда, баш зато што сам почео на један такав, потпуно сулуд, начин, данас нисам толико захтеван у смислу броја проба, спремања улога“…
Недуго после тога, уследила је прва велика Владимирова улога. Реч је, управо, о Папагену у „Чаробној фрули”, којем је „удахнуо душу“ на првој репризи овог јединственог дела у оперској литератури које истовремено може да одушеви и децу и одрасле. Премијера је одржана нешто раније, 24. децембра 1994. године, под диригентском управом Јована Шајновића, и у режији Борислава Поповића, а улогу Папагена певао је Њего.
„И дан данас тврдим да ми је ово једна од улога за коју могу да кажем да ми баш лежи и да се поносим њом. Лепо је прославити јубилеј тумачећи баш ту улогу. Некима ће, можда, бити чудно што је и даље певам. Ја не видим ниједан разлог зашто то не бих радио и даље. Глас ми је и даље сличан, нисам се ни нешто драстично променио, а неки кажу да сам и данас довољно блесав и детињаст да могу на сцени да дочарам тог клинца“, прича кроз смех.
Андрић није само одличан лирски баритон, него је и музичко-сценски уметник велике музикалности и креативности. То је нарочито дошло до изражаја управо у овој представи у којој, осим изванредног певања, веома убедљиво и глуми.
„Ово је једна од оних улога које вам пружају огромне могућности. Истини за вољу, она нема неке тешке нумере, оне које носе неку велику вокалну захтевност, али има пуно глуме без које би улога била смртно досадна. Глума ме је одувек привлачила и увек је, на неки начин, била део мог бића. У свету опере, сигурно има бољих певача од мене, али глумаца не толико много. Мислим да сам у тој сфери, такође, веома добар, што су, некако с годинама, потврђивали и разни критичари. Иначе, улога Папагена је, ако је човек довољно сналажљив, прави „зицер”. Са њом не можете да омашите и не освојите публику, јер је лик, као и његов карактер, сам по себи, веома духовит и допадљив. Певао сам је, не само овде, него и у другим театрима, напољу. Свуда је било супер”, присећа се наш саговорник и напомиње да би ово дело, у којем славни композитор музичким средствима исповеда своје животне идеале, сопствену безнадежност, али и чврсту веру у будућност човечанства, требало да на свом репертоару има свака озбиљна оперска Кућа.
Уопште, у „свет опере“, како нам је открио, ушао је, такође, сплетом случајних околности, захваљујући, пре свега, својој пријатељици Маријани Мијановић, данас познатој оперској певачици.
„Завршио сам нижу музичку школу, смер клавир, али у средњој школи нисам хтео да наставим тим путем, већ сам уписао Природно-математички смер. Ипак, остао сам уз музику, јер сам, као средњошколац, у родном Ваљеву, певао у градском хору „Абрашевић”. Након тога, долазим у Београд да студирам електротехнику. Све то, у том тренутку, уопште није мирисало на каријеру оперског певача“, прича са осмехом на лицу и додаје: „Али… jедног дана, Маријана ме је упитала зашто не би уписао соло певање. На то сам јој одговорио противпитањем: „Шта је то“? Она ме је, онако чудно, погледала и рекла: „Ма, нема везе, ајде, идеш са мном“. Одвела ме је код професорке Оливере Грујић која је, заиста, била одушевљена оним што сам показао, јер сам, срећом, већ имао „постављен” глас, или што би неки рекли „натур зенгер”. Од тог тренутка, кад сам код њео узео први час соло певања, ја сам овде, у Народном позоришту, у року од свега три године, певао своју прву улогу - Монтана, а потом, веома брзо, и Папагена. То је, заиста. реткост, Људи обично, прво, заврше две године ниже, потом по четири средње и академије, па тек онда почињу да упливавају у те воде. Ја сам неким сулудим пречицама много тога прескочио. Бацили су ме у воду, и чекали да виде да ли ћу или нећу да испливам. Јесам, срећом”, каже, поново кроз смех, Андрић који је дипломирао на Академији уметности у Новом Саду, у класи професорке Бисерке Цвејић.
„Био сам студент са, вероватно, најдужим асполвентским стажом у историји те академије. Апсолвирао сам 1999, а дипломирао тек 2013. Зашто? Зато јер ми диплома никад није била потребна. У време кад сам примљен у стални ангажман, постојала је опција да, ако немаш завршену академију, можеш да добијеш радни однос само ако имаш изванредне гласовне способности. Ја сам, очигледно, био добар, а имао сам већ, иза себе, и неке улоге. Одлучио сам да дипломирам тек кад су ми неки саопштили да ће ме Болоња „прегазити”, односно да ако до одређеног рока то не урадим, све оно што сам до тада положио, неће вредети ниједне трунке”.
У претходне две деценије, остварио је низ значајних улога, добио је бројна признања, често је гостовао на иностраним сценама… Тешко је, признаје, издвојити нешто као посебно, нешто што је, на посебан начин обележило досадашњи ток каријере.
„Био је то, заиста, један веома леп период у мом животу. Било је много лепих премијера, улога… Уз моју каријеру, некако, најчешће се везује тај Фигаро из „Севиљског берберина” и по њему ме публика највише памти. Откако је Оливер Њего престао да пева ту улогу, ја сам је овде држао, малтене, читаву деценију. Била је бар једном месечно на репертоару. У међувремену, дошло је и неколико млађих колега, па сад можемо мало и да се „промешамо”. Ипак, ако говоримо о неком већем успеху, онда се тај део без сумње односи на чувену „Пепељугу” у којој сам певао улогу Дандинија. Ипак, од свих мојих рола, мени је, некако, најближи Папагено“.
Жао му је, вели, што се у нашој земљи мало новца издваја за оперу. Уосталом, као и за читаву културу. Ипак, и у таквим околностима, како тврди, наша опера не заостаје много у поређењу са Европом и светом.  
„Нама, можда, да би били у самом врху, недостаје та једна западњачка организованост. Наравно, не можемо преко ноћи да постанемо Немци. За то треба одређено време. Код нас све функционише по принципу „лако ћемо”, „сутра ћемо”…. Овде, код нас, има много људи који појединачно изузетно вреде. Имамо много талентованих певача, свирача, диригената, редитеља… Захваљујући томе, увек може да се направи изванредна екипа. Међутим, питање је колико је она спремна да на дневном нивоу буде расположена да да све од себе. Не кажем да смо ми народ који не воли да ради, него смо једноставно тако одгојени да не морамо баш све данас да урадимо, јер можемо нешто да оставимо и за сутра. Е, у томе је проблем. Тако некако фукционишемо, а ту укључујем и себе. Дакле, потребно нам је само мало више те неке избрушености, полираности, да би нам представе, говорим о опери, биле још савршеније. Код нас, нажалост, постоје само два центра - Београд и Нови Сад. Ту се још, колико толико, нешто и дешава. О унутрашњости да и не причам. Замислите само колико тамо има људи који, вероватно, никада нису имали ни прилику да уђу у оперу. Свестан сам да је опера скуп „спорт”, али… На томе би требало озбиљно да се поради“.
Микојан Безбрадица