Заљубљен у три наранџе
опера Сергеја Прокофјева

ЗАЉУБЉЕН У ТРИ НАРАНЏЕ
Бежећи од пламена бољшевичке револуције, млади Прокофјев 1918. најпре кратко борави у Јапану, одакле наставља потрагу за новим пребивалиштем пут Сједињених Држава, у које стиже почетком јесени. Првим рециталима које је одржао у Сан Франциску стекао је, упркос углавном негативним критикама и „етикети“ која му је одмах додељена – „бољшевички пијанист“ – велике симпатије публике и музичких продуцената, те су почеле да пристижу и прве наруџбине, међу којима се издваја захтев Опере из Чикага да са њиховим ансамблом изведе неку своју оперу, и он је понудио да у ту сврху заврши започету Заљубљен у три наранџе. Наиме, током путовања је написао скицу за либрето заснован на Мејерхољдовом преводу истоименог комада који је Карло Гоци написао у духу комедије дел арте а чији је, пак, извор била бајка Ђанбатисте Базилеа истог наслова. Будући да је сада писао за америчко тржиште те певање на руском језику није долазило у обзир а његово знање енглеског језика није било довољно за сложен задатак стварања оперског либрета, Прокофјев се одлучује да га преведе и заврши на француском, под оригиналним насловом L’Amour des trois oranges. Иако тешко болестан, композитор је успео да испуни услове уговора и заврши оперу до краја јесени 1919, али изненадна смрт директора Опере Клеофонта Кампанинија, одлаже извођење премијере – као и исплату хонорара. Поново оставши без средстава за живот, Прокофјев у пролеће 1920. одлази у Париз, где се придружује свом пријатељу Дјагиљеву и компонује за њега и његову чувену балетску трупу. Опера је светску праизведбу ипак имала на чикашкој сцени, под музичким вођством аутора, 30. децембра 1921. Информације о пријему на који је представа наишла су контраверзне: од оних да је опера одмах постала хит и убрзо се нашла на сценама широм Европе, до оних према којима је услед изузетно лошег одјека представа играна свега три пута и да су прве вредности овог дела откривене тек на премијери у Њујоршкој опери, 1949. (у режији Владимира Росинга и под под музичким вођством Ласла Халаса). Несумњиво је, међутим, да је овај наслов постао и до данас остао обавезни део стандардног оперског репертоара. Прва премијера ове опере у отаџбини композитора била је 1926. у Санкт Петербургу (тадашњем Петрограду), где је одмах имала успеха. Вероватно најпопуларнији део опере је „Марш“, који композитор касније цитира и у другом чину свог балета Пепељуга (Op. 87). Од опере Заљубљен у три наранџе Прокофјев је 1924. начинио и Симфонијску свиту (Op. 33bis), у трајању од 20-ак минута, која је такође стекла велику популарност.
Ј. Стевановић

СЕРГЕЈ  ПРОКОФЈЕВ
Рођен је 23. априла 1891. у Сонтсовки (Сосновки), Украјина. Љубав према музици, прва знања и таленат је наследио од мајке. Почео са компоновањем у раном детињству, прву импровизацију његова мајка је забележила када је имао свега 5 година, са шест година је компоновао Марш, Валцер и Рондо, а прву оперу, Џин (The Giant), према сопственом либрету, начинио је у својој деветој години! На Конзерваторијуму у Санкт Петербургу је студирао композицију код Николаја Римског-Корсакова, али и клавир и дириговање. Дипломирао је 1914, освојивши притом Награду „Артур Рубинштајн“ као најбољи студент. Дела која је компоновао током студија изненађују једноставношћу хармонија и агресивним ритмовима и доносе му репутацију изузетно модерног, оригиналног, иновативног аутора. Бројна путовања, која започиње 1913, услед Октобарске револуције се претварају у емиграцију. Краће време је био у Енглеској, Немачкој, Швајцарској, неколико година је живео у Паризу, а у Сједињеним Државама је боравио у пет наврата. У отаџбину се враћа 1934. и трајно настањује у Москви, али и даље прави турнеје по Европи и САД, наступајући као диригент и пијаниста. Током Другог светског рата сарађивао је са Сергејем Ејзенштајном на филмовима Александар Невски и Иван Грозни и  компоновао једно од својих најбољих дела, Шесту симфонију es-moll. После рата, власти су биле сумњичаве према Прокофјеву, тако да се углавном повукао из јавног живота. Умро је у Москви, 5. марта 1953. (истог дана кад и Стаљин). У своје време изузетно цењен диригент и пијаниста, Прокофјев се данас сматра једним од највећих композитора XX века, а за њим је остао обиман опус композиција разноврсних жанрова: симфоније, концерте, опере, бaлете, филмску, програмску музику... Од бројних опера које је компоновао, Заљубљен у три наранџе (1919) је свакако најпопуларнија, а по многима и најуспелија. Током свог емигрантског периода, у Паризу је блиско сарађивао са Дјагиљевим и његовим Руским балетом. Од балета које је компоновао свакако је најуспелији и најпознатији Ромео и Јулија (1935).

ЈИРЖИ  МЕНЦЛ
Рођен је у Прагу, 23. фебруара 1938. Овај, свакако најпознатији чешки филмски редитељ, дипломирао је на Прашкој филмској школи ФАМУ 1962. и припада „новом таласу чешке кинематографије“. Поред тога, режира и у позоришту, пише сценарија и глуми. Радо режира филмове чија су сценарија адаптације дела познатих чешких књижевника, као што су Бохумил Храбал и Владислав Ванчура. Његова поетика могла би се дефинисати као комбинација превасходно хуманистичког погледа на свет, кроз призму хумора са призвуком сарказма. Светску славу стекао је 1967, када је његов филм Строго контрoлисани возови (на основу Храбаловог романа) освојио Награду Америчке филмске академије, Оскар, као најбољи филм на страном језику. Његов филм Шева на жици из 1969, чешка влада је забранила и коначно одобрила за приказивање тек 1990, по паду комунистичког режима. Менцлова црна комедија Село моје мало такође је била  номинована за Оскара, 1986. Његов досадашњи опус чини тридесетак филмова међу којима се, поред поменутих, издвајају и Стрижено кошено, Необични доживљаји војника Чонкина, Служио сам енглеског краља... У Народном позоришту у Београду је 2007. године режирао Шекспирову комедију Веселе жене виндзорске које су и даље на репертоару Драме, а Заљубљен у три наранџе је четврта опера коју режира.

БОЖИДАР ЂУРОВИЋ
Рођен је 12. јануара 1960. године у Даниловграду. Дипломирао је позоришну и радио режију на Позоришној академији (ДАМУ) у Прагу 1988. године. Стални је редитељ Драме Народног позоришта у Београду (Тужна је недеља Петера Милера, Пуританска комедија Ивана М. Лалића, Загонетне варијације Ерика Е. Шмита, Цијанид у пет Павела Кохоута, Сабирни центар Душана Ковачевића). Режирао је у позориштима у Прагу, Београду, Подгорици, Новом Саду, Крагујевцу, Шапцу, Кијеву... дела Руцантеа, Жоржа Фејдоа, Бранислава Нушића, Душана Ковачевића, Виде Огњеновић, Александра Вампилова, Петера Милера, Вељка Радовића, Павела Кохоута, Бернарда Слејда, Франсиса Вебера... Режира и опере (Ђузепе Верди Бал под маскама у Народном позоришту у Београду, Франко Алфано Васкрсење у Српском народном позоришту у Новом Саду). Бави се и радио режијом. За редитељски рад је награђиван. Био је уметнички директор Сцене Земун, директор Драме и помоћник управника Народног позоришта, уметнички директор и селектор фестивала „Дани Зорана Радмиловића“ у Зајечару и „Глумачких свечаности Миливоје Живановић“ у Пожаревцу. Преводи са чешког и словачког језика. Објавио је књигу превода „Бела болест“. Театролошке есеје и преводе објављује у часописима „Сцена“, „Театрон“ и у „Књижевним новинама“. Редовни је професор на катедри за глуму Академије лепих уметности у Београду.

ДАВИД   ПОРСЕЛАЈН
Давид Порселајн је главни диригент данског Sønderjyllands Symfoniorkester, од септембра 2010. Један је од најистракнутијих холандских музичара своје генерације. Био је радио главни диригент и уметнички директор Симфонијског оркестра у Аделаиди, Тасманијског симфонијског оркестра и Симфонијског оркестра РТБ у Београду, музички уредник и диригент Холандског плесног театра. Радио је и као професор дириговања на Конзерваторијуму Утрехт-Амстердам и на Сиднејском музичком конзерваторијуму. Дириговао је и Лондонском филхармонијом, Лондонском симфонијетом, Симфонијским орксестром BBC и Филхармонијским оркестром у Лондону, Сиднејским симфонијским оркестром, Бергенском филхармонијом, SWR Sinfonieorchester у Баден-Бадену и Фајбургу, Orquesta Filharmónica на Гран Канарији, NDR Radiophilharmonie и Народним радијским симфонијским оркестром у Пољској, али и многим другим оркестрима. Поред рада на устаљеном репертоару, он диригује и нова музичка дела широм света. Примера ради, дириговао је музику савремених кинеских композитора на три концерта на Међународном фестивалу у Единбургу. Кроз сарадњу са истакнутим културним институцијама као што су: Опера Аустралије, Прашки пролећни фестивал и Orquesta Filharmónica de la Cuidad de México, његов ангажман се простире на три континента. Добио је награду „Најбољи оперски диригент“ на Минхенском бијеналу за продукцију у сарадњи са Холандском опером, 1992. Давид Порселајн је веома ангажован и на снимању музике, а тренутно већину CD-ова снима за кућу CPO, за коју је снимио симфоније Кристијана Синдинга са NDR Radiophilharmonie, започео неколико великих циклуса дела холандских композитора међу којима су Јан ван Гилсе, Julijus Röntgen, Хенк Бадингс и Хендрик Андриесен, као и дела српске композиторке Исидоре Жебељан и словачког композитора Лудовита Рајтера. Иза њега је и богат опус снимљене музике за ABC Classics у Аустралији, који укључује комплетан циклус Бетовенових симфонија, Месијанове Éclairs sur l’Au-délà и музику аустралијских композитора Ричарда Меале, Питера Скулторпа, Најџела Вестлејка и Метјуа Хиндсона, као и дела Курта Шветсика, Шуберта Лајдера оркестрирану од стране Брамса, Рејгера, Офенбаха и Листа. За EMERGO је снимио музику холандских композитора Ханса Кокса (са Симфонијским оркестром Тасманије) и Тристана Кеуриса (са Холандским радијским филхармонијским оркестром и хором).